16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.

Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.

Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.

Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A  ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.

ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.

Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!

Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”

DETE PARTIZANA      

Ako napadamo ono što simbolizuje ovo zlo: štetočinske institucije, kriminal koji je deo države, korupciju kompradorske (sluge inostranog kapitala koje rasprodaju naše resurse, prim.aut.) elite to je samo deo priče. Šta ćemo sa kapilarnim širenjem SNS otrova i korumpiranjem narodnih masa? Jurišamo ga mi jurišamo na Skupštine, gradske, republičke, pokrajinske al uzaman. Niti ima volje nit ima mase za tako šta. A zašto? Zbog korupcije, ali ne onakve nad kojom lamentuju “opozicionari”, baveći se, kao što rekoh, samo delom priče.

Nema borbe za socijalnu pravdu i istinsku, a ne buržoasku, vladavinu prava ako ne postoji jasno povlačenje linije između onog što se sme i što se ne sme. Ne sme se sarađivati sa ovom okupatorskom vlašću koja, napominjem, vlada u ime svojih gramzivih interesa ali i u ime stranih “investitora”, tj. sila koje su isparcelisale našu zemlju kao tortu. Kriška Kini, krišketina Nemačkoj, manje ali lepo parče Rusiji, Emiratima ukras – Beograd na vodi, zeleno parče-Vojvodina- Saudijcima itd. Ne može se biti deo bezočnog sistema koji tlači i ubija, hapsi, cenzuriše, vedri, oblači i reći “i ja patim”. Zaposliti nekog preko SNS veze pa reći “ne bi ja al rod mi je” ili pognuti glavu, uzeti člansku kartu nepomenikove sekte i reći “mor’o sam zbog đece”. Ne mora se ništa na ovom svetu osim jedne stvari koja je, sama po sebi, jeziva i konačna – mora se samo umreti. Kako ćeš živeti-to je stvar izbora. Kakvog-takvog, ponekad skučenog, ali izbora. Svaki put kad neko kažete da je morao pokažite mu nekog kome je gore pa nije pognuo glavu. Ima ih itekako.

A kako to u praksi funkcioniše? Još pitate? Ima li SNS 700 000 članova u zemlji koja ima 6,5 miliona (ako i toliko) stanovnika? Da li tih 700 tisuća imaju neke rođake, poznanike, prijatelje, očeve, majke, braćiu, sestre? Imaju. Da li im sređuju nešto, ma kako to sitno bilo i za to dobijaju glasove? Da. Svako od njih da angažuje po dvoje i eto nama 2,1 milion sigurnih, kupljenih glasača SNS. O ovome se, ne mnogo često, govori u opozicionim medijima. Baš kao i o smeštanju SNS kadrova po partijskoj liniji na, često izmišljene, poslove. Delom je to zbog toga što se nadaju da će pridobiti ponekog SNS birača tako što ih neće prozivati i moralisati im a dobrim delom zbog toga što znaju da će, kad i ako dođu na vlast, preuzeti isti sistem od SNS samo će sad zapopšljavati svoje, lepe, mlade i pametne (tako kažu) a zbog kupovine socijalnog mira zadržati buđave SNS-parazite u kancelarijama. Ono što će biti rezultat je novo uvećavanje državnog aparata koji će biti potpuno ili skoro potpuno neefikasan. Ali, bitno je da se vlast pobrinula za “svoje”. Jel se neko seća izraza “žuta banda” i zašto se danas ne koristi? Pa, možda zbog toga da ne bi uvredili dobar deo članova SNS, bivših “demokrata” i inih.

Vidite, i “patrijote” i “evropejci” imaju u suštini isti odnos prema državi – ona je prćija koja se koristi za obezbeđivanje svojih i kupovinu glasova srednje i niže srednje klase. Oni ispod ostaju ispod i daje se “tri hiljade za gospođu”, ulje, šećer, sanduče za poštu, dok vlast (i bukvalno) orgija. Njima nije stalo do zemlje kao celine, do dobrobiti svih građana. Oni kojima je stalo bi rasporedili prave ljude na prava mesta, skršili kapitalizam, rasteretili državni aparat. Ne znači da bi neki nazovi-političari ostali bez posla. Imate neke škole, zanate, doškolujte se, zaposlite u fabrici, na građevini, prodajte robu na pijaci. Nemojte samo reći da vam je ispod časti jer vi časti nemate a da imate ne bi bili uz ove pijavice.

Neke stvari u ovoj zemlji nemaju cenu. U očima vlasti ono što nema cenu je bezvredno jer se ne može profitirati iz njega. To je tačno – ne može se steći ništa čašću, obrazom, doslednošću i borbenošću. Ali, može se spasiti. Cela zemlja. Ima li to cenu? Hajde, zapitajte se onda šta nam je potrebno, pored obaranja ove vlasti. Ovaj lanac ucena i podmićivanja mora biti izlomljen, kariku po kariku. Shvatite da oni koji su potkupljeni to rade u korist svoje štete. Oni dobijaju pare od države, koja je opet pozajmila pare od stranaca, da bi životarili. Ali, koliko još država može da se zadužuje? I šta će biti kad više neće moći da ih plaća? Sve će doći na naplatu, pre ili kasnije, a s obzirom kakve troškadžije imamo na vlasti – pre. Šta će onda biti? Da li ćemo imati zemlju? Nemojte mi lamentovati o tome kako je nemoguće da išta promenimo i kako Srbiju svi mrze. Do vas je stvar. Do vas 700 000 hiljada i onih koje ste kupili. Vi imate političku i etičku odgovornost za ono što se događa u ovoj zemlji. Daleko od toga da je druga strana bezgrešna ali – prvo vi pa tri mesta prazno.

Samo vlast koju narod kontroliše je vlast koja pazi da se ne prezadužuje i deluje u skladu sa mogućnostima i dugoročnim ciljevima. Takva vlast ne može i ne sme podmićivati i praviti od nas izbeglice i robove.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Htedoh da ovaj članak nazovem uništavanje ekonomije, destrukcijom tako rekuć, ali se onda setih da je stanoviti Dinkić, jedn od glavnih aktera u uništavanju naše ekonomije, upravo tako nazvao svoju knjigu koju je dilovao kao lek on one Miloševićeve apokalipse. Od Miloševića via Dinkić stigosmo do trećeg jahača apokalipse – nepomenika koji se hvali kako je oborio javni dug sa 52 posto BDP na 47 posto dočim se u drugom članku, preuzetom sa Slobodne Evrope, kaže da dug može lako otići na 100 posto BDP a možda i probiti sve limite i otići na grčkih 300 posto BDP. Zadužićemo se dodatnih 18 milijardi evra do 2027. za nepomenikov “Skok u budućnost- Srbija EXPO 2027” a tu su i francuski vojni avioni – famozni Rafali, što dodaje cifri još tri milijarde evra. Prosečna plata će, zahvaljujući ovom sumanutom zaduživanju porasti na 1400 a penzija na 650 evra. Zaboravlja se pritom da naš evro nema realnu vrednost koja je oko 117 dinara a realno mora da vredi duplo toliko. Dakle, ako ćemo pravo, te plate će biti realnih 750 evra i manje, a penzije pola od toga. Ako ne verujete – idite u prodavnicu i pogledajte podivljale cene. Ne sumnjam da će nepomenik napraviti još neka zaduživanja u narednom periodu. Biće fabrika, puteva, železnice, porodilišta, gušićemo se u poslovnim ponudama i profitu, kažu neki.
Pa zašto se onda ne zadužiti kad će nam se sve to vratiti? Naši dugovi se već sad bliže cifri od 40 milijardi evra, šta je još dvadesetak milijardi evrića? Evo, Grčka i dalje postoji. Prezadužena je ali je to bila poslednjih pedesetak godina, a tu je i taj narodski izraz: Dužan sam ko Grčka. Nije to toliko strašno. Na kraju krajeva, dno je daleko. Jedno je 50 a drugo 300. E, stvar je u tome da bogate zemlje, sa zaleđinom, mogu sebi da dozvole veliko zaduživanje. Ako se neko seća, u vreme kad je SFRJ grcala pod dugom od 20 milijardi dolara malena Belgija je dugovala duplo toliko. Ali, kaki ste vi Belgijanci, taka vam je Milka Planinc kraljica Belgije (ili neko drugi iz Predsedništva). Paketi pozajmica su uvek, pod pokroviteljstvom MMF, iza kojeg stoje velike sile, pre svega Zapad, dizajnirani tako da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji. Dug nije samo zao drug već opasna droga koja od države pravi ovisnika koji traži sve više i više i u tom procesu se kao ljudsko biće degradira i fizički propada, moleći da dobije još jednu dozu na pozajmicu. U slučaju džankija, završava se u kriminalu, prostituciji, zatvoru ili ludnici a na kraju – na groblju. To isto važi i za državu. Privremeni osećaj komfora (imamo nove puteve, eheeeej, a vidi samo te nove fabrike (koje će biti zatvorene čim nas stranci iscede)) i “urađenosti” odlazi kad vas pusti dejstvo droge ili novca i osetite posledice.
Naravno, prvi koji će osetiti posledice politike koja je bazirana na otimačini i rasprodaji narodne imovine će biti najugroženiji slojevi. Ali, s vremenom će to stići i do onih koji su zaseli po kancelarijama državnih firmi i institucija, a tada neće biti prostora za manevrisanje. Penzioni sistem-ne postoji, nema socijalnog ni zdravstvenog, ničega da ublaži pad. A zbog čega? Zbog toga što su resursi naše zemlje predati drugima na korišćenje. I to nepovratno. Za razliku od spomenute Grčke, mi nemamo hiljade ostrva na rasprodaju niti pomorsku flotu a ni turisti nas ne ljube. Pa šta imamo onda? Jedni druge. To nam je najveći kapital i moramo ga iskoristiti dok ovaj ladolež ne dotera zemlju do tačke odakle nema povratka. Ako mi ne krenemo da ulažemo u sebe-niko neće.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Kao na krilima onih navijačkih stihova „Doš’o je i taj dan…“  sevnuo je i ovaj 08. 05. 2024. Samo dan uoči Dana pobede nad fašizmom,a kome je draže i Dana Evrope. Dan koji će ostati upamćen (bar neko vreme)  po tome što je bivši učenik Tehničke škole „ 09. Maj “ (gle ironije) u Bačkoj Palanci pretukao 65-godišnjeg nastavnika praktične nastave. Nastavnika kome je ostalo još samo nekoliko meseci do penzije. Nekoliko meseci do penzije  i čitav ostatak života u (ne)mirovini – preispitivanju i samokritici. Naspram poražavajuće refleksije determinisane jednom poražavajućom životnom i profesionalnom situacijom koja će verovatno ostati najupečatljiviji fragment njegove karijere. A kakvoj se ni u najzlokobnijim slutnjama nije mogao „nadati“.

I dok je samo par dana ranije novi mandatar u jednom delu „svog“ ekspozea povodom sastava nove Vlade trućkao o izuzetnim rezultatima ostvarenim u resoru obrazovanja, već ga je, kao hladan tuš, sustiglo sasvim plastično opovrgnuće. Toliko plastično da nije isključena ni intervencija “plastičnog hirurga“ povodom saniranja istog. Naravno da govorim o zadobijenim povredama kolege Slobodana Zorića iz Bačke Palanke. Oca Milenka Zorića, srebrom odlikovanog kajakaškog olimpijca iz Rija. Mada, ne mislim da je ovo od ključnog značaja (sem u okvirima novinarskog senzacionalizma). Zar je bitno da li je prebijeni nastavnik otac reprezentativca, ili pak frizera, automehaničara, elektroinženjera… možda ministra?

Uveren sam da bi svi mi „voleli“ da verujemo kako je ovo samo izolovan slučaj. Eto, pojavio se tamo neki osvetoljubivi delikvent, kivan na nastavnika jer je „izbačen“ iz škole… i tako… desilo se! Kako ono vole da kažu: „Osveta loših đaka!“ Međutim, stvar je mnogo složenija. I opasnija! Ne samo po pojedince unutar školskog sistema, bez obzira sa koje strane katedre da se nalaze, nego po celo društvo. Jer, kada bi uopšte i bilo sistema ovakve stvari bi se dale preduprediti, i tada bi ovakav incident mogao biti tek „izolovan slučaj“. Ovako, ovaj „izolovani slučaj“ samo je momenat u permanentnoj manifestaciji i materijalizaciji jedne podle i sistematske namere da se državno školstvo do kraja obezvredi.

Jedino što je u školstvu još ostalo sistemsko i sistematsko jeste njegovo uništenje! Obesmišljeno je gotovo sve. Na primer, sa jedne strane, prilikom potencionalnog zaposlenja u prosveti neuporedivo značajniji kvalitet predstavlja partijska knjižica nego li odgovarajuće obrazovanje kandidata. A opet, sa druge strane, šta reći o „čuvenoj“ Vukovoj diplomi. Ne tako davno, samo na prste jedne ruke, u čitavoj generaciji ste mogli pobrojati sve Vukovce. Danas su oni brojniji gotovo u svakom odeljenju elementarnog obrazovanja. Sve dok nam broj funkcionalno pismenih đaka iz godine u godinu drastično opada (ako je verovati međunarodnim rezultatima PISI-nih testiranja 15-godišnjaka).

I vi se sad sigurno pitate kakve to ima veze…

A možda nam „Hermeneutički krug“ može pomoći da te veze pokidamo i da konačno raščinimo ovaj začarani vir u koji smo svi skupa sa prosvetom zapali. Hermeneutički krug predstavlja osoben metodološki pristup u tumačenju društveno-istorijskih fenomena. Krajnje pojednostavljeno rečeno, ova analiza polazi od premise po kojoj su celina (npr. prosvetni sistem, ili društvo u celini) i svi njeni delovi (elementi) u neraskidivoj vezi. Takvoj da je nemoguće ispravno razumevanje (a ni tumačenje) kako celine, tako ni njenih delova mimo njihove obostrane i uzajamne determinisanosti.

Želim reći samo  da je iluzorno, pa i bezumno, posmatrati školstvo kao izolovan društveni fenomen. Niti je bilo koji njegov činilac (bilo nečiji pojedinačni uspeh, bilo incident bilo koje vrste) tek „izolovan slučaj“ koji će još jedan „novi pravilnik“ staviti pod kontrolu. Bolesno društvo dekadentnih vrednosti zarazilo je i školu. Zarazom u hiljadu nijansi roze koja dalje metastazira kroz sve ove „izolovane slučajeve“.

            Ima li nam leka?!

            Šta kažu nadležni?!

            Sindikati?!

            Šta još treba da se desi pa da umesto „hemoterapija“ pristupimo „hirurškoj intervenciji“ ?

DETE PARTIZANA

Američki politikolog i propalestinski aktivista Norman Finkelstajn je u govoru od 21. aprila 2024. godine na Univerzitetu Kolumbija iskazao svoju podršku studentskim protestima, insistirajući na važnosti slobode govora i povezivanja Amerikanaca oko solidarnosti sa Gazom. U nastavku vam donosimo prevod Finkelstajnovog govora.

Ne želim da tražim bilo kakvu vrstu stručnosti i uvek moram da pazim da ne ispadnem snishodljiv ili nadmoćan ili [da tvrdim da sam] prepametan u ovim stvarima. Jednostavno bih rekao, na osnovu mog iskustva, najvažnije stvari su organizacija, vođstvo i imati jasne ciljeve.

Jasni ciljevi u osnovi znače dve stvari. Jedan su slogani koji će ujediniti, a ne podeliti. U mladosti, kada sam bio vaših godina, bio sam ono što su u to vreme zvali „maoista“ – sledbenik predsednika Maoa u Kini. Jedan od slogana koji je bio slavno povezan sa njim bio je „Ujedinite mnoge da pobedite nekolicinu“.

To znači da u bilo kom trenutku političke borbe morate da smislite kako možete ujediniti mnoge i izolovati nekolicinu sa jasnim ciljem na umu. Očigledno je da ne želite da ujedinite mnoge sa ciljem ili zadatkom koji nije vaš cilj. Morate da shvatite, imajući na umu svoj cilj, koji je slogan koji će najbolje funkcionisati da ujedini mnoge i pobedi nekolicinu?

Bio sam zadovoljan što je pokret u celini, ubrzo posle 7. oktobra, spontano i intuitivno shvatio, po mom mišljenju, pravi slogan: „Prekid vatre sada!“ Neki od vas bi mogli da pomisle, retrospektivno, šta je bilo tako briljantno u tom sloganu? Zar nije bio očigledan?

Ali zapravo politički slogani nikada nisu očigledni. Postoje razne rute i staze i obilaznice kojima ljudi mogu ići, a koji su destruktivni za pokret. To nije bila odluka rukovodstva, mislim da nije; demonstranti su spontano, intuitivno osećali da je pravi slogan u ovom trenutku „Prekid vatre sada“.

Takođe bih rekao, po mom mišljenju, da slogani moraju da budu što jasniji, ne ostavljajući prostora za dvosmislenost ili pogrešnu interpretaciju, što se može iskoristiti za diskreditaciju pokreta. Ako uzmete u obzir istoriju borbe, postojao je čuveni slogan iz kasnih 1800-ih: „Osmočasovni radni dan“. To je bio jasan slogan.

U skorije vreme, u vašem živom sećanju – uz sva razočaranja, po mom mišljenju, predsedničkom kandidaturom Bernija Sandersa – jedan od genija njegove kandidature, jer je imao četrdeset ili pedeset godina iskustva na levici, [bio je slogan] „Mediker za sve.“ Mogli biste pomisliti, šta je tako pametno u tom sloganu? Znao je da tim sloganom može da dopre do 80 odsto Amerikanaca. Znao je da će „Ukinuti studentski dug“ i „Besplatno školovanje na fakultetu“ imati odjek kod velikog dela njegovih potencijalnih birača.

Nije prekoračio ono što je bilo moguće u tom trenutku. Mislim da je dostigao ono što bismo mogli da nazovemo „političkim ograničenjem“. Ograničenje u tom trenutku u njegovoj kandidaturi verovatno su bili poslovi za sve, programi javnih radova, Zeleni nju dil, Mediker za sve, ukidanje studentskog duga i besplatno školovanje. To su bili pravi slogani. Možda izgleda trivijalno, ali zaista nije. Potrebno je mnogo napornog rada i osetljivosti prema biračkoj jedinici do koje pokušavate da doprete da biste otkrili prave slogane.

Slobodna Gaza, sloboda govora

Moje mišljenje je da neki od slogana sadašnjeg pokreta ne funkcionišu. Budućnost pripada vama, a ne meni, a ja snažno verujem u demokratiju. Morate sami da odlučite. Ali, po mom mišljenju, morate da izaberete slogane koji nisu dvosmisleni, ne ostavljajući prostora za pogrešnu interpretaciju i koji imaju najveću verovatnoću da u datom političkom trenutku dopru do najvećeg broja ljudi. To je moje političko iskustvo.

Verujem da je slogan „Prekid vatre sada“ najvažniji. U kampusu koledža, taj slogan bi trebalo da bude uparen sa sloganom „Sloboda govora“. Da sam u vašoj situaciji, rekao bih „Slobodna Gaza, sloboda govora“ – to bi trebalo da bude slogan. Zato što mislim da u kampusu koledža ljudi imaju pravi problem da brane represiju nad govorom.

Poslednjih godina, zbog pojave ambijenta politike identiteta, kulture otkazivanja u kampusima koledža, čitavo pitanje slobode govora i akademske slobode postalo je ozbiljno zamagljeno. Protivio sam se bilo kakvom ograničavanju slobode govora i protivim se politici identiteta i kulturi otkazivanja na osnovu očuvanja slobode govora.

Reći ću – ne iz razloga ponosa ili egoizma ili da kažem „jesam li vam rekao“, već samo kao činjeničnu stvar – u poslednjoj knjizi koju sam napisao, eksplicitno sam rekao da ako koristite standard povređenih osećanja kao osnovu za gušenje ili potiskivanje govora, kada Palestinci protestuju protiv ovoga, onoga ili drugog, izraelski studenti će koristiti tvrdnju o povređenim osećanjima, bolnim emocijama i čitavom tom jeziku i rečniku koji se tako lako okreće protiv onih koji ga koriste u ime sopstvenog cilja.

To je bila katastrofa koja je čekala da se dogodi. Pisao sam o tome jer sam znao šta će se dogoditi, mada očigledno nisam mogao da predvidim razmere posle 7. oktobra. Ali bilo je savršeno očigledno šta će se dogoditi.

Po mom mišljenju, najmoćnije oružje koje imate je oružje istine i pravde. Nikada ne bi trebalo da stvarate situaciju u kojoj možete biti ućutkivani na osnovu osećanja i emocija. Ako ste slušali primedbe [predsednice Univerziteta Kolumbija Minuš Šafik], sve je bilo o povređenim osećanjima, osećanju straha. Ceo taj jezik je potpuno pokvario pojam slobode govora i akademske slobode.

Sada imate to iskustvo i nadam se da će u budućnosti taj jezik i ti koncepti biti odbačeni iz pokreta koji sebe opisuje kao pripadnika levičarske tradicije. Potpuna je katastrofa kada se taj jezik infiltrira u levičarski diskurs, kao što sada vidite.

Biću iskren prema vama i ne tvrdim da sam nepogrešiv – samo tvrdim na osnovu sopstvenog političkog iskustva: ne slažem se sa sloganom „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna.“ Veoma je lako izmeniti ga i samo reći: „Od reke do mora, Palestinci će biti slobodni.“ Taj jednostavan, mali amandman drastično smanjuje mogućnost da budete manipulativno pogrešno shvaćeni.

Ali kada sam čuo da ovaj slogan izaziva bol, muku, strah, morao sam sebi da postavim jednostavno pitanje. Šta poručuje slogan „Mi podržavamo IDF“? Izraelske odbrambene snage su, trenutno, genocidna vojska. Zašto vam je dozvoljeno da u ovom trenutku imate podršku javnosti za genocidnu državu i genocidnu vojsku?

Jezik ne deluje tako provokativno – „Mi podržavamo IDF“. Ali sadržaj je deset hiljada puta uvredljiviji i nečuveniji za bilo koji, da tako kažem, civilizovan um i civilizovano srce od slogana „Od reke do mora“. Jedini razlog zbog kojeg postoji rasprava oko tog slogana – iako se, kao što sam rekao, ne slažem sa njim, ali to je posebna stvar da li se slažem ili ne – jeste zato što smo legitimisali ovu ideju da su povređena osećanja osnova za gušenje govora. To je za mene potpuno neprihvatljivo; potpuno je strano pojmu akademske slobode.

Neki od vas bi mogli da kažu da je to buržoaski pojam, da je društveno konstruisan i sva ta druga sranja. Ja u to uopšte ne verujem. Pročitali ste najrečitije odbrane nesmetane slobode govora od strane ljudi poput Roze Luksemburg, koja je, po svemu sudeći, bila izuzetna individua i izuzetna revolucionarka. Ali to što je bila i jedno i drugo nije značilo da bi prihvatila bilo kakva ograničenja po principu slobode govora, iz dva razloga.

Pod brojem jedan, nijedan radikalni pokret ne može da napravi bilo kakav napredak osim ako nema jasnoću u vezi sa svojim ciljevima i jasnoću o tome šta bi moglo da radi što je pogrešno. Uvek ispravljate kurs. Svi prave greške. Osim ako nemate slobodu govora, ne znate šta radite, a to je pogrešno.

Pod dva, istina nije neprijatelj potlačenih naroda, a sigurno nije neprijatelj naroda Gaze. Zato bi trebalo da maksimalno povećamo našu posvećenost slobodi govora kako bismo maksimizirali širenje onoga što je istina o onome što se dešava u Gazi – i da ne dozvolimo bilo kakav izgovor za potiskivanje te istine.

Šta pokušavamo da postignemo?

Radite deset hiljada stvari kako treba i duboko je dirljivo ono što ste postigli, a činjenica da mnogi od vas stavljaju svoju budućnost na kocku je veoma impresivna. Sećam se, tokom pokreta protiv rata u Vijetnamu bilo je mladih ljudi koji su hteli da idu u medicinsku školu – i ako ste bili uhapšeni, nećete ići u medicinsku školu. Mnogi ljudi su se borili sa izborom između hapšenja zbog tog cilja. To nije bio apstraktan razlog – do kraja rata, procena je bila da je ubijeno između dva i tri miliona Vijetnamaca. Bio je to horor šou koji se odvija svaki dan.

Ljudi su se mučili sa pitanjem da li će rizikovati celu svoju budućnost. Mnogi od vas dolaze iz sredina u kojima je bila prava borba da dođu do mesta gde ste danas, do Univerziteta Kolumbija. Zato duboko poštujem vašu hrabrost, vaše ubeđenje i svaku priliku koju imam priznajem neverovatnu uverenost i upornost vaše generacije, koja je po mnogo čemu impresivnija od moje, iz razloga što, u mojoj generaciji, vi ne možete poreći da je aspekt antiratnog pokreta bila činjenica da je regrutacija visila iznad glava većine ljudi. Mogli ste da dobijete studentsko odlaganje za četiri godine koliko ste na koledžu, ali kada odlaganje prođe, postojala je velika šansa da odete tamo i da se vratite u vreći za leš.

Dakle, postojao je element brige o sebi. Dok vi mladi ljudi, vi to radite za male ljude bez državljanstva na pola sveta. To je duboko dirljivo, duboko impresivno i duboko inspirativno.

Uz to kao uvod, da se vratim na svoje početne napomene: rekao sam da svaki pokret mora da se zapita: šta je njegov cilj? Šta je njegov zadatak? Šta pokušava da postigne? Pre nekoliko godina, „Od reke do mora“ je bio slogan pokreta. Sećam se 1970-ih, jedan od slogana je bio: „Svi treba da znaju, mi podržavamo PLO [Palestinsku oslobodilačku organizaciju]“ – što nije bio lak slogan za uzvikivanje na Petoj aveniji 1970-ih. Živo se sećam da sam gledao krovove i čekao da me snajperista pošalje u večnost u ranoj mladosti.

Međutim, postoji velika razlika kada ste u suštini politički kult i možete uzvikivati bilo koji slogan koji vam se sviđa, jer to nema posledice ili odjek u javnosti. Vi u suštini razgovarate sami sa sobom. Postavljate sto u kampusu, delite literaturu za Palestinu; možda ćete dobiti pet ljudi koji su zainteresovani. Postoji velika razlika između te situacije i situacije u kojoj se nalazite danas, gde imate veoma veliki krug birača do kojih možete potencijalno i realno doći.

Morate da se prilagodite novoj političkoj realnosti da postoji veliki broj ljudi, verovatno većina, koji su potencijalno prijemčivi za vašu poruku. Razumem da je ponekad slogan onaj koji daje duh onima koji su uključeni u pokret. Zatim morate da smislite pravu ravnotežu između duha koji želite da inspirišete u svom pokretu i publike ili birača koji nisu deo pokreta do kojih želite da doprete.

Verujem da u ovakvom trenutku čovek mora da vežba – ne u konzervativnom, već radikalnom smislu – maksimalnu odgovornost da se izvuče iz pupka, da ispuzi iz ega i da uvek ima na umu pitanje: Šta pokušavamo da postignemo u ovom konkretnom trenutku?

Preveo Aleksandar Nikolić

Sveti Džordž Karlin Ateistički

Došli smo u paradoksalnu situaciju (još jednu od mnogih) kad se više ne može ni smejati. Da ironija bude veća, poplava duhovitih statusa na FB je u skoku, nelik i nedelo nepomenika se ismevaju maksimalno, a tu su i sećanja na PLJIŽ i nezaobilazni Zoran Kesić. Eto, vidite, može slobodno i kritički da se govori u zemlji pod uslovom da se ne spominje određeni čovek poznat u narodu kao Riđa Rđa. Jer, sve mora biti skockano i raspoređeno po određenim fiokama. Kaki smo mi Amerikanci taki nam je Kesić Jon Stewart čiju je emisiju kopipejstovao. A što manje govorimo o “odgovoru” na Kesića, nesrećnoj pinkoidnoj emisiji koju je vodio neduhoviti ali zato i ekstremno nešarmantni Pajkić Junior kojeg su toaletoidi nazivali “srpskim bogom seksa” to bolje. Ono malo satiričnih festivala je kidnapovano od režimlija a u toj priči je čak i slavni aforističar Aleksandar Baljak prošao kao bos po trnju.

Kad se sve sabere, ona priča o Srbima kao duhovitom narodu s kojim jedino Englezi i sva ostala ostrvska raja mogu da se mere je čista iluzija. Pošto živimo u društvu koje je, navodno, slobodno, ili barem poluslobodno, i u kojem ne postoje tabu teme (osim onih koje pogađaju nacionaliste) čemu služe zabavni sadržaji koji se na neki, skoro pa dečiji način, sprdaju sa zlom koje odnosi živote i zatire zemlju? Taj kesićevski humor, koji tako nazivam uslovno, ne služi društvenoj kritici i ismevanju i izvrtanju na tumbe postupaka vlasti (opozicija se retko spominje i to samo neki akteri) koliko utesi. Znate, postoji jedna mala svetla tačka, dobroćudni, ušuškani prostor i u njemu se može čuti neki hipsterski bendić, pojaviti neki politički korektan autor, pa onda neki društvenjački intelektualac koji pokušava da bude duhovit i parira voditelju svojim “kesićizmima” pa red poziva na humanitarne akcije pa malo komentarisanja onog što je na površini, bez čačkanja po dubini. Dakle, nije to čak ni Stephen Colbert, pa ni Stewart (obojica su ideološki bliski američkim demokratama do te mere da im samo partijska knjižica fali) već neki razređeni koncentrat upitnog američkog sirupa. A onda se emisija završi, pije se iz šolje ( u kojoj nikad nije ništa) koju krasi vest/ličnost sedmice i život se nastavlja. Prosto da poveruješ da živiš u uređenom društvu.

E, u tome i jeste stvar – nama treba, kao publici, stvoriti taj osećaj ušuškane sigurnosti po svaku cenu. Odmereno, građanski, smo rekli šta imamo pa ako nas se sete na 1. april – sete. Nama, po žestini izraza i direktnosti poruke, treba jedan srpski George Carlin, Bill Hicks ili Ricky Gervais, zajedljiv, koji vam namerno gura prst u oko a ne komša koji je eto, fin čovek, baš pristojan, košulja, kravata, sve to, viša srednja klasa, glasa verovatno za Ne davimo Beograd i živi u bablu metropole. Znate, čovek kojem biciklistička staza i tri klupe nisu najbitniji na ovom svetu. Hajde da vidimo ako bi se krenulo sa direktnim, sarkastičnim i ironičnim prozivkama (a nije da se ta tema sama ne piše) koliko bi ZAPRAVO trajao Kesićev šou? Ali, onda to ne bi bio njegov već neki drugi šou. I da vidimo koliko bi sponzora onda podržalo takvu emisiju i ko bi od gostiju dolazio i koji glumci bi pristali da igraju u skečevima koji prozivaju ovu vlast onako kako su odbegli nemački umetnici 30-ih prošlog veka ismevali Hitlera.

Komedija ne sme biti sedativ već adrenalinski šok. Interesi krupnog kapitala su uloženi u projekat Kesić i ne smeju se ugroziti razornom satirom. Nikad ne smemo izgubiti iz vida da bogati u nas, čak i kad su na formalno zaraćenim stranama, na kraju dana dođu do zajedničkog rešenja koje je dobro za njih i pogubno za nas, “obične”. Ukoliko je satirična oštrica zatupljena a “prave vrednosti” u umetnosti predstavljene u emisiji dosadne, neinspirativne i podsećaju na idiotsko milovanje po glavi beogradske kulturne čaršije, onda će i njeni efekti biti ništavni i, pre ili kasnije, neće biti više, čak i najfanatičnijim sledbenicima pomenute emisije, smešni. Ovo vreme nije za smejanje već za delanje. Količina užasa kojoj nas izlažu svakog dana je tolika da se više ne može podneti pa da osam sata dnevno provedete bindžujući Pajtonovce ili Mućke a kamoli gledajući stanovitog ZK.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Oguglali smo već na gomilu “ličnih stavova” koji se pojavljuju na stranicama Danasa koji nemaju veze sa tzv. politikom te novine. Okej, možda su malo skrenuli u “žutilo”, možda su malo krenuli da brkaju padeže, prave tipfelere, objavljuju tekstove prevedene na Google Translatoru pa tako saznate da je neki političar “imao doručak sa tim i tim” umesto doručkovao s istim, ali, šta ima veze? Bitno je da su oni svetionik slobode. E da, hajde da im oprostimo i dnevnik Riđe Rđe koji je po količini patetike u opasnoj konkurenciji sa istoimenim pisanijima stanovite Mire Marković, supruge Slobe Robije. No, to nije toliko opasno. Ono što jeste je kad se istina koristi zarad izvrtanja te iste istine.

Pa, kako to funkcioniše? Miljan Mladenović, istraživački analitičar opskurne organizacije Novi treći put koja je “u krevetu” sa svima, od RTS do Fonda za otvoreno društvo, uvezana za tajvanskim predstavništvom u Mađarskoj i ukrajinskom ambasadom u Beogradu. To trećeputaštvo, navodno proevropsko i progresivno, se eto očitava u pisaniju Mladenovićevom o BRIKS-u. Da, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južne Afrike nisu zemlje u kojima postoji socijalna pravda. Tačno. 1 procenat stanovništva drži preko 60 procenata ruskog nacionalnog bogatstva. Tačno. Nivo ljudskih prava je, blago rečeno, na niskom nivou, negde u povoju a negde se potpuno potire. Jeste, da. U čemu je onda problem? Neće nama Mladenović otkrivati toplu vodu ako kaže kako su kineske industrije u Srbiji pogane i kako truju sve što džiklja, hoda ili gmiže. Znamo mi to i bez njegovog upliva. Ali, takođe znamo da to nije potpuna slika.

Primjerice: SAD kao zagađivač se ne spominju. Niti njihova vojna industrija koja zagađuje koliko 150 država sveta zajedno. Izmeštanje teških industrija u nerazvijene zemlje i stvaranje “zapadnog vrta” kao rezultata te licemerne politike je takođe izostavljeno. Tretman radnika koji dolaze van zemalja EU ili iz siromašnijih zemalja EU (a o migrantima da ne govorimo) takođe nije naveden. Nema nigde ni reči o zapadnim licemernim državama koje podržavaju hunte i tirane širom sveta, uključujući i nepomenika. Dakle, mi vidimo samo delimičnu sliku sveta koji gine pod tiranijom kapitalizma. Jedni umiru od prežderavanja junk food-om i dijabetesa a drugi od gladi, što je paradoks po sebi.

Lukavo, ne nudeći alternativu, autor je samo osudio mogućnost stvaranja nove sile i formiranje multipolarnog sveta. Kamo se dede rešenje? Ukoliko ne predlažete nešto novo onda je odgovor uvek isti: ćuti, može i gore. Trpi ovakav odnos svetskih snaga kakav je, ovo je “jedini i zato najbolji mogući od svih svetova”. Ukratko – ma, vidite kakvi su ovi, dobri su nam SAD i EU, tu ja, što reče Čola u onoj reklami, “ne bih ništa dir’o”. To što on ne bi ne znači da milijarde neće i da im neće, pre ili kasnije, dozlogrditi i jedni i drugi pa će biti vijanja po ulicama Vašingtona, Pekinga, Brazilije, Moskve, Londona… Oh yes, there will be dancing in the streets…

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Čitati uz

Uobičajenom konzumentu socijalnih mreža i obavesti sa internet portala poslednjih dana nije teško bilo polakomiti se te doneti ishitren sud usled naslova sličnih ovome:

ALARMANTNI PODACI! U TROGODIŠNJIM ŠKOLAMA I DO 95% FUNKCIONALNO NEPISMENIH ĐAKA. (N1)

Poražavajući procenti (ne)uspeha naših učenika (pretežno petnaestogodišnjaka na početku srednjoškolskog obrazovnog ciklusa) – među kojima se najbolje kotiraju gimnazijalci sa tek tričavih 16% funkcionalno nepismenih iz matematike i 11% iz čitanja (što je između 3 i 5 učenika po odeljenju) – dok se funkcionalna nepismenost učenika trećeg stepena kreće i do 95 procenata – rezultat su međunarodnog programa za ocenjivanje učenika, poznatijeg kao PISA testiranje, koje se sprovodi još od 2000. i na kojem, istini za volju, ni ranijih godina naši učenici nisu briljirali. Ali je i nesumnjivo da je u poslednjoj deceniji taj procenat (funcionalno nepismenih) u osetnom porastu. Donekle je razumljiva novinarska potreba za senzacionalizmom, ali preterano je reći da su podaci alarmantni. Odavno je našoj prosveti odzvonilo vreme za buđenje! Ali opet: bolje ikad nego nikad!

Alarmantno bi bilo proveriti funkcionalnu pismenost svih onih maskiranih izgrednika koji su se letvama mlatili kod Vukovog spomenika uoči poslednjeg fudbalskog derbija. Verujem da je tu bilo i petnastogodišnjaka, ali i znatno starijih… Tako da funkcionalna pismenost određenog dela populacije nije srazmerna njihovoj životnoj dobi. Čak obratno!

I šta dalje!? Takvi su kakvi su… Naši su! I đaci i rezultati. Šta smo mi spremni da učinimo pa da popravimo stvari? Što bi se reklo sistemski. A ne samo da krpimo i zamazujemo opšte rasulo sve ispraznijim pedagoškim procedurama i sve besmislenijim pravilnicima o ocenjivanju. Prosvetni sistem je mrtav! Mi smo ga ubili! I poslednje što nam sada treba je stručna analiza i upitanost spram najlošije funkcionalne pismenosti pretežno najsiromašnijih, iliti, socijalno-ekonomski ugrožene kategorije učenika. Svih onih koji su zbog slabijeg uspeha u osmoljetkama „birali“ takvo srednjoškolsko obrazovanje, u trajanju od 2 do 3 godine, ne bi li se što pre i što bolje zaposlili. Te tako sopstvenu materijalnu situaciju učinili podnošljivijom. Što bi se reklo: da imaju svoj dinar! I već do svoje dvadesete postali poreski obveznici.

Ti učenici „trećeg stepena“ su mahom buduća radnička klasa. I sa humanističkog stanovišta (a nadasve pedagoškog) neophodno je opismeniti je i učiniti funkcionalnom. A kako je to uopšte moguće postići vodeći se Novim pravilnikom o ocenjivanju vladanja učenika. Nebulozom prema kojoj je sve do 7 neopravdanih izostanaka primerno vladanje (5).  Sa 8 neopravdanih (4) vrlo dobro. A već sa 9 pa sve do 15 dobro vladanje (3). Dovoljno od 16 do 25…I nezadovoljavajuće sa 25+ neopravdanih izostanaka – što je 3 do 4 školska dana. Pa zar to nije apsurdno? Zar nije dobar radnik onaj koji ne izostaje sa posla (ukoliko zaista nije opravdano onemogućen)? A koji ume da misli i tako najefikasnije realizuje svoje radne zadatke. Savremenim pedagoškim rečnikom: da je funkcionalno pismen. Nikada ih nećemo opismeniti ako ne budu dolazili.

Oduvek je postojala učenička sklonost ka izbegavanju časova provere i ocenjivanja (mada se to poslednjih godina i ne može tvrditi kao pravilo). Uz ovakav Pravilnik učenici će prvenstveno da nauče kako da kalkulišu sa časovima proveravanja i ocenjivanja. Zato je možda krajnje vreme da njeno visočanstvo – ocenu – vratimo gde joj je i mesto. Na mesto posledice ’mesto uzroka. Da ocena predstavlja samo verifikaciju jednog kognitivnog procesa, učeničkog znanja i zalaganja. Decenijama unazad većina đaka nam uči samo zarad ocene… i proseka. Postupa gotovo makijavelistički – ne birajući sredstva da dosegne do željenog cilja – OCENE I PROSEKA. Uveren sam da nas je upravo to „ganjanje proseka“ i dovelo do ovih podprosečnih ali i sasvim očekivanih PISInih rezultata za 2024.

A kako to postići? Jednostavno: ukinuti numeričko ocenjivanje! Prvenstveno u prvom ciklusu elementarnog obrazovanja. A potom i u čitavoj osnovnoj školi. Postoje i drugačiji modeli kojima bi se moglo okvalifikovati i (pr)oceniti znanje i zalaganje učenika. Prvi ciklus (od 1. do 4. razreda) treba da služi samo tome da naučimo učenika kako se pravilno uči. Da uočimo njegove afinitete, ali i nedostatke i poteškoće u savladavanju gradiva. Pa nakon toga, kroz drugi ciklus elementarnog obrazovanja, utvrdimo njegove mogućnosti i usmerimo učenika u poželjnom pravcu koji zovemo srednjom školom. U poželjnom pravcu kako za pojedinca tako i za čitavo društvo. Jer, čemu obrazovanje ako se u njemu ogleda isključivo lična korist i zadovoljenje personalnih intencija. Obrazovanje je dobro tek ukoliko čitavo društvo ostvaruje prosperitet na njegovim temeljima.

Verovatno Vam sve ovo zvuči utopijski. Velika je nedoumica jesmo li mi kadri za ovakve radikalne zaokrete. Jer ovo je posao za državu. Za Ministarstvo prosvete i sve Školske uprave. Ovo je posao koji iziskuje velika materijalna, ali i kadrovska ulaganja. Mada, ni približna materijalna ulaganja kolika je ova država spremna da kešira za belosvetsku izložbu EXPO ’27. Ili samo za Nacionalni stadion. Razmislite samo koliko se škola može izgraditi i obnoviti za 1 000 000 000 eura. Pa gde je još 17 puta toliko. Ne treba biti previše „funkcionalno pismen“ za ovakav zadatak, zar ne?!

Dete Partizana       

Sašina ekipa 2.0. – novi serijal krimi serije, koprodukcija Srbija-Nemačka-SAD- Rusija-Kina-UAE itd. Nekolorizovano, crno da crnje ne može biti Foto: Đorđe Đoković

     Paradoks u kojem živi Srbija podseća, neodoljivo, na onaj ruski. U Putinovoj Rusiji, kao što znamo, progone političke protivnike koji nisu sigurni dok ne se dokopaju zemalja EU jer ih mnoge zemlje, od Tajlanda do Srbije, mogu izručiti ili im zabraniti ulazak. Iz Rusije stalno stižu zahtevi da se zabrane opozicioni podkasti koji se plasiraju po društvenim mrežama. S druge strane, niko ne dira lika koji se izdaje za jednog od njavećih narko dilera u zemlji – to je Мориарти (nazvan po arhineprijatelju Šerloka Holmsa) koji preko dark weba diluje drogu i o svojim drogiranjima, korumpiranoj policiji i mnogo čemu drugome (čak izigrava i life coacha i drži časove meditacije) drvi bez problema na jutubetu. I, niko ga ne zabranjuje. No, lik ima 3 miliona pratilaca u Rusiji. Nisam čuo da se u Rusiji vodi kampanja protiv njega. To, dakle, nije problem. Previše je velik da bi „pao“ ?

     E, vidite, u Srbiji Koluvija nema podkast (još) ali ide na poklonjenje muzeju Draže Mihailovića u centru Beograda. Dakle, narko-nacionalizam sa čarobnim daškom kolaboracije. Ima li to logike? Ima jer svako ludilo ima sistem a sistem saradnje kriminalnih grupa i vlasti je utemeljen kad je stanoviti Milošević pripustio ordiju đilkoša koji su krali kola po Alemanjama i tu i tamo prebijali i upucavali u ime Službe da se vrate u zemlju. U ovom duboko korumpiranom društvu, bilo kakva pravda bi imala šokantne posledice po nemali deo populacije. Ne mislim pritom na strah i trepet buržuja, revolucionarnu pravdu. Evo, uzmimo samo to da Tužilaštvo jednog lepog dana krene da tuži a sudovi da sude po zakonima ove zemlje. Dakle, rumunski scenario, šifra: Laura Koveši. Ali, ni do toga ne može doći. Ne sa ovom „opozicijom“ pa sve da nekim čudom dođe na vlast. Jer- moramo biti blagi, ne sme biti revanšizma. Stvarno? Da li smo toliko bolesni kao društvo da za nas važi ono što je bila definicija raspadajućeg Rimskog Carstva: “nec vitia nostra nec remedia pati possumus” (Ne možemo podneti ni otrov ni lek) ?

     Da bi došlo do ikakvog pomaka u ovoj baruštini od države mora doći do denaprednizacije zemlje. Nemačka je imala denacifikaciju (grbavu i nesrećnu ali nekakvu) a mi moramo imati denaprednizaciju. Šta to znači? Svako ko je obavljao javne funkcije pod ovim režimom mora bit sprečen da to ikad više čini. Svako ko je profitirao od ovog režima mora biti sprečen da to ikad više čini. U zatvoru mora završiti najmanje nekoliko hiljada najviših državnih funkcionera koji imaju biti osuđeni na visoke vremenske kazne a neki od njih sa nepomenikom na čelu na najviše. S njima moraju biti u samicama svi kriminalni bosovi i njihovi satrapi. Sve te narko-patriote i navijački seciglavi. Lišavanja uhapšenika od pokradene imovine, prava glasa i nacionalne časti bi pljuštala ko kiša u Amazoniji. Hoćete bolju Srbiju? To je cena koja se mora platiti.

     Idemo na lokal. Kako će biti tamo? Naravno da neće biti kažnjen neki anonimni član SNS, jedan od 700 000 navodnih, ali neće biti više stranačkog zapošljavanja i povlastica. Sasvim je sigurno da će onda biti kukanja a la: Pa ja sam uvek bio protiv vlasti, a moj kum Mića, jeste on vodio lokalni odbor SNS, i jeste nekvalifikovan za funkciju u državnoj firmi, i jeste da je nešto malo ćapio sa strane, dobio dozvolu za nelegalnu gradnju ali, nemoj njega, dobar je čovek! E HOĆEMO! I Miću i Tiću i Kiću i Raleta i Galeta! Kum ne može da radi u odseku za kulturU a pre toga je radio kao moler? Pa, ima zanat, neka ponovo radi kao moler. To je čestit posao. Niko ga nije upucao pored plota  (četnički narativ o partizanima) ili u Lisičjem potoku nego je dobio otkaz na osnovu zakona i tako bi bilo u bilo kojoj od zapadnoevropskih zemalja kojim se licemeri opozicioni dive. Kao što vidite, pravda bi bila nezgodna stvar za mnoge u ovoj zemlji. Nije bez razloga napisana ona rečenica iz Igre prestola: Ne postoji ništa tako zastrašujuće na celom ovom svetu kao istinski pravedan čovek.

I tu beležimo još jedan minus današnje opozicije: ona, ukoliko  i dođe, nekim čudom, na vlast, će imati manje političke snage od ujedinjene opozicije 5. oktobra 2020. godine i još manje volje da reši ono što naziva korupcijom i smatra glavnim problemom ove zemlje, odmah pored uništenih građanskih sloboda. Znam, sad ćete mi reći: „ćut ti tamo, jakobinac jedan crveni, ti bi sve na giljotinu poslao i izazvao građanski rat, nije ti ovo Francuska za vreme Robespjera ili SSSR za vreme Lenjina.“ Hvala vam na informaciji-stvarno nisam znao. Naravno da nije a ja nisam pobornik smrtne kazne. Postoje zakoni, postoje kazne ali zakone sprovoditi neće ni kazne izricati ovakvi tutumraci. Da bi do toga došlo, a za zločin zatiranja stanovništva cele zemlje, izgladnjivanja, razboljevanja, zastrašivanja,trovanja ultradesničarskom propagandom,  ubijanja, pospešavanja emigracije i dramatičnog opadanja broja stanovništva neko mora odgovarati ne postoji druga opcija do one da sudovi rade kao dragstori i da se celokupni postupak, kao i  izricanje presuda, ubrza.Nazovite to revanšizmom, revolucionarnim nasiljem ili čim god hoćete ali postoje dva puta: ili ćemo mi brzo osuditi njih ili će oni brzo raseliti i rasprodati ovu zemlju tj. ono što je od nje ostalo.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Čitati uz:

Пре неколико месеци од стране Палестински конгрес најављене је било формирање савеза солидарних организација и политичких група под мотом „Ми оптужујемо!“. Немачка држава је одмах потом почела да мобилише свој репресивни апарат да спречи планирану активност. Било је очито да је кршење закона од стране немачке државе било унапред планирано. Недељама је трајала пропаганда против овог окупљања активиста у Берлину. Полиција је користила класичне репресивне мере као што је претресање домова активиста и систематско застрашивање организатора. Забранила је чак и прикупљање средстава. Ишло се дотле да је штедионица „Шпаркасе“ блокирала рачун Јеврејског гласа (Judische stimme) који је прикупљао донације за планирани конгрес.

У прошли петак 900 полицајаца је рано зором опколило конгресну салу па у покушају да одложе птриступ активистима што је дуже могуће, наводно у циљу безбедности и провере испуњавања противпожарне безбедности. Током блокаде зграде, јеврејског демонстранта који је носио транспарент „Јевреји против геноцида“ полиција је насилно одвела. Слика овог догађаја је обишла свет а могла се видети и код нас.

После вишесатног одуговлачења, полиција је дозволила да само 250 од 1.000 активиста уђе на место догађаја. Потом је требало неколико сати и много муке са полицијом да пусте помагаче и организаторе у салу.

Док се догађало сво то натезање полиција је сарађивала са провладиним медијима и дозволила им приступ иако нису имали акредитацију. Док су окупљени учесници чекали пред зградом да се ситуација разјасни, полиција је гужву коју је сама проузроковала  прогласила демонстрацијама на отвореном и почела да користи мегафоне да најави да људи треба да напусте лице места. У насталој гужви полиција је ухапсила водећећег активисту Јеврејског гласа за праведни мир на Блиском истоку, Удија Раза.

Неколико километара даље на аеродрому БЕР, палестинском доктору Гасану Абу Ситеху, који је радио у болници Ал-Шифа, који је требало да говори на скупу, није дозвољен улазак у земљу. Он је задржан на аеродрому и испитиван више од три сата. Власти су му на крају запретиле затвором ако покуша да присуствује конвенцији путем видео линка. И бившем грчком министру финансија Јанис Варуфакис, који је требало да говори на конгресу, такође је забрањен улазак у Немачку.

После вишечасовне опструкције полиције, конгрес је почео са само делом планираних учесника. Напетост је убрзо почела да ескалира. Полиција је прво искључила струју на месту догађаја тако да пренос уживо није могао да се настави а потом је скуп потпуно забрањен.

Федерална министарка унутрашњих послова Ненси Фезер похвалила је полицијску акцију на Твитеру, сада Иксу речима: „Исправно је и неопходно да берлинска полиција предузме оштре мере на такозваном Палестинском конгресу. Ми не толеришемо исламистичку пропаганду.”

Сутрадан, у суботу око 9.000 људи је демонстрирало марширајући против забране. Домостранти су све време били окружени огромним полицијским снагама. И наравно, као и дан раније било је много ухапшених људи.

Како истиче уредник недељника „Нашег времена“ („Unsere zeit“) Винсент Цизла, очигледно је било да је у питању покушај Немачке „да сакрије своју улогу у масакру више од 35.000 Палестинаца“ те да је „ескалација репресије достигла је нови ниво“. У својој колумни од 19. априла навео је да „забрана конгреса представља опасан преседан и јасно је погоршање реакционарног државног реструктурирања које већ неколико година доживљавамо у СР Немачкој“.

Оно што по његовим речима карактерише овај догађај јесте чињеница да је око 1000 људи у реду за улазак на заказан догађај и поред полицијске провокације одбило да буду испровоцирани, чак и тада када је полиција упала у техничку просторију и прекинула напајање сале струјом.

Винсент Цизла наводи да је током репресивних полицијских догађања све што се могло видети било „полицијски одреди који су мирним активистима спречили да остваре своја демократска права“ с тим да су неки од њих одмах били и привођени.

Након што су учесници догађаја отерани а сала изпражњена, нико од званичника није имао потребу да саопшти разлоге за такво поступање. Федерална министарка унутрашњих послова Ненси Фезер (СПД) похвалила је полицијску операцију. Владајући градоначелник Берлина Каи Вегенер (ЦДУ) био је задовољан. Оно што је било уочљиво било је то да су активисте оптужили за њихов јасан став о израелском геноциду у Гази. Закључак Винсента Цизла је недвосмислен: „О овоме и немачком саучесништву не би требало да се расправља у Берлину. Фезер је објаснила да је у питању искривљавање чињеница које нису вредне помена.“

Нетолерантност власти на различита мишљења је данас у Немачкој довољан разлог да се гуши не само слободу окупљања већ и слобода на изражавање сопственог мишљења. Берлинска секретарка за унутрашње послове Ирис Спрангер (СПД) такође је такав став непогрешиво јасно изразила два дана касније у Комитету за унутрашње послове Представничког дома Берлина дајући полицијској акцији пуну подршку. На крају, било јој је јасно да критички дискурс о израелској политици није био главни циљ акције учесника догађаја, већ даље „умрежавање антисемитских и антиизраелских позиција“ уз жаљење што није било законских услова да се конгрес унапред забрани.

Своју колумну Винцент Цизла завршава на следећи начин: „Да би спровели немачки „државни разум“, репресивне власти су прибегле својој врећи трикова. Догађај у сали претворен је у јавни скуп, а ред испред врата који је изазвала полиција реинтерпретиран је као демонстрација и распуштен. Тројици говорника изречене су забране политичке активности. Неколико њих је спречено да уђе у Немачку, укључујући бившег грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса. Када је требало да буде пуштен снимак говорника за чију забрану учешћа организатори нису обавештени, конгрес је прекинут. Тиме је у трену постигнуто оно што се није могло постићи правним путем. Организатори су „могли да се успешно бране од претходне забране кроз хитну правну заштиту“, саопштио је „Адвокатски колектив Берлин“, који саветује организаторе. „Забрана на лицу места максимално је скратила правну заштиту.“

Берлинска полиција се на овом није зауставила. Најавила је да ће блискоисточни сукоб играти главну улогу „избијању насиља“ на левичарским скуповима који ће се одиграти 1. маја.

И онда нека неко каже да се историја не понавља.

Лебрехт Гашпар

Pristrasni udarac na lance tzv. represije, a u ime “jednog od dva totalitarizma” based socijalistička propaganda

Staro oružje svake rasprave je da suparnika označite kao ostrašćenog ili, kako se to kaže danas, biased. Sećam se da sam, bilo je to 90-ih, u nekom razgovoru sa šarolikim društvom, nazvao Miloševića tiraninom. Na to mi je jedna gospođa rekla da sam ostrašćen. Pola moje zemlje spaljeno u njegovo ime, uradio je šta je uradio a ja – ostrašćen? Šta je onda umereno?  Sloba je imao udela u raspadu zemlje, ali ne presudnog, a još je i doveo Deda Avrama da pobedi inflaciju?! Ono što hoću reći je da se protiv ovog užasa ne može boriti drugačije nego „ostrašćeno“ i da se nismo rodili kao apolitične, objektivne sudije koje mogu uvek rezonerski da razmišljaju a ne sude o politici sa određenih pozicija. Koja je to, na kraju krajeva, objektivnost? Mogu li ja, kao neko ko veruje u promenu društvenog sistema, da nađem neko srednje rešenje? Ne mogu jer sam za socijalizam a ne za kapitalizam. Vernik nije malo vernik baš kao što ateista nije lik Vudi Alenovog filma koji kaže:  „Za vas sam ateista a za Boga lojalna opozicija“.

Ko nas danas uči objektivnosti? Novinari koji su u službi ove ili one korporacije? Političari iz kupljenih partija? Crkveni oci koji vode korporaciju poznatu kao SPC? Javni radnici? Hm, zanimljivo pitanje. Neki od njih imaju strateškog prostora da, neopterećeni spoljnim uticajima, kao predstavnice i predstavnici inteligencije (doduše, nisu izabrani na to mesto) zauzmu kudikamo nezavistan stav i kritikuju i vlast i opoziciju. Ali, i tu postoji granica. Dok to ne rade sa antisistemskih pozicija – dobro je. Dakle, ako želite da vas i dalje zovu u emisije poželjno je da ne spominjete socijalizam i obaranje kapitalizma. Možete to reći jednom u nekoj emisiji ali vas sledeći put neće zvati. Da se ne lažemo, tako je i drugde. Kanališu nas u medijsku rečicu koja ima visoke brane na obali. Liči li to na demokratiju?

Grupa partizana koja manifestuje toksični maskulinizam tako što oslobađa Beograd, 20.10.1944

Zamislimo da neko ko je protiv kapitalizma dobije šansu da otvoreno, direktno govori o tome u nekoj emisiji. Znate li šta bi bilo? Voditeljka ili voditelj se alarmira, poziva se na demokratiju (čija pravila određuje krupan kapital koji drži televiziju) Ustav (koji krše oni koji ga donose) zakone (isto) i spominje pakao socijalizma u kojem je bilo više struja, frakcija, klika, sa često potpuno oprečnim ciljevima nego što danas ima partija koje melju jedno te isto. Ako je sagovornica socijalistkinja ond će joj se govoriti da je biased, ostrašćena, da njen feminizam nije onaj pravi jer je „klasno ograničena“. Ukoliko je sagovornik socijalista i pritom deluje kao neko ko zaista veruje u svoju ideju reći će mu se da je previše borben, da nema prava da, kao beli (još ako je sredovečni..) muškarac govori o problemima  Trećeg sveta, da iz njega izbija toksični maskulinizam…. Naša “demokratska” diskusija je ona u kojoj se očekuje ravan, nezainteresovan, pozerski nivo diskusije koja treba da ubije publiku koliko bilo koja epizoda „Utiska nedelje“. Treba nam lamentrati o „pravim vrednostima“, „građanskim slobodama“,  „još jednoj peticiji i šetalici“ i „miroljubivoj politici“ i sve će doći na svoje. A šta ti isti ljudi rade? Na medijima i drugde? Priznaju neminovnost još četiri godine vladavine spodobe koja je tražila sto bošnjačkih za jedan srpski život. Kako? Tako što igraju po njegovim pravilima, gušeći svaki pravednički (samim tim i biased) otpor nepomeniku i to upravo u svojim redovima. Ali, to je politika koja sprečava građanski rat i samim tim, je li, nepristrasna i rezonerska. Kad sm kod toga-ko je umro i proglasio ih za patrijarhe nepristrasnosti?

Svodeći politiku na borbu oko mrva sa nepomenikovog stola a sve zarad Beograda ( o čemu sam već pisao mnogo puta) oni uvek padnu na istu fintu: izaći na izbore ili bojkotovati. Oni su, dakle, objektivni kad pokušavaju stalno iznova istu priču nadajući se drugom rezultatu. Nisu ostrašćeni ili nasilni kao što je recimo “nasilan” poziv na generalni štrajk iako je to najlogičnije moguće rešenje, ukoliko želimo da imamo išta od naše zemlje za četiri godine. Nije da sam kao socijalista previše zaintresovan za igre prestola buržujskih partija ali znam da je preduslov za pad kapitalizma obaranje ove tiranije (pristrasan sam, šta ćete) a u ovakvoj političkoj areni je to ravno rvanju u blatu sa razjarenim nosorogom. Treba izaći iz kala, promeniti strategiju. Ali, buržujske partije, izašle ili bojkotovale, to ne umeju. Zbog toga ću, pristrasno kao i uvek, ali bazirano na činjenicama, nastaviti da se borim za ideju u koju verujem.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Za kraj mala anegdota s naravoučenijem: Za vreme Drugog svetskog rata je u ruke Japanaca palo moćno britansko uporište Singapur. Britanci su očekivali napad s mora pa su ogromne topove ukopali na obali.a neprijatelj je napao s leđa, iz pravca malajske džungle. Kad su premijera Vinstona Čerčila novinari pitali kako je došlo do toga on je lakonski odgovorio: Topovi su bili okrenuti u pogrešnom pravcu. No, kao što istorija kaže, Britanci su naučili nešto iz svoje greške i, uz SSSR i SAD, pobedonosno završili Drugi svetski rat. E, naša opozicija nam već 12 godina govori da su topovi okrenuti u pogrešnom pravcu i ne uči iz svojih grešaka. Pametnome dosta.

Оскар, поглавнмик, наврхвођа, непоменик, како вам драго, све интензивније гази претекле остатке сорабијске државности уништаване последњих 35 година

Очекивано, мада, судећи по критичким текстовима оно мало опозиционих медија, мада површинских и млитавих али свакако не стручних, дакле не и суштински аналитичких, као уосталом и саме (углавном парламентарне) опозиције критиковали су Оскарову посету (скинутих гаћа/чакшира илити по француску панталона) француском колеги (такође кловну) али итекако опасном (за разлику од самог Оскара који ни приближно није тако опасан, бар не на глобалној разини иако је по становнике Сорабије погубан, мада руку на срце по неспорном умишљеном лудилу се могу ухватити руку под руку) акцентујући његово пословично пренемагање и представу о умишљеној сопственој величини и васколиком значају (о уважавању светских државника, да и не говорим, па ето, последњи пример како нас убеђује поред Пинка, Хепија и РТС, напредњачко-радикалски- социјалистичко-заветнички штампани и електронски билтени) посети колеги, Макро(н)у, за домаћу псеудополитичку употребу или прецизније, за своје следбенике испраног мозга. Приметно је да су сви листом, и медији и опозиција, очито били изненађени његовим понудама којима је покушао да се додвори, односно спремношћу за куповину француских мини атомских централа и ратних авиона „Рафал“. Тек су узгредно споменули оно што представља услов за овакве стратешке аранжмане. Оно, није да малом Макро(н)у то све не годи, сујета је сујетa. Само, тешко да све то може да прође. Уосталом, сетимо се оног Оскаровог чучања на хоклици пред Трампом и имбециллног одушевљења које га је спопало када му је Трамп поклонио ону рекламну хемијску оловку.

Ипак, то је све била само циркуска представа иза чијих кулиса се бар по Сорабију крију погубне последице.

Оно што је у Сорабији прошло испод радара (уосталом као и огроман број других информација о оном што одређују њену судбину, па и свих нас) је студија Немачког друштва за спољну политику (ДГАП – Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik) koja је почетком децембра 2022. године објављена као брошура под насловом „Након  источне политике – Поуке из прошлости као основа за нову политику према Русији и источној Европи“ (Nach der Ostpolitik – Lehren aus der Vergangenheit als Grundlage für eine neue Russland – und Osteuropapolitik) која је имала за задатак да научно утемељи већ делатну црвено-жуто-зелену коалициону немачку пре свега спољну политику, којом је дефинисана европска интересна геополитичка сфера Немачке државе а у оквиру које припада и Србија. И није то никаква новост, та прича стара је преко 150 година, још је у другој половини 19. века артикулисана, била је део политике која је дефинисала немачке ратне циљеве пред Први као и пред Други светски рат. А сетимо се, ни Фрау Меркел  није била имуна на такав геополитички залогај. За разлику од Оскара, његов претходник је платио цену противљења падом „политичке главе“. Оскар додуше својим оподаницима ту невеселу реалност продаје као „партнерство“ кријући подједнака партнерства и са Кином и много мање са Русијом. То исто је са Русијом одрадио његов претходник, Тадић.

Како год, постоји континуитет урушавања, прецизније, уништавања (ионако слабашне и невољне) државности Сорабије (која је постала то – самостална држава будући да са њом нико није желео да буде у заједници да би је Црна Гора приморала на независност али како се испоставило не и на сувереност) уништавањем привреде и распродајом у бесцење ресурса страној корпорократији која делује у интересу велике империјалне силе (САД) и њених сателита (у нашем случају Немачка као доминантне силе у оквиру Европске уније којој нико или скоро нико у тој организацији не оспорава интересне сфере на истоку и југоистоку) које штите интересе финансијске олигархије које владају светом или бар део тог света али посве сигурно оним делом у коме се налази и Сорабија.

Да је то тако зна и мали пргави и умишљени Макро(н). То што мисли (ако уопште тако мисли?) да ће зарад слабашног и неодлучног Олафа Шолца трајно профитирати на простору Балкана, и привући податну Сорабију, прихватањем понуде Оскара, њеног поглавника и диктатора, у своју интересну сферу – вара се. Уосталом, познато је да никада у политици није онако како ствари на први поглед изгледају. Сетимо се већ споменутог чучања на хоклици у овалном кабинету у Вашингтону ДЦ, Трамповог кочоперења и Оскаровог лудирања о невиђеној срећи због историјског политичког успеха и победе од 5:0). Притом ако схватимо да су интереси империјалних сила или оних сила које би хтеле да буду империје а Немачка је ипак ту негде, те чињенице да је неумитан фијаско Шолцове владе након избора 2025. године, од овог париског Оскаровог циркуса за сорабијску употребу неће бити ништа – купио је време за преживљавања колико је купио. Покушаће он да у периоду 2025-2027. редефинише своје подаништво нудећи га, заправо оно што у сорабији буде још претекло, можда и јадарит односно литијум (врло вероватно) или нешто за шта се буде појавио интерес нове немачке гарнитуре која ће подједнако ревносно а вероватно успешније али и перфидније него ова спроводити имеријалне интересе глобалних банкарских и финансијских интереса при чему вероватно неће имати због постојеће реалне опасности од глобалног светског војног сукоба, нарочито такта према колонијама као што је Сорабија и њен диктатор који је ионако у њиховој визури потрошна роба.

И то све није никаква мистерија. Проблем је што опозиција о свему томе ћути. А зашто ћути? Ћути јер зна да Сорабија већ најмање 30 година ако не и више (а биће и свих 40) тоне у колонијално ропство и чак и ако дођу на власт  (уз помоћ тајанствене стране силе, јер дугачије не могу, то је већ овештала жалосна пракса у нас) то неће моћи да промене све и да хоће. А да ли хоће тешко да је питање на које немамо одговор: неће из два разлога, први је да им то већ споменута тајанствена сила неће дозволити а други разлог је то што можда не знају а ако знају, имају нити снаге нити расурсе да то спроведу. Биће им дозвољене, дакле, биће им на располагању само козметичка средства и демагогија за „широке (већ ионако обезглављене) народне масе“ о енормним инвестицијама и још већем расту БДП-а с тим што ће прећутати да од тога огромна већина радног народ неће имати ама баш ништа (као што ни сорабија од тога нема ништа) јер ће сво то „богатство“ отићи корпорацијам, банкама и финансијским организацијама попут Светске банке за обнову и развој, Међународног монетарног фонда итд које су у бити глобалне приватне финансијске корпорације које сисају крв огромном делу светске популације у земљама које су кредитним линијама за велике инфраструктурне развојне пријекте и програме (предимензиониране, што се може нарочито видети управо са Оскаровим оправдавањем потенцијалног француског инвестирања у мини атамско електране због навадног енормног раста у блиској будућности сорабиске индустрије и њене потребе за електричном енергијом што су стручњаци демантовали). Ћути и ћутаће (проевропска) опозиција о свему томе јер ако би то стање предочила грађанима морала би да им каже да би једино решење било нешто слично што су урадили грађани Исланда, или због наших прилика нешто још радикалније.

Ослобађање Сорабије од колонијалног положаја (није ни битно према коме, па да је то и Француска, Немачка, Кина, Aмерика или Русија) може oстварити само влада спремна на драстичан заокрет од постојеће погубне економске политике којом организовани криминални подухват познат под именом Аца&браца&криминалКо. себи купује подршку и време на власти уз адекватно коруптивно-пљачкашко обезбеђење сопствене будућности пре свега а онда и радикалном променом спољне политике али уз промену друштвених односа у земљи – дакле револуцијом а њу ова и оваква буржоаска опозиција не може спровести чак и да (било како) сруши с власти Оскарову криминалну организацију јер ова то сама неће због страха да би могуће је мада не и извесно, завршили у затвору будући да нико пре њих, без обзира колики криминалац био, због лоповлука, корупције, чак ни издаје националних интереса није завршио иза решетака. У свему томе, нажалост класно-леве политичке снаге су углавном до те мере атомизиране и често догматичне, без жеље да се дефинише довољно широка платформа у циљу уједињења у циљу стварања иоле респектабилне политичке снаге која би била нуклеус социјалистичке и демократске политичке популистичке организације способне да се идеолошки позиционира и програмски супротстави гами буржоаских политичких странака а све буржоаске странке, почев од социјалдемократа и зелених, су без обзира како се желе представити суштински десница, заштитници капиталистичког неолибералног и постдемокртатског империјализма и глобалног корпоративног финансијског интереса.

Mel Gurtov, CounterPunch
Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Nakon što je Izrael izveo vazdušni napad na iransku ambasadu u Damasku, Iran je ispunio svoju pretnju osvetom. Posle nekoliko dana čekanja, Iran je lansirao (prema izraelskoj računici) 185 dronova i 146 projektila, prvi put je direktno napao Izrael.

Bajdenova administracija, koja je pozvala Iran da obuzda svoj odgovor, pridružila se Izraelu u obaranju skoro svih dronova i projektila. Da li je to kraj ili je razmena napada početak rata?

Prvo, razmotrimo redosled događaja u ovoj najnovijoj konfrontaciji između Izraela i Irana.

U napadu Izraela na Damask ubijeno je nekoliko iranskih komandanata. Iran je bio primoran da odgovori. Kako je CNN preneo 11. aprila, „iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, ponovo je upozorio da Izrael ’mora biti kažnjen i da će biti kažnjen’“.

SAD su poslale višeg američkog komandanta na Bliski istok da pomogne Izraelu. Predsednik Bajden je pozvao na uzdržanost Irana, ali je obnovio svoju „gvozdenu“ podršku Izraelu.

Moja pitanja: Zašto je Izrael, koji je umešan u rat sa Hamasom i Hezbolahom, odlučio da napadne iransku metu, znajući da će Iran morati da odgovori?

Da li je akcija Izraela bila neophodna za samoodbranu ili je to bila namerna provokacija, osmišljena da opravda napad na Iran – možda na njegovu lokaciju za proizvodnju nuklearnog goriva u Fordou – ili da privuče SAD da udvostruče svoju posvećenost odbrani Izraela u trenutku kada su izraelsko-američki odnosi zategnuti?

Odgovor Irana je zaista bio uzdržan. Mogao je da ispali mnogo više projektila u izraelske civilne centre, nanoseći neprocenjivu štetu i primoravajući Izrael da odgovori na isti način. Umesto toga, uglavnom je slao dronove, što je Izraelu dalo nekoliko sati da se pripremi. Odluka Irana je možda sprečila da situacija preraste u veliki rat.

Čak i ako trenutna situacija predstavlja opasnu epizodu, ali ne i rat, ona pruža još jedan podsticaj Benjaminu Netanjahuu dok nastoji da ostane na vlasti. Za SAD je sada ključni zadatak da osiguraju da Izrael ne preduzima dalje vojne akcije protiv Irana. Bajden, pošto je obuzdao Iran, sada mora da obuzda Izrael. Netanjahuu se ne sme dozvoliti da uvuče SAD u rat sa Iranom.

Ipak, ova najnovija epizoda je imala visoke troškove.

Šanse da Izrael i Hamas postignu sporazum o prekidu vatre i razmeni talaca za zarobljenike su se znatno smanjile. Hezbolahova uzdržanost na Zapadnoj obali mogla bi da se završi. Iran bi mogao da ubrza planove za proizvodnju nuklearne bombe.

Druge grupe koje podržava Iran, kao što su Huti u Jemenu, mogu da postanu agresivnije. A SAD su sada sigurno dublje uključene u sukobe na Bliskom istoku, uključujući i direktnu podršku Izraelu, nego što Bajdenova administracija želi.

Sve to zbog izraelskog napada čiji motivi i ciljevi pokreću ozbiljna pitanja.

Iz filma Kalafon, priče o romskom dečaku, talentovanom muzičaru

U petak uveče, 12.4. u Pančevu je napadnut deo ekipe filma Kalafon koji se snima u ovom gradu. Članovi ekipe, hrvatske nacionalnosti i jedan od glavnih glumaca, napadnuti su od grupe huligana koji su im naneli lakše telesne povrede. Spomenuti huligani iz obližnjeg mestaOm0ljice su danas uhapšeni. Ono što je posebno užasavajuće je činjenica da je jednom od povređenih članova ekipe lekar iz hitne pomoći odbio da ukaže pomoć samo zbog toga što je povređeni Hrvat. Prekršena je Hip0okratova a ispoštovana hipokrizijska zakletva. Ovakvi napadi predstavljaju ljagu na obrazu Pančeva i Srbije.

Napominjemo da smo, tražeći detaljnije podatke o ovom slučaju došli do nekolikih bizarnih podataka:

1. Prorežimski mediji su ovaj užas propratili veoma stidljivo i tobože neutralno te ćušnuto u stranu valjda da se legne na rudu, sačuvaju “dobrosusefdski” odnosi a pohapšeni, verovatno, puste na slobodu čim filmska ekipa udari poslednju klapu
2. Znakovito je ćutanje Filmskog centra Srbije (FCS) povodom ovog užasa, baš kao i hrvatskih koproducenata filma. Jer-treba opet snimati ovde, deliti pare pa samim tim ne treba “flejmovati” i širiti bespotrebnu paniku jer- novac, Vučić, gradonačelnik Pančeva, SNS kadar naravno
3. Zaključak je da srpski, romski ili hrvatski život vrede onoliko koliko vam gazda-producent, lider ili predsednik kaže da vrede a da se vaš ponos dovodi u pitanje kad ne dajete izjave za medije povodom slučaja i sve, mnogo kasnije no što treba, izađe na videlo. E, protiv takvih gazda se treba boriti bez zazora i bez sentimentalnosti

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

To su režimskih ruku dela! Zgarište objekta Nataše Prišić

Pomoćni objekat uzbunjivačice iz Elektroprivrede Srbije (EPS), Nataše Prišić je spaljen u Sremskoj Kamenici. Od objekta je ostalo samo zgarište. Više je nego očigledno da je Nataša Prišić, koja već godinama vodi borbu u okviru sistema a protiv korumpiranog rukovodstva EPS na ovaj način “opomenuta” i kažnjena zbog iznošenja niza optužbi na račun poslovanja narečene firme. Pre dve godine je zbog svoje borbe protiv direktora Milorada Grčića, nekvalifikovanog za svoj posao, inače vlasnika pečenjare, ostala bez posla. Prošle godine je uzbunjivačica bila hapšena zbog tobožnjeg izazivanja “panike i nereda” a potom je na sudu uspela da, u decembru 2023.godine, pobedi EPS sa svojom optužnicom za mobing koji je sprovođen protiv nje. Ova pobeda nije mogla proći nekažnjeno od strane pljačkaškog režima i pribeglo se brutalnom zastrašivanju kakvo je već primenjeno kad je spaljena kuća urednika “Žig info” Milana Jovanovića 2018. godine. Naravno, i ovde je bio reč o osobi koja je bila prst u oku štetočinama, baš kao i Nataša Prišić. Tiransko, mafijaško i grabljivo lice onih koji svoju dobit stavljaju iznad blagostanja naše zemlje videli smo nebrojeno puta do sad. Protesti i peticije nisu dovoljni već potpuna blokada svih koji su uzurpirali institucije sistema i sve tri grane vlasti koje su u njihovim rukama potpuno uništene te njihovo izvođenje pred lice pravde. Ne može biti s ovakvim režimom pregovora, dogovora, predizbornih kalkulacija a zahtev mora biti samo jedan – njihova potpuna kapitulacija, duge zatvorske kazne i plenidba opljačkane imovine.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

                                                                                    Brus Nojburger, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Knjiga Razglednice Hitleru: Prkos nemačkog Jevrejina u vreme terora govori o mom dedi Benou Nojburgeru koji je, u periodu od 20. septembra 1941. do 28. februara 1942. godine, poslao najmanje četrnaest razglednica poštom u Minhenu osuđujući Adolfa Hitlera kao masovnog ubicu i upozoravajući na potencijalni genocid nad milionima Jevreja.

Beno i njegova supruga Ana, stariji par, iseljeni su iz svog stana u Minhenu u martu 1942. godine i smešteni u tranzitni logor Milbertshofen. Ubrzo po dolasku u logor, Beno je uhapšen i doveden u sedište minhenskog Gestapoa. Pod brutalnim ispitivanjem, vidljivim na modricama njegovih Gestapo fotografija, priznao je da je poslao razglednice poštom. Nakon toga je potvrdio svoje postupke pred nacističkim sudovima.

Dana 20. jula 1942. godine stao je pred nacistički sud u Berlinu pod optužbom za veleizdaju. Beno je na suđenju branio svoje postupke rekavši da je jedini način da skrene pažnju na ubilački progon Jevreja da ga na neki javni način osudi. Sudije su ga optužile da je pokušao da podstakne revolt protiv vlade u vreme rata. Oni su tvrdili da je jedini način na koji je Beno uspeo da preokrene vladinu antijevrejsku politiku bio uspešno svrgavanje Hitlerovog režima, što je moglo da uspe samo nasiljem. Da li su bili u pravu? Naravno da jesu. Nije bilo šanse da se zverski progon Jevreja, Roma, gejeva i lezbejki, socijalista, sindikalaca, komunista okonča bez masovnog društvenog preokreta i poraza nacističke države.

Danas je Benoov otpor dobio pohvale od ljudi koji prepoznaju užasnu nepravdu nacističkih progona i ubistava. Ali, 1942. godine bio je osuđen u terminima koji bi se mogli izjednačiti sa onim što se danas naziva „terorizmom“. U kratkom članku koji se pojavio u minhenskim novinama ubrzo nakon njegovog pogubljenja u Berlinu, Beno je osuđen zato što je klevetao Nemačku i njenog vođu.

Dana 20. marta ove godine, na velikom okupljanju ljudi u minhenskom Folksteatru kako bi se razgovaralo o predstojećem antifašističkom događaju pod nazivom „Povratak imena“, Benoova priča je istaknuta i pozdravljena.

Beno je uradio ono na šta svi potlačeni ljudi koji se suočavaju sa progonom i brutalnošću imaju pravo. Odnosno, pružio je otpor!  Ko bi zaista tvrdio da je takav otpor Jevreja 1941. godine bio neopravdan? Ko bi osudio, na primer, oružani ustanak Jevreja u Varšavskom getu 1943. godine? Naravno, tadašnji nacisti su to osudili i brutalno potisnuli. Nacisti su koristili nasilje jevrejskog otpora kao opravdanje za pretvaranje čitavog Varšavskog geta u ruševine.

Stoga otpor ekstremnoj represiji nije uvek prepoznat kao pravedan. Danas palestinski narod koji se suočava sa teškom nepravdom, kao i decenijama, pružao je otpor na mnogo načina, i mirnim i nasilnim putem. I dok je neosporno da su Palestinci decenijama proganjani, nasilno iseljeni iz svoje istorijske domovine, diskriminisani i nepravedno ubijani, njihovo pravo na otpor nije priznato od strane mnogih vlada, pa čak ni među ljudima koji podržavaju otpor u drugim kontekstima.

Beno je pogubljen u zatvoru Plecenze u Berlinu 18. septembra 1942. godine. To je bilo usred onoga što danas zovemo Holokaust.

U to vreme, nemačke armije su se suočile sa neuspesima u borbi sa sovjetskim armijama i protiv partizanskih boraca u Rusiji i drugim okupiranim zemljama.

Kako su se zastoji u nacističkim ratnim ciljevima u Sovjetskom Savezu povećavali, problemi vezani za rat uticali su na nemački narod na unutrašnjem frontu, preteći da oslabe podršku za rat među nemačkim stanovništvom. Kao odgovor, nacističko rukovodstvo je pojačalo svoju antijevrejsku propagandu koristeći mržnju i strah od Jevreja kao sredstvo za jačanje podrške nemačkog stanovništva ratu. Denuncijacije Jevreja u nemačkim medijima dostigle su usijanje, dok su ograničenja za Jevreje, ionako drakonska, dodatno pooštrena. Jevreji su bili prinuđeni da nose žutu značku sa Davidovom zvezdom kada su u javnosti. Jevreji su iseljeni iz svojih domova i koncentrisani u posebne kuće ili u posebne logore koji su ubrzo postali tranzitne tačke za logore smrti istočno od Nemačke.

Jevreji su se suočavali sa sve većim progonima od 1933. godine, čiji je cilj bio da se proteraju iz Nemačke. Do zime 1941-1942. godine više nije bio cilj da se nateraju da emigriraju, već da budu ubijeni.

Postoje jasne paralele između ove istorije i današnjeg rata protiv Palestinaca. Godine progona i okupacije sa ciljem da se Palestinci isteraju iz svojih zemalja, sada su postale nešto još zlokobnije, nešto slično masovnom ubistvu. Poput mog dede koji je osudio ono što je video kao nadolazeći genocid koji tek treba da se u potpunosti materijalizuje, Palestinci su pružili otpor.

Iako će neki ustuknuti u poređenju današnjih izraelskih vođa poput Netanjahua, Smotriha, Ben-Gvira i Galanta sa Hitlerom, Geringom, Hajdrihom i Himlerom, ova poređenja nisu pogrešna. Mi ne samo da to vidimo u bezdušnom i hotimičnom etničkom čišćenju na Zapadnoj obali i u masakru muškaraca, žena i dece u Gazi, već i u ideologiji koja stoji iza pokolja. To je ideologija rasne i etničke superiornosti, nacionalizam sa rasnom orijentacijom. Nacisti su nastojali da uspostave nacionalno jedinstvo na osnovu pojmova kao što je arijevska superiornost. Današnje izraelsko rukovodstvo nastoji da ujedini izraelsku naciju oko pojma jevrejske superiornosti, ponekad u očigledno rasnom smislu.

Bilo da se govori o „jevrejskoj rasi“ ili „arijevskoj rasi“, ili kao u SAD, o takozvanoj „beloj rasi“ – ove mitologije imaju za cilj da povuku razlike između grupa ljudskih bića – da dehumanizuju jednu grupu kako bi opravdali njihovo maltretiranje i oduzimanje imovine.

U nacističkoj Nemačkoj, izbacivanje Jevreja je nazvano „arijevizacija“. U nacističkoj rasnoj mitologiji samo oni sa „arijevskom krvlju“ su imali pravo da poseduju imovinu. Danas se odstranjivanje Palestinaca opravdava pribegavanjem biblijskoj mitologiji. Ali u oba slučaja, oni materijalnim nagradama pojačavaju fanatičnu privrženost mitskim doktrinama. Oni su bili i trebalo bi da izgrade besnu, fanatičnu lojalnost među delom stanovništva, lojalnost koja rađa spremnost da se izvrši najvarvarskija brutalnost. U Nemačkoj je nejevrejsko stanovništvo posmatralo kako Jevreji marširaju ulicama nemačkih gradova do železničkih stanica koje ih vode u logore smrti na Istoku. Nemačko ćutanje bilo je saučesništvo, često i voljno saučesništvo.

Dok se Palestinci u Gazi suočavaju sa smrću od ekstremnog nasilja, a sada i sa izgladnjivanjem, u Izraelu Izraelci uglavnom ćute ili čak pomažu umiranju od gladi blokirajući kamione sa zalihama hrane na granici sa Gazom! U Nemačkoj su odredi smrti Ajnzacgrupa sprovodili egzekucije u zemljama koje su okupirali nemački osvajači, dok su SS jedinice upravljale logorima smrti, poput Treblinke gde je ubijena moja baba. Danas IDF seje smrt s neba, upada u bolnice, ponižava Palestince, vrši bezdušna ubistva, dok IDF vojnici pucaju u izgladnele stanovnike Gaze dok pokušavaju da dođu do hrane. Nacistički propagandisti su hvalili nemačke trupe koje su sprovodile represiju nad Jevrejima kao heroje Rajha. I tako danas izraelski vođi slave podvige sopstvenog brenda bezdušnih ubica kao heroje izraelske nacije.

Da li Izraelci vrše zločine kao što je to činila nemačka vlada 1940-ih? Da. Da li su Jevreji tog doba imali pravo da se odupru ovim zločinima? Da. Da li Palestinci imaju pravo da se odupru ugnjetavanju i progonu? Da. Da li ljudi sveta treba da podrže Palestince? Da, opet. Da li jevrejski narod treba da podržava Palestince? Apsolutno. Ako želimo da iskorenimo tlo na kojem cvetaju antisemitizam i svi oblici rasizma, moramo da se suprotstavimo ovom rasnom nacionalizmu i rasnom progonu gde god da se manifestuje, bilo u Nemačkoj 1940. godine ili Izraelu ili SAD danas.

Da li je podrška palestinskom otporu antijevrejska? Apsolutno ne. Dela otpora mog dede nisu bila ni antiprotestantska ni antikatolička, niti antinemačka, u širem smislu te reči. Ona nisu osporavala pravo Nemačke da postoji kao država. Bila su antifašistička, antinacistička, protiv ekstremnog i neopravdanog oblika ugnjetavanja.

Današnji palestinski otpor nije antisemitski, niti antiizraelski u širem smislu te reči – zahtevanje pravde za Palestince nije pretnja postojanju bezbednog mesta za život Jevreja. Palestinski otpor je antifašistički. To je izazov za rasno i etničko ugnjetavanje, okupaciju, etničko čišćenje i aparthejd. I to je opravdano. Bez obzira da li se neko slaže ili ne sa stavovima Hamasa – a ja ne – to ne poriče pravo palestinskog naroda da se brani. Ali to pogađa ljude, posebno u Sjedinjenim Državama. Ova zemlja je podržala monstruoznu cionističku državu jer je ključna „imovina“ i naoružani zaštitnik imperijalističkih interesa SAD. Mi imamo veliku odgovornost da branimo palestinski narod, da insistiramo na njegovom pravu na jednakost, na pravdu, da živimo kao jednaki u zemlji koja je istorijski njihova domovina. Na nama je da insistiramo i da se borimo za okončanje okupacije, etničkog čišćenja i aparthejda.

Palestinci imaju isto pravo na otpor kao što je imao i moj deda Beno. I ja, kao unuk antinacističkog borca, u potpunosti podržavam to pravo. Kao što su Jevreji u zemljama koje su okupirali nacisti imali pravo na otpor, tako i Palestinci pod okupacijom, pod aparthejdom i rasnom represijom imaju pravo na otpor i treba ih podržati. Za njihovu korist, za našu, za čovečanstvo, moramo da im pomognemo da uspeju.

Načelnik Uprave kriminalističke policije Ninoslav Cmolić je u svojoj izjavi datoj na TV Informer,govoreći o ubistvu dvogodišnje Danke Ilić iz Bora, nazvao ljude iz tog kraja (osumnjičeni za zločin pripadaju vlaškoj nacionalnoj manjini) “čudnim po narečju, govoru, Vlasi su.” Ko je čudan a ko nije u ovoj zemlji? Dajmo Cmoliću da odluči. Ko je stručnjak za pravilan izgovor? Opet Cmolić. Kakve veze ima etničko poreklo osumnjičenih sa zločinom? Zločin je zločin, počinio ga Srbin, Amerikanac ili Rus. Kako možete nazivati Vlahe incestuoznim i sifilističnim? Ne postoji nacija koja je više ili manje sklona kriminalnom ponašanju. To, naravno, Cmolić ne zna. Danas – sutra bi tako neko drugo ubistvo objašnjavao sa ” ubica je bio Mađar po majci”, “Slovak mu je bio deda” ili “oženio se Romkinjom”. Nije stvar samo u tome da se Cmolić ponaša tako kako se ponaša te da svoju funkciju obavlja nestručno. Stvar je u tome da njegovo ponašanje nije izuzetak nego pravilo u zemlji u kojoj se mogu sipati ksenofobične izjave bez krivične odgovornosti. Možete lupiti i ne trepnuti. I onda nastaviti dalje, pod uslovom da imate “jaka leđa” a da ste beskičmenjak i da ne znate ko je “Oskar”. Nije, ponavljam, stvar u tome da neće doći do rata sa susedima ili građanskog rata već upravo u tome da nam, s ljudima poput Cmolića, to i ne treba. Oni će nas izjesti iznutra, ostaćemo nesrećni i cmoljavi/cmolićavi. Pripustiti nekoga ko ne može ni za tren da obuzda jezik i da se, barem, pravi da je politički korektan, može imati i svoje prednosti. Koje? Cmolićeva izjava može razbuditi ljude, ne samo u Istočnoj Srbiji već i na teritoriji cele zemlje, i pokazati im pravo lice ove vlasti koje ona pokušava da sredi pred Zapadom. Ono je podbulo, mrzilačko, nedotupavno. Njega ne zanima da li će izazvati sukobe Vlaha i Srba već samo to da li će ti sukobi (nadam se da ih nikad neće biti) skrenuti pažnju sa neveštog vođenja istrage i izveštavanja režimskih toaletoida. Nadam se da je svima u našoj zemlji jasno da Vlasi nemaju kriminalne gene i da su naši zemljaci, drage komšije i prijatelji s kojima delimo dugu istoriju u kojoj su nebrojeno puta pokazali saosećanje, ljudskost i hrabrost.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

U sklopu predizborne kampanje za beogradske izbore raspisane za 2. jun, Aleksandar Šapić, predsednik Privremenog organa Grada Beograda, izneo je jedan nImalo nov niti originalan predlog. Najavio je da će pokrenuti inicijativu da Kuća cveća, odnosno Muzej Jugoslavije, postane Muzej srpske istorije. Pored toga, kao novopečeni radikalsko-naprednjački epigon četničkog vojvode i haškog osuđenika, zločinca i štetočine Vojislava Šešelja i podanički sledbenik njegovog učenika Aleksandra Vučića, Šapić hoće da grob jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, koji se nalazi u Kući cveća, bude poslan u Kumrovec. Očito, Šapić pokušava da na svom popravnom lokalnom beogradskom izboru pridobije glasove nacionalne i ekstremne nacional-šovinističke desnice. Osim što je Šapićev predlog manifestacija primitivnog i anticivilizacijskog ispoljavanja antikomunizma, antijugoslovenstva i ksenofobije, takođe je i pokazatelj elementarnog neznanja renegata zarad sticanja pozicije (bivšeg) gradonačelnika. Naime, Istorijski muzej Srbije već postoji, nalazi se na Trgu Nikole Pašića 11 i osnovan je 1963. godine, gle čuda, baš u vreme dr Šapiću tako omraženog socijalizma. U Istorijskom muzeju Srbije se, između ostalog, organizuju izložbe o herojskom držanju srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu, a uz to su detaljno obrađene biografije slavnih vojskovođa iz tog perioda. Zato nema nikakvog razloga da se Muzej Jugoslavije pretvori u muzej srpske istorije i da se tamo organizuju izložbe posvećene vojvodama Stepanoviću, Mišiću i Putniku. Pritom, Muzej Jugoslavije je najposećeniji muzej u Srbiji. Otkako je uspostavljen, posetilo ga je 20 miliona turista, što nije zanemarljiv podatak.

Socijalistička Jugoslavija je počivala na ideji bratstva i jedinstva i na zajedničkoj antifašističkoj borbi svih naroda i narodnosti. Uprkos nespornim greškama koje su počinjene za vreme njenog postojanja, Jugoslavija je napravila veliki iskorak na polju modernizacije, industrijalizacije, emancipacije žena, uvažavanja manjinskih prava, očuvanja kulturne i istorijske baštine bez obzira na veličinu i uticaj etničkih grupa. Jugoslovenski socijalizam nije nikakvo „strano telo“, već bitan,  neodvojivi i slobodno možemo reći svetao deo srpske istorije i, samim tim, deo jednog istorijskog procesa. Ipak, Šapić, koji veliča ratnog zločinca Dragoljuba Dražu Mihailovića i druge saradnike okupatora, želi da zatre sećanje na Jugoslaviju. Zato je udario na Muzej Jugoslavije i na Josipa Broza Tita. U toj nameri Šapić nije usamljen, jer je naprednjačkoj vlasti odvratna sama pomisao o stvaranju socijalističkog društva.

Društveni pokret Plamen se snažno protivi predlogu Aleksandra Šapića i poručuje mu da ta inicijativa neće proći.

BORBA SE NASTAVLJA!

DPP

Postoji paradoks koji se lupa velikom broju ljudi o glavu: govori nam se, od medija do psihijatra, da je sve loše što nam se dešava povezano sa nama samima. Ako tražiš problem-on je u tebi. Budi odgovorno ljudsko biće, pročačkaj po sebi, ti si uzrok i rešenje problema. Ovo bi bilo tačno pod uslovom da si jedino ljudsko biće na Zemlji. Ali, nisi a i da jesi: gde su svi nestali i šta je bilo pre toga? Postoji preko osam milijardi ljudi, preko 200 država i paradržavnih entiteta, o religijama, zajednicama, društvima, političkim i društvenim organizacijama da ne pričamo. Ne zaboravi da su tu i mediji, društvene mreže, šabloni ponašanja koji su dozvoljeni u tvojoj okolini itd, itd. Da li onda sve zavisi od tebe? (PS: ako vas zanima kako je „lična odgovornost“ postala fetiš modernog doba skoknite na ovaj link.)

Idemo korak dalje: da li to znači da ovaj članak služi tome da te oslobodi bilo kakve krivice? Ni najmanje. Ne možeš za svaku glupost koju napraviš reći „krivo je društvo“. Osećaj obaveze, odgovornosti, prema sebi i drugima, mora da postoji. Ako ga nema možeš biti ili Veliki Lebovski ili, na drugom kraju spektra, predsednik svetske sile. Veliki Lebovski, najveći trut na planeti Zemlji, i pritom fiktivni lik, nije problem. Gomila kapitalističkih sociopata koji vladaju ovim svetom jesu. No, šta da se radi ako vas oni, ili dnevnopolitička situacija u Srbiji, frustriraju toliko da baš zbog toga potražite stručnu pomoć?

Zamislite samo: dođete kod psihologa ili psihijatra i kažete da se osećate smlavljeno i potišteno dok gledate užase nepomenikove klike. Hvata vas gnev, pa očaj i tako na smenu. Pomislite na rat u Ukrajini i mogućnost nuklearnog rata i ne možete da dišete. Šta će vam reći državni stručnjak za duševne boli? Verovatno će vas savetovati da poboljšate sopstveni život, da zaradite više, provodite vreme s onima koje volite, opustite se, možda krenete da se bavite sportom i učestate seksualne odnose. Mada, to će vam verovatno reći privatnik. Ovaj državni će vam prepisati neke antidepresive i poslati ća. Vi ste kao jedan od bezbrojnih junaka predvidljivih filmova fantasike koji prolaze sve i vsja, pakao na Zemlji, da bi se na kraju ispostavilo da ti užasi ne postoje i da je problem, gle čuda, “u njihovoj glaaaviiii” ovo (bolje funkcioniše kad imitirate neku avetinju).

GURUI NEW AGE FILOZOFIJE

Zašto će to uraditi? Da vas otkači što pre jer je plata bedna a gomila ljudi čeka u redu. To je jedan razlog. Drugi je to što ne postoji tretman za to. Frustracija ovog tipa nije definisana pa se samim tim i ne leči. Ukoliko krene korak dalje, reći će vam da politika nije problem već govorite o politici zbog toga što se iza vaših reči krije pravi problem. Zaboravite na pljačku,ubistva, tiraniju, odsustvo perspektive, zagađenost, problem je u vama. To će vam reći psiholog, to će vam reći new age filozofije. Ne smete se buniti već baviti samim sobom. Vi morate, da citiram velikog stručnjaka za samoobmanu, Džordana Pitersona, „da operete sopstvena m…a.“ Koliko je Piterson dosledan sebi, a karijeru je napravio na „pravljenju muškaraca“ od nesigurne spolne sabraće, govori činjenica da je jedan od najnesigurnijih ljudi koje sam video, s kermitovskim glasom i pseudomačizmom, zbrisao u Srbiju (od svih zemalja!) da leči svoju zavisnost od lekova. Možda se nije dovoljno dobro „plaknuo“ na određenom mestu?

Korporacije ne žele samo vaš rad. Ako imaju samo vaš rad vi se lako možete pobuniti. Njih je uvek zanimao i vaš um. Ovo nije teorija zavere već istina. Ko ne veruje neka se seti jedne reči: propaganda. Na suptilnijem nivou, one žele da ostanu u vašim umovima izbacujući sve što može da im smeta, čak i odsustvo bilo čega. Kako? SPC  je ogorčeni protivnik joge i meditacije. Zašto? Sve ono što dolazi sa Dalekog Istoka ali i sa nikad doovljno dalekog Zapada je opasnost po korporaciju poznatu kao SPC. Da pojednostavim:  ako vi posvećujete svoje telo jogi i tako mu ugađate, vi ste dalje od Boga a bliže Budi. Ako deset minuta ne mislite ni o čemu, samo opuštate moždane vijuge, Bog nije deset minuta u vašoj glavi. Tačnije, vaš um u tom trenutku ne pripada SPC  u kojoj ste kršteni i može otići drugde, i to trajno. Ovo je tačno taman koliko i to da ću ja postati Španac ako pojedem paelju. Korporacija SPC  vas želi, potpuno, 24/7. Zašto? Da bi im obezbedili bolji vozni park.

Na Zapadu se, s blagoslovom korporacija koje se ne kriju iza vere kao SPC, razvijaju razne mentalne tehnike koje podsećaju na sektaške sajentološke idiotizme. Najpopularnija je tzv. mindfulness koju naročito praktikuju oni koji su na pozicijama moći i u Holivudu je najnoviji hit, a svodi se na to  da se fokusira na sadašnji trenutak, na to da se bistre glave, bez mnogo oklevanja i zadrške, donose odluke koje su dobre po osobu koja to čini. Možete, ako ste baš “mindful”, da budete odvratni prema zaposlenima, da eksploatišete i uništavate, a pritom ne osećate nikakvu odgovornost ili kajanje jer ste to učinili tako jer tako mora i vaša odluka nema alternativu, baš kao što ni kapitalizam nema alternativu (ili mir, po Miri Marković, verovatno). Mindfulness je jedna od gomile new age čočkarija koje su se pojavile u poslednjih pedesetak godina a namenjene su uglavnom visokim slojevima (ili onima koji to žele da budu) kako bi što efikasnije vladali.

Iza ovoga se ne krije, da se razumemo, teorija zavere. Sistem koji hrani psihopate i sociopate i traži nove ili ih sam proizvodi mora da iznedri ovakve gadosti. Mindfulness je materijalno, društveno, politički i ideološki utemeljen i kao takav deo procesa. Nekad su za holokaust koristili opravdanja kao “ja sam samo radio svoj posao” i “nisam bio svestan prave slike, samo sam otpremao vozove u Poljsku”. New age gurui su shvatili, što svesno, što intuitivno, da to nije dovoljno za sadašnje moćnike. Da bi se efikasno ubijalo, na parče ili na angro, potrebno je razviti čitav sistem koji bi bio mnogo suptilniji i sastojao se kako od propagande koja isključuje glasove protesta kao postojeće, tako i kontrolu uma koja će nam reći da je sve u redu jer smo bili potpuno razumni, racionalni kad smo počinili zločin a da su oni koji nam to zameraju nerazumni i nebitni. Poštenje i čast su relikti nekih davnih vremena a mi, mi sami, znamo šta je najbolje na nas jer je naše, lično dobro, najpreča stvar, mi smo tvorci svog moralnog Univerzuma i tako te gluposti. Na kolektiv, društvo, misle samo romantičari i fanatici.

Šta je rezultat ove priče o ispiranju mozga? Rezultat je mali, preplašeni pojedinac, radni čovek, pun strahova, koji je lestvicu postavio previše visoko i ne može je preskočiti jer je trka nameštena pre nego što je počela s druge strane se nalazi jednako usamljeni, isfrustrirani bogataš koji se trudi da bude mindful i tako utekne od sopstvene savesti. A zašto? Zato što je kapitalizam proizveo i otuđenje i probleme i očekivanja do kojih ne možemo dobaciti jer je taj isti kapitalizam proizveo i limite i otuđenje ne samo od proizvoda vašeg rada već od sebe samog i zajednice. Ovo i dalje ne znači da možemo govoriti “društvo je krivo” već je stvar u tome da se, protiv kapitalizma i robovske ideologije, kojoj na svoj način služe i potčinjeni i gospodari, pobunimo.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Živ je feud, umro nije, dok je šuplje teorije

Stara je, fucnuta mudrost, da je najveći trik Đavola u tome da vas ubedi da ne postoji. Kapitalizam ne mora ni da se trudi – oni koji tvrde da se bore protiv njega mu obezbeđuju đavolski trik. Poslušajte samo Varufakisa – on tvrdi da kapitalizam ne postoji, to je sad tehnofeudalizam. Ponikao na definiciji neofeudalizma kojoj je dopisan „tehno“ dodatak, tehnofeudalizam je, da pojednostavimo,  kapitalizam transnacionalnih korporacija udružen sa kompjuterskim tehnologijama, AI kompanijama, vlasnicima društvenih mreža, daje tehnofeudalizam koji to u stvari, nije. To što vas neko kontroliše preko aplikacije i uvaljuje vam reklame za svoje proizvode te zna sve vaše lične podatke, to znači da ste i postali neka vrsta digitalnih kmetova koji služe sajber gospodarima a da toga nisu ni svesni? Da smo kontrolisani, naši mozgovi ispirani a naše potrošačke navike diktirane, to znamo ali, da li smo mi sebri koji su kulučili za vlastelu?

Naravno da nismo. Mi nismo vezani za zemlju koju obrađujemo, niti za posao koji radimo. Maltene nema „plemenitih“,  serova, lordova (ako izuzmemo onu britansku šaradu) knezova i župana. „Slobodni“ smo da jurimo okolo i tražimo nekog ko će nas eksploatisati za, nadaju se mnogi, što više para. To što nas prate ili mogu pratiti preko društvenih mreža jeste podiglo nivo reklame i potrošnje, kao i trgovine podacima vezanim za političke kampanje, do vrtoglavih visina ali, nije li nešto poput toga postojalo i pre? Sećate li se šarmantnih devojaka i mladića koji vas presretnu na ulici pa vas zamole da sednete pod šator gde se toči pivo i postave vam čitav niz pitanja dok vi ispijate uzorke? Statistika je majka svih nauka a istraživanja javnog mnjenja, uživo ili preko telefona, stara koliko i Belov izum. Uvek su nas sistemi, kapitalistički, „teftali“ u detalj jer im je kičma administrativna. Lakše ste mogli nestati sa poseda nekog grofa u Francuskoj 13. veka nego izbeći mobilizaciju u industrijskom gradu u Prvom svetskom ratu.

NEVIDLJIVO PLEMSTVO

Dakle, nema aristokrata među krupnim kapitalistima (a ako ih ima oni postoje duže od Varufakisove kovanice i zovu su se Čarls Bjuford Treći, recimo) nema feudalnih odnosa, tehnologija se promenila ali, države i dalje postoje, korporacije se i dalje mešaju u posla država ali im one, opet, kao, u većini slučajeva, kapitalističke tvorevine, trebaju i nije došlo do refeudalizacije na bilo kom nivou. Pa u čemu onda živimo? U kapitalizmu, pravom pravcatom, koji se krije iza maske „individualnih sloboda“ . Levica je tamo gde je, potisnuta i rascepkana, desnica dominira, centar se istopio. Radnička klasa nije odumrlaveć isparcelisana, delom “samozaposlena”, a prekarni rad je „normalna pojava“, čak i u najrazvijenijim  zemljama Zapada. I, to je to. Da dodam: da, to je onaj pravi kapitalizam,  a onog sa humanim likom koji spominju njegovi korifeji nema više ni u, socijaldemokratskim sagama opevanoj, Skandinaviji.

Pitanje se postavlja samo od sebe: Grčki brate (desničari bi dodali i – pravoslavni) Janise, pa što si onda skovao taj nesrećni termin? Jedan odgovor bi bio banalan – izmislio je „toplu vodu“ da bi imao o čemu da debatuje sa ljudima i našao novi način da prodaje knjige, drži predavanja, prepucavajući se, po sopstvenom priznanju, najviše sa levičarima. Drugi je mnogo nezgodniji i ukazuje na traženje neobičnih saveznika. Naime, ako kažete da je tehnofeudalizam najveće zlo onda oni kapitalisti, manji kapitalisti, koje su tehnofeudalici ugrozili, mogu biti potencijalni saveznici radnih ljudi u zajedničkoj buni protiv tehnofeudalaca. Zamislite da je ovo nova, ovaj put Svetska buržoaska revolucija 2.0. po uzoru na onu iz 1789.godine i da se mi, pripadnici trećeg staleža (radnici, seljaštvo, sitne zanatlije, građani srednje i više klase (a među njima i kapitalisti koji ne vode korporacije) ) dižemo na bunu protiv tehnofeudalaca. Jurišamo na njihove Bastilje, oslobađamo ljude zarobljene gde? U virtuelnom svetu? U Matriksu 3? Ili spašavamo one koji zaslužuju? Džulijena Asanža, recimo? A, ne, to bi bilo protiv interesa srednjih i malih kapitalista koji su „patriote“.

Varufakis i Žižek spominju mogućnost saveza pobunjenih masa radnog naroda sa manjim kapitalistima. Dakle, obaramo kapitalizam uz pomoć kapitalista? Onih istih koji direktno zavise od „tehnofeudalaca“ protiv kojih bi se navodno pobunili? Koji je konačni cilj te buduće buržoaske revolucije do koje nikad neće doći? To se ne kaže ali, da pogađamo? Država socijalnog blagostanja? Vraćanje Zapada u vreme 1945-1973 ? Zgodno. Da, Zapada pre svega. U Varufakisovom pokretu Diem25 ionako misle na EU kad kažu Evropa. Nego, da pitam nešto: Ako ste u savezu sa „običnim“ kapitalistima onda ćete, pre ili kasnije, praviti kompromise s njima, primati njihova sredstva i, ko zna, možda i zaposliti u njihovim kompanijama kad preuzmete vlast kao “stručni konsultanti”? A onda ćete se povezati sa starim saborcima koji rade u drugim firmama i napraviti neke zbirne, nazovimo ih, kooperative, sa društveno odgovornim poslovanjem? Da, naravno da će biti internacionalne! Šta će nam Internacionala kraj njih! Ne, one nisu zle korporacije, samo nešto međunarodno, bogato i moćno. Ali, ovaj put za dobrobit čovečanstva. I što veće, i sa što većim delom svetskog tržišta pod svojom kontrolom, to bolje. Zvuči poznato?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Piše: Lebreht Gašpar

Sudija Apelacionog suda i jedan od osnivača inicijative “ProGlas” Miodrag Majić, deluje simpatično svojom elokventnošću, uz širok osmeh pleni prividom svoje otvorenosti i sugestivnost. Ipak je problematičan jer pored toga što iznosi nesumnjive istine, kombinuje ih, ako baš u potpunosti ne sa poluistinama, ono bar ih relativizuje vrlo problematičnim premisima i onda vrlo lako manipuliše. Rekao bih da ume vrlo umešno a time i opasno da manipuliše. Takav je primer i deo njegovog poslednjeg intervjua datog 20. marta 2024. godine novinaru opozicionog elektronskog medija „NOVA“ Danilu Saviću.

            Naravno, kako je Miodrag Majić pravnik i sudija apelacionog suda, i novinarska pitanja bila su tako konstruisana.

Inspirativan je deo intervjua i to njegov kraj.

            Kako inače, novinar mu je postavio pitanje vezano za rad tužilaštva, temu koja je Majiću „prirasla za srce” pa nakon što kaže da „imamo potpunu paralizu tužilaštva“ on nastavlja tvrdnjom da „Bez političkog signala, gde podrazumevam dozvole političkih centara moći gde mislim na predsednika i premijerku, pravosuđe ne može da funkcioniše“, da bi poentirao sledeće: „Nažalost, to nas dovodi do toga da bez političkog miga nemamo procese.”

I to otvara osnovnu i više nego verovatno interesantnu temu a koja se ogleda u narednim pitanjima, počev od onog: „Hoćemo li ikada saznati ko je Oskar?”. Odgovor započinjenje sa onim: „Mislim da da“. I objašnjava sa onim, širokim narodnim masama lako prijemčivom mudrtošću „da je pravda spora, ali dostižna” pa tvrdi: „onog trenutka kada se pravosuđe oslobodi, kada nova vlast bude rešena da se pravosuđe bavi onim što je njen posao, verujem da je relativno lako brzo i rešiva stvar”. Razgovor se nastavlja pitanjem: „Profesor Ognjen Radonjić izjavio je nedavno da ova vlast neće pasti bez pritiska ulice. Da li ste saglasni sa tim? Da li je bunt i glas građana sa ulice jezik „argumenata“ na koji vlast nije imuna?“ I tu nastaje problem, ukoliko se to tako može nazvati jer se može nazvati i manipulacijom. Odgovor je relativno kratak, reklo bi se jezgrovit. On glasi: „To je mehanizam koji sam sebe proizvodi. Vlast zatvarajući institucije, medije, sama tera građane na bunt i ulicu. Institucije su napravljene da se stvari ne rešavaju na ulici, da bi bilo anarhije i bezvlašća. (boldovano od strane autora teksta) Ako parališete institucije, građani shvataju da ne mogu u redovnom procesu da ostvare svoja prava“, i onda nastavlja ili bolje rečeno objašnjava svoj stav, pa kaže: To je jako loše za bilo koje društvo, zbog čega i instistiramo na tome da nateramo institucije da preuzme minimum svojih obaveza. Jako je opasno društvo koji ide ovim putem kojim idemo. To je društvo potencijalnih konfilkata, gde nikada ne znate kome će kada “pući film”, društvo u kome su nepredvidive posledice. Očigledno da to vlast ne shvata.“ I onda, na koncu, novinar postavlja poslednje pitanje na koje sudija Majić poentira, jer pošto konstatuje postojanje „velike društvene krize“ koju vlast ne shvata pa se plaši „u kojem će pravcu otići“, te intervju završava rečenicom „Ako izlaz ne budu izbori (pošteni, komentar autora) jako se plašim u kojem pravcu će društvo krenuti.“

            Na prvi pogled ništa što je sudija Apelacionog suda i jedan od osnivača inicijative “ProGlas” Miodrag Majić rekao nije sporno, pa hajde da vidimo da li je doista tako? Možda ima nečeg spornog?         

SISTEM BEZ SISTEMA

Kada kaže da režim ili vlast, sve jedno, (krstimo organizaciju koja sprovodi svoju volju primenom sile ili bar pretnjom sile i nizom prisilnih mehanizama, državnih na izgled, ili paradržavnih, nad stanovništvom, narodom ili  građanima, kako vam volja, koji žive na manje-više definisisanoj teritoriji, u našem slučaju konkretno u zemlji koja se zove Srbija, u svakodnevnom govoru odomaćenim terminima, shvatali mi to primarno u žargonskom smislu ili ne, ali ne i u strogo pravnom smislu jer bismo onda zapali u velike problem), svojim uopštenim svakodnevnim radnjama, odlukama, ponašanjem, govorom primorava ljude (narod, stanovnike, građane) ukoliko uoopšte drže do svog ljudskog dostojanstva da izraze svoje nezadovoljstvo svim tim čemu su izloženi na ulicu (jer drugog načina u kontekstu civilizacijskih dosegnuća nemaju, što se odnosi na tzv. demokratske institucionalne okvire društvenog i političkog delovanja) i da tamo atikulišu svoj stav kroz protest pa u zavisnosti od intenziteta nezadovoljstva (ali i reakcije te i takve vlasti) pa i bunt u gami radikalizacije i do otvorenog otpora, nije ni malo nedemokratsko delovanje ma koliko to neko (iko) pretstavljao kao neustavno ili nezakonito političko delovanje, a često ga prikazuju kao rušilačko i destruktivno, češće tzv “pozicija” ali neretko i tzv “opozicija”.

Doista, svedoci smo da ta i tako okarakterisana “vlast” ili “režim” svojim ponašanjem u većoj ili manjoj meri iritira građane, što znači da ih (ne i podanike) izaziva da iskažiusvoje nezadovoljstvo na ulici i da se bune protiv bahatog ponašanja u gami svih mogućih zlouptreba i mahinacija, laži, manipulacija itd.

Sudija Majić svojim izrečenim stavom daje jedan okvir za reakciju građana. On tvrdi, i to s pravom da građani reaguju tako kako reaguju zato što sistem ne funkcioniše. On doduše izričito ne definiše kakva je reakcija građana za njega prihvatljiva ali to se posredno može zaključiti. Može se zaključiti i zašto on to tako radi. No, hajdemo redom.

Po njemu, očito je da ne funkcionišu institucije Sistema. Jasno je po sudiji Majiću, ukoliko bi Sistem funkcionisao, ako bi instutucije “radile svoj posao” građani ne bi morali da izlaze na ulicu i da tamo iskazuju svoj bunt jer bi sve sporove i nesuglasici mogli rešavati u okviru zadatog sistema. A kakav je taj zadat sistem? Pa to je ustavnim i zakonskim okvirom definisano. Zato imamo neposrednu demokratiju, političke partije, parlament i ostale institucije u kojima se politički i uopšte društveni život odvija. Po njemu, očito je iako to nije eksplicitno naveo, jednostavno se podrazumeva, bunt je suvišan jer on, kako smo videli, po sudiji Majiću, vodi u haos i anarhiju. A zašto, pa zato što s jedne strane nije ustavom i zakonom kanalisan i s druge strane nije pod kontrolom i može ugroziti temelje uspostavljenog sistema i institucija koje taj sistem štite. Zato sudija Majić uvodi u svoj konstrukt nešto što se zove „minimum funkcionisanja sistema“. Doduše on ga ne definiše izravno, bar ne u ovom intervjuu ali iz konteksta i opšteg narativa tzv. domaćeg liberalnog korpusa koji smo tokom predhodnog perioda a naročito tokom 2023. godine (naročito od maja meseca) imali prilike da vidimo, taj „minimum funkcionisanja sistema“ se može definisati kao mogućnost ostvarivanja stabilokratije sistema koji i kroz princip smene vlasti na parlamentarnim izborima štiti buržoaski interesni poredak kao neupitnu kategoriju.

Dakle, sistem koji funkcioniše tako što se strikno i stručno primenjuju ustavne odredbe i zakoni, sistem u kojem funkcionišu institucije primenom procedura koje garantuju da će se odluke donositi zakonito i u okviru prava i obaveza građana utvrđenih ustavom i zakonom, u kojem se garantuje rad, red i mir. Kada u društvu vlada red i mir a ljudi rade, sve funkcioniše i neoborivo se pretpostavlja da su zadovoljni, a kada su zadovoljni nema pretpostavki da se bune. Za takvo stanje je dovoljno bar po proceni i oceni sudije Majića da je potrebno postojanje nekog minimuma funkcionisanja Sistema da bismo mogli reći da sistem funkcioniše? OK!

Postavlja se opravdano pitanje ko je taj koji može proceniti kada postoji a kada ne postoji taj „minimum funkcionisanja sistema“? Građani to definitivno nisu jer su oni nosioci bunta pa bi onda svako njihovo nezadovoljstvo i bunt značio da je funkcionisanje palo ispod pretpostavljenog minimuma. Možda je to liberalna buržoazija u zemlji Srbiji? Ali, ima li je u Sorabiji? Zar su profiteri tajkunske, odnosno pljačkaške privatizacije ta „nova“ liberalna buržoazija?! Teško! Problem je u tome što je ta „nova elita“ koja se po svim standardima i merilima može definisati kao kriminalna i nikako drugačije a to otvara mnoga pitanja sorabijskog društva što ovde nije cilj analize. U državi to mogu da određuju institucije. Parlament (na primer) koji donosi zakone ili vlada koja te zakone sprovodi upravljajući nizom institucijama ili možda sud koji svojom meritornošću nadgleda i koriguje odnosno kažnjava svako „iskakanje“ iz sistema. Ako je to na primer parlament, a mi sada imamo parlament jer su ga takvim, legalnim i legitimnim prihvatili i pozicija i opozicija, onda problematizovanje funkcionalnosti sistema od strane sudije Majića i ne samo njega, čini da ipak to nije Narodna skupština Republike Srbije. Ustavni sud, kao i Zagorka Dolovac su u hibernaciji. Dakle nisu ni oni, ili bar nije to Ustavni sud jer Zagorka Dolovac revnosno izdaje prilično šizofrene naloge, bar formalno, odnosno nominalno, da se ljudi hapse zbog pozivanja na rušenje ustavnog sistema. Konačno, možda je za meritornu ocenu nadležna „intelektualna elita“ kojoj i sam pripada pa bi tako i on sam mogao arbitrirati po „intelektualnom“ nahođenju.

Realnost je tmurna. Sva je prilika da je mrtva trka između sudije Majića i njegove „intelektualne elite“ i Zagorkinog nalogodavca, poglavnika, navrhvođe ili nepomenika kako ga neki nazivaju – svi se oni očito spore kome je u „opisu posla“ da meritorno odlučuje o tom minimumu. Samo nije mi jasno jel’ to gospodin Majić ne objašnjava šta se zbiva, ili, u kojem je stanju (postoji li ili ne postoji) država ako je kojim slučajem on sa svojom „intelektualnom elitom“ meritoran da određuje taj minimum funkcionisanja a očito je da je on to utvrdio (ili se možda varam?) i  gde se u svemu tome svrstavaju građani? Možda u lutkarskoj pretstavi kao marionete koje vise o koncu i koje pokreće Majićeva elita. I opet ostaje pitanje države, odnosno konkretnije imamo li je ili je nemamo?

PITANJE BUNTA

I onda se vraćam na pitanje bunta.

U načelu, uz niz ograda, građanski bunt je opravdan ukoliko sistem doista ne funcioniše u meri u kojoj se ne iritira građanska tolerancija u datim društvenim, ekonomskim, socijalnim i naravno političkim okolnostima. Jedan od bitnih značajki jeste i stepen zrelosti i odgovornosti građana (mada je to u Sorabiji mučna tema). Represija državnog ili vladajućeg (klasnog) aparata je naravno neizbežni činilac u svim analizama. Ako sudija Majić ovo što u zemlji Srbiji imamo naziva državom, onda je kondtradiktoran samom sebi. Ili možda nije? Hajde (iz teoretskih razloga) da pretpostavimo da nije. Tada država postoji čak i kada institucije funkcionišu ispod minimalne granice ali i tada se postavlja pitanje, gde je ta apsolutna granica koja se i teoretski a možda i praktično može “tolerisati”?  Odgovor na to pitanje sudija Majić ne daje. Da li je to dovoljno da kažemo da mu je teorija neodrživa?

Ali, pođimo od njegove pretpostavke da pobuna dovodi do haosa i anarhije onda je pobuna građana nešto što je neprihvatljivo, a spor se (iako bi trebalo) ne može rešavati u okviru sistema, makar i u okviru njegovog minimalnog funkcionisanja, postavlja se pitanje nije li takav nefunkcionalni sistem već izrodio svojevrsni haos i anarhiju (pritom pojam anarhije kao i sudija Majić i ja koristim u njegovom uobuičajenom pežorativnom smislu) te u takvim okolnostima definitivno pobuna može ili stvari dovesti u red uspostavljanjem nekog funkcionalnog sistema ili stvari odvesti u totalni haos. Ova druga pretpostavka istorijski nije potvrđena a i ako kojim slučajem i nekad i negde jeste, onda je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Čak ni slučaj Afganistana se pod to ne može podvesti iako se ceo zapadni svet upinjao da tako stvari predstave, bilo je suprotno, ono što su oni uzročili u toj zemlji bio je totalni haos.

Gospodine Majiću, povodom vašeg stava citiraću upravo vas: to jednostavno nije normalno!

Svaki totalitarni režim, bio on fašistički, nacistički, svaki kriminalni režim ili, hajde, iskoristimo taj eufemizam, svaki hibridni režim, u koji uvršćujem i ovo što je u praksi u Sorabiji, preciznije poglavnikov režim lične diktature krštene i kao stabilokratija (da se Vlasi ne dosete), protivi se, tačnije patološki se plaši svakog bunta građana (osim kada njime upravlja, odnosno kada manipuliše) i želi ne samo da ga spreči svim sredstvima i po svaku cenu već i da ospori pravo građanima na bunt. I tu se, paradoksa li, pojavljuje određena podudarnost. I sudija Majić, a verovatno i njegova „intelektualna elita“, takođe žele da kontrolišu bunt. Zapravo, ako i nije sudija Majić, evidentno je da je deo te „intelektualne elite“ okupljen u društvance „Srbija protiv nasilja“ itekako upravljala tokom maja i juna meseca 2023. godine buntom građana i kanalisao ga do gašenja svake volje građana da se i dalje bune. Nije li to bila sinergija „vlasti“ i „opozicije“?   

Nevezano za neveselu zbilju i sve ono što se tokom 2023. godine odigralo, pravo na bunt je osnovno ljudsko, građansko i političko pravo. Volja apologeta neoliberalnog postdemokratskog globalnog imperijalizma kao ni volja svakolikih totalitarnih režima nije niti sme biti nešto što pravo čoveka i građanina na bunt, pojedinca ili grupe, podjednako, može negirati ili osporiti. Jasno je da se svi oni ovako ili onako upinju da građane ubede, primoraju, nateraju ili već šta da im urade da odustanu od bunta i da postanu poslušni podanici kojima se manipuliše i imaju iste ili slične poglede na praktičnu političku aktivnost u cilju realizacije sopstvenih interesa koji se poklapaju. Samo za to im nije potrebna država, dovoljan je i ogoljeni teror. Tim pre nam je potreban delotvorni i odlučan bunt, zapravo revolucija.

Ponovo gledamo u oči onom istom zlu koje se keserilo Ćuruviji. Pretnje smrću novinaru Dinku Gruhonjiću, očite u grafitu: Dinko Gruhonjiću, za večni dom si spreman. U potpisu: srpska Vojvodina su propraćene od malog dela domaće javnosti. Veći je gurnuo ovaj užas pod tepih kao što bi, verovatno, gurnuo i samog Gruhonjića da mu se nešto dogodi. Normalizacija zla i ultradesničarskog ludila poprima nove razmere u trovačkim natpisima na društvenim mrežama koji se svode na sledeće: Da je Srbin on ne bi bio na tapetu ili “da je dovoljno Srbin” ili “ima tu nešto-nisu oni njega džabe odabrali za grafit”. E, to -“ima nešto” je ništa drugo do pristajanje na linč, ubistvo, maltretman. To “ima nešto” je svetlosnim godinama daleko čak i od takve-kakve buržujske pravne države. To “ima nešto” daje ekskluzivno pravo tzv. braniocima srpstva da crtaju mete na čelima novinara po slobodnoj volji. I, naravno, znamo, oni koji su naškrabali te gadosti neće odgovarati za svoj čin. Štaviše, naići će na odobravanje a možda će baš oni koji budu brisali njihove grafite završiti u nekoj avliji, prebijeni. Jer, zašto bi zakon bio jednak za sve i zašto bi mogli mirno i neometano da radimo novinarski posao kad se znaju limiti? To što pobudaljeni pevač “lakih nota” preti redakciji “Danasa” jeste odurno ali nije toliko opasno jer se tom čoveku znaju ime, prezime i adresa i on to radi javno. Oni potuljeni, sociopatski umovi koji su pod palicom ovakvog režima koji se bazira na uceni, prisili i krađi, su ono na šta treba obratiti pažnju a posebno na strukture moći iz obaveštajnih službi ove zemlje koji više vremena provode uhodeći sve koji dignu glas protiv režima nego one koji su nekakva teroristička opasnost po Srbiju. Ovo mora prestati a prestati hoće i mora samo kad ovoj nesreći od režima vidimo leđa.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

                   Dok Gazi ne omrkne meni ne osvane – kušnerizam (lice zla, kolorizovano)               

Sezar Čelala, CounterPunch

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Jedna od mnogih negativnih posledica rata u Gazi je gubitak svakog osećaja za moral ili dobrote. To ništa bolje ne ilustruje od izjave Džareda Kušnera, koji je bio ključni savetnik Donalda Trampa za Bliski istok, uprkos svom potpunom nedostatku političkog iskustva.

U intervjuu od 8. marta 2024. godine sa Tarekom Masudom, šefom odeljenja Inicijative za Bliski istok Univerziteta Harvard, Kušner je rekao: „Možda želite da izvučete što više civila iz Rafe. Mislim da želite to da raščistite. Znam da ih diplomatskim putem možda prebacite u Egipat. Znam da je to odbijeno, ali [uz] pravu diplomatiju mislim da bi to bilo moguće. Ali pored toga, ono što bih pokušao da uradim da sam trenutno u Izraelu je da bih samo buldožerom nešto uništio u Negevu, pokušao bih ljude da prebacim tamo. Znam da to neće biti popularna stvar, ali mislim da je to bolja opcija da možete da uđete i da završite posao.“

Ovo je neverovatno bezosećajna izjava bezosećajnog, nehajnog čoveka. Nezadovoljan ovom izjavom i uprkos ubistvu više od 32.000 Palestinaca koje su počinile Izraelske odbrambene snage (IDF), među njima 13.450 dece i prisilnom raseljavanju više od 1,5 miliona ljudi, Kušner je prokomentarisao da bi „imovina uz obalu mogla da bude veoma vredna“ verovatno već zamišljajući neke profitabilne poslove sa nekretninama na palestinskoj zemlji. Dodao je: „Tamo je malo nesrećna situacija, ali iz perspektive Izraela dao bih sve od sebe da iselim ljude, a zatim da to očistim.“ Ako ovo nije genocidna izjava, teško je zamisliti kako ta izjava glasi.

Čitajući ponovo „Drveće plače“, pesmu izraelskog pesnika Arona Šabtaija, koju je sa hebrejskog preveo Piter Kol, shvatam da Šabtai ne ispunjava Kušnerove snove o izgradnji visokih zgrada na obali Gaze,

A na ovim parcelama će biti odobrene koncesije za Burger King i Kentucky Fried Chicken.

To se dešava pošto UNICEF izveštava da je glad u Gazi neizbežna, jer 1,1 milion ljudi – polovina stanovništva – doživljava katastrofalne nivoe nesigurnosti hrane. „Mislim da su ovi brojevi koje vidimo izvan Gaze jednostavno zapanjujući. Nismo videli takvu stopu smrtnosti među decom ni u jednom drugom sukobu na svetu“, rekla je izvršna direktorka UNICEF-a Ketrin Rasel za CBS-ov program „Face the Nation“ 17. marta.

Ono što ovu situaciju čini neprihvatljivom jeste to što je, prema Raselovoj, „brzina kojom se odvijala ova katastrofalna kriza neuhranjenosti dece u Gazi šokantna, posebno kada je očajnički potrebna pomoć bila spremna samo nekoliko milja dalje. U više navrata smo pokušavali da pružimo dodatnu pomoć i više puta smo pozivali da se rešavaju problemi pristupa sa kojima smo se suočavali mesecima. Umesto toga, situacija za decu je svakim danom sve gora. Naše napore u pružanju pomoći za spasavanje života ometaju nepotrebna ograničenja, koja decu koštaju života.“

Ako Džared Kušner kaže svoje, verovatno je da će u ne tako dalekoj budućnosti obala Gaze biti okupirana Trampovim hotelima i odmaralištima, izgrađenim na krvi i kostima palestinske dece.

Četvrt veka prođe od rata NATO i SRJ 1999.godine. I, dok licemeri prave komemoracije i liju krokodilske suze nad grobovima poginulih civila, mašu zastavama i oštro salutiraju, retko gde se čuje pitanje: S KOJIM PRAVOM? Ko je jednom bolesnom karijeristi koji se skućio u velikom stanu baš u vreme dok smo slušali “šizele” i “smirele” dao pravo da kaže bilo šta na tu temu? To je onaj isti koji je Ćuruviji crtao metu na čelu dok su se njegovi kitili, gle ironije, Target bedževima. Da, taj je išao u lov na satelitske antene po Srbiji. On je bio deo zločinačkog poduhvata vlasti ogrezle u krvi. No, to mu nije dovoljno. On bi hteo da mu to bude zaboravljeno. Izbrisano. Nikad toga bilo nije. Ali, sud građana i istorije jesu i biće oštri. A ko je to držao govorancije? Jel to onaj generalisimus koji je odležao za ratne zločine pa sad drži vekele pred vojskom? Šta je sledeće? Voskresenije Slobe Robije štono ga krstiše Slobodom? Šta će biti sa tzv. srpskim svetom koji je funkcionalan koliko i Beograd na vodi, šljaštav spolja i truo iznutra, s temeljima što će tonuti i zidovima koji će dočekati sledeću poplavu jednako dobro kao da su napravljeni od šećera? Ima li mesta za zdrav razum u celoj priči?

Svako ludilo ima sistem pa tako i ovo naše. Zaboravlja se da su teški buržuji, koji su se kriminalnim radnjama obogatili za vreme Miloševića, kad je došlo u istorijama njihovih klanova do prve akumulacije kapitala, sakrili iza nacionalizma. Naravno, menjajući brzine, lako su se dogovorili sa svim režimima koji su došli posle Miloševića. Prešaltali su. Danas mogu da vedre i oblače po Srbiji, vuku Mileta iz Srpske ko Mečku Božanu po patriotskim vašarima i to je to. Odbrana naroda i države, to je svetinja iako nemamo državu a naroda nam brzo ponestaje. Nacionalne države su nastale kao sredstvo efikasne zaštite imovine punišića. Kad se skloni ta maska, zastava, grb, himna, državni organi, vojne parade, policijski defilei, pravna država i ostale floskule scena našeg teatra apsurda i strave ostaje ogoljena, zidova porivenih krvlju i izmetom. Na daskama koje mnogima smrt znače ostaje malo aktera koji izbezumljeno gledaju u publiku, beče se, balave, plaze jezicima dok, sklapajući prste u “piramidu moći”, pokušavaju da ostave utisak moćnih i razumnih. Iz usta im lihju gluposti, ponekad neartikulisani krici a oči su im proždrljive i nikad se zasititi neće. Vilice su im izbačene, očnjaci spremno čekaju sveže meso da se u njega zariju. Pošto na sceni ničeg nema preostaje im samo jedno- da se sjure u publiku i naprave svoj teatar surovosti (ali ne onaj po Artou) i otimaju, ujedaju, čereče, siluju, ubijaju.

Vidite, kad najmoćniji i najbogatii brane svoje pozicije, oni kažu da to nema veze s njima. Ne bi oni ali-to je ljudska priroda. Čoveku je nasledno da grabi. Pohlepa je dobra, ona pokreće svet a svaka samilost nas gura u apatiju i nerad. Ono što vešto izbegavaju da kažu je da nije ljudska priroda takva. Oni su takvi. Sve vreme govore samo o sebi i za sebe. Normalizuju zločin.Njihova prevlast u poslednjih tridesetak godina i jeste zasnovana na tome. Normalno je mrzeti druge narode, vere, rase. Normalno je voditi računa samo o sebi. Normalno je zatrti druge ukoliko to vodi proširenju Velike Srbije. Normalno je uništavati egzistencije ljudima, otpuštati, mobingovati, ucenjivati. Sutra će nam reći da je normalno da se ubijemo ako ne možemo da izdržimo i da je to bolje i za državu. Što manje bespotrebnih-to bolje. Nema socijalnog, zdravstvenog, poreza, trošenja vazduha i gubljenja vremena. Ako vidite u po bela dana policajce koji kruže s naperenim puškama zbog terorističkog napada u Moskvi možete očekivati da ćete ih uskoro videti kako odvode vaše prijatelje ili rodbinu jer – to je postalo normalno a čovek se na sve navikne….

A šta ako greše?Ako je čoveku urođeno da brine za bližnjeg svoga, da stoji uspravno ne samo zbog toga što je dvonožac već zbog toga što je dostojanstveno ljudsko biće? I, šta ako čovek zna da Isus nije bio broker, Diogen švercer a Sokrat bankar? Nije kapitalizam večan kao što nije ni nacija ni nacionalizam pa samim tim ni ovi monstrumi koji su iskoristili još jednu priliku da podižu govornice na grobnicama nevinih.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Baš kao što u Okeaniji, u  Orvelovoj 1984,  elite vladaju „novogovorom“ tako i štetočinska vlast dominira našim jezikom. Ovo nije slučajnost već pravilo. Ako Englez upali TV  ili radio čuće taj čudan, bibisijevski jezik koji niko ne govori u pravom životu, onaj koji kljuca, opominje, poručuje da je jezik vladajućih klasa, dominantan, imperijalan, koji je skoro potpuno zatro sve druge jezike na ostrvima. Ono što mi možemo čuti  na Radio Beogradu je nešto slično, samo bez pompezne aure Imperije koja nikako da izdahne. No, taj jezik je relikt, smešan našim ljudima, arhaičan, skoro pa kao ono blagoglagoljanje junaka romana  Svetlane Velmar Janković ili Slobodana Selenića. Znate već, oni ljudi koji ne misle nešto već „drže“, ne daju časnu reč već „jamče“ a umesto psovki naših sočnih izgovaraju „pobogu“ i „bestraga mu glava“. Ostatke tog govora možete naći kod nekih pokretača građanske opozicije i kabinetskih desničara 90-ih godina prošlog veka.

Dugo je u redovima broojnih poliičkih partija i pokreta postojao fetiš „približavanja“ njihovih ideja kroz tzv. „narodni govor“. To je često delovalo nakazno: Milošević koji govori kao najgori aparatčik iz 1980-ih ali tu i tamo odvali „malo morgen“, Drašković koji ide na epsku, dinarsku poetiku svojih govora i, naravno, Zoran Đinđić sa svojim skaskama, metaforama, mudrostima za svakog sitnomislećeg pragmatika. Ništa od toga se, na duge staze, nije primilo u narodu i predstavljalo je smešne, flertovske pokušaje. Namerno sam izostavio Šešelja zbog toga što se on, navodno, najviše približio narodnom govoru. Kažem navodno jer je reč o jednom psovačkom, prostačkom, jalijaškom pristupu jeziku. Pojednostavljenom, pravolinijskom, prošaranom „argumentima“ koji su ovog praoca sadašnjeg zla činili „nepobedivim“ u tv-duelima. Taj jezik je sve samo ne narodni, on predstavlja uvredu za svakog tzv. „običnog“ čoveka baš zato što ga smatra glupim, nesposobnim da kaže nešto smislenije i bolje od Šešelja. U njemu nema ni lepote ni prisnosti ni nekih sitnih lirskih elemenata karakterističnih za slovenske jezike.  

Pod nepomenikovom vlašću se u jeziku, obraćanju narodu, otišlo korak dalje: jezik više ne mora da bude ni pravilan ni manje-više koherentan (na nakaradan način) kao u Šešešljevom slučaju. Nužno je ispaljivati određene floskule, izvoditi jeftine spinerske finte, a ako vam to ne upali – vi samo odvalite nešto pa će se naredna tri dana pričati o tome kako ste glupi a ne o tome kakvu gadost ste saopštavali pre no što ste lupili pa ostali živi. Onu staru, šešeljističku povlasticu, da bude najpametniji, ima zna se ko. Samo recite: „napredujemo“,“napredak“, „razvoj“, „progres“ (malo se ponavljate, al šta sad) „boljitak“, „opozicija nasilje samting samting“, „interes“, „narod“, „privredni rast“. „stopa nezaposlenos6ti je pala“, „stabilnost“ , „mir“, „ građanski rat“ i, neizostavno,“ naš Pr(e)cednik“. Uništavajući kulturu i prosvetu, moronizujući medije, u kojima ste, maltene, samo vi sipate u uši naroda čist otrov pinkoidne boje pomešane sa valerima fekalija. To je nakazni jezik kakvim komuniciraju samo Orke u Gospodaru prstenova. Mračan, krkljav, lišen ljudskosti. Nije potrebno da imate dikciju, gutajte slova, glasove,čitave reči, samo gurajte napred, brže, jače & bolje.

Rezultat? Ljudi počinju polako da govore kao vi, tupava nabustiost se pandemijski širi, a „naprodavanja“ u službi može biti jedino ako su u izvesnoj, jelte, naprednoj stranci. U svakodnevnom govoru ljudi, i nesvesno, počinju da zvuče kao vi. Neki nesvesno a drugi jer žele da budu deo vašeg ogromnog, mafijaškog tima. Vi, navodno štiteći nacionalne interese, ne samo što kršite sva moguća ljudska prava, rasprodajete, tlačite, gazite, postavljate najgore od njagorih da vode SPC s kojom navodno nemate nikakve veze a kunete se u pravoslavlje, trujete već uništavate i sam jezik. Zbog vas nas naša deca gledaju u čudu kad ih ispravljamo zbog nepravilnosti u govoru, izgovoru, padežima ili kad krenemo da muštramo konstrukciju rečenice jer:

• Nebitno.Prenkujem te.Bitno ali nou.
• Niko ne govori tako, ćale. Ako budem govorio ko ti ortaci će mi se u…i u život.
• Št’ s’d im’m od t’ga?
• Što da pričam srpski kad ću da palim u Švabiju?
• Vidi Brnabu. Nju niko ne ispravlja.

Ne bih se iznenadio da se za dvadest godina ili manje, naš jezik upokoji. Ovde će, ako nepomenik ostane na vlasti, živeti samo oni koji će klimati glavama i mumlati nerazgovetne glasove, slične onim koje ispušta gorila kad je pogodi strelica sa sedativima.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Film Džonatana Glejzera „Zona interesa“ iz 2023. godine i dalje privlači pažnju, s obzirom na temu kojom se bavi. Iako su komentari uglavnom pozitivni, ima i kritičara kojima se film nije naročito dopao. Očekivano, „Zona interesa“ je nagrađena Oskarom u dve kategorije – za najbolji međunarodni film i najbolji zvuk. U ovom tekstu neću prepričavati radnju filma, nego ću se kritički, iz pozicije progresivno nastrojenog istoričara, osvrnuti na aspekte koje smatram problematičnim.

Tema Holokausta je mnogo puta bila obrađena u kinematografiji, na različite načine i sa različitim rezultatima. Glejzer je pokušao da prikaže Holokaust kroz priču o SS oficiru i komandantu Aušvica Rudolfu Hesu (postojala su dvojica, samo što im se prezimena različito pišu u originalu – Höß i Hess; drugi Rudolf Hes je bio Hitlerov zamenik koji je 1941. godine hteo da sklopi mir sa Britancima) i njegovoj supruzi Hedvig. Oni žive idiličnim i monotonim životom u kući pored samog Aušvica, podižu svoje petoro dece i bave se svakodnevnim poslovima. Pritom, kamera je statična i stiče se utisak da gledamo svojevrsni rijaliti u kući Hesovih. S druge strane zida čuju se jauci logoraša i vidi se dim koji izlazi iz krematorijuma, ali nijedna užasna scena nije prikazana. Od gledaoca se očekuje da zna da se taj užas nalazi iza logorskih žica.

Prvi aspekt koji smatram problematičnim je činjenica da je priča o Rudolfu Hesu data kroz prizmu čuvene i mnogo puta izrabljivane teorije o „banalnosti zla“, koju je 1963. godine plasirala filozofkinja Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“. Ta teorija je i danas veoma kontroverzna i osporavana. Kada je reč o Ajhmanu, istraživanja britanskog istoričara Dejvida Sezaranija pokazala su da on uopšte nije bio običan birokrata koji je samo izvršavao naređenja, kako ga je prikazala Hana Arent. Naprotiv, Ajhman je bio nacistički ideolog čija je pozicija omogućavala da donosi ključne odluke u sprovođenju genocida nad Jevrejima.

Slično se može reći i za Hesa. Pošto je kao mladić čuo Hitlerov govor u Minhenu, Hes je pristupio Nacističkoj partiji 1922. godine. Fanatični nacionalista, antisemita i antikomunista, Hes je sa svojim saborcima frajkorima 1923. godine nasmrt pretukao jednog učitelja, zbog sumnje da je ovaj francuskim okupacionim vlastima izdao jednog pripadnika frajkora. Hes je osuđen na deset godina zatvora, ali je oslobođen nakon opšte amnestije 1928. godine i ubrzo mu se pružila prilika da se priključi SS organizaciji. Između 1934. i 1940. godine Hes je radio u koncentracionim logorima Dahau i Zaksenhauzen, posle čega je bio postavljen za komandanta Aušvica. Poput Ajhmana, ni Hes nije slepo slušao svoje nadređene, nego je primenjivao „inovativne“ ideje za ubijanje logoraša, kao što je korišćenje gasa ciklon B. Hes je postao član SS-a iz dubokog verovanja u nacističko poimanje sveta, što je nesumnjivo proizvod okruženja i političke situacije koja ga je oblikovala. U filmu se to zanemaruje i akcenat se stavlja na već pomenutu „banalnost zla“ i na verovanje da u svakom od nas postoji „srce tame“. To je legitimno ako film posmatramo sa umetničke strane. No, s obzirom da film ima i političku konotaciju, takav pristup je pogrešan. U tom smislu, Džonatan Glejzer je za Njujork tajms rekao: „Želeo sam da pokažem da su to zločini koje su počinili ’gospodin i gospođa Smit na broju 26’.“ Stoga se nameće sledeće pitanje: da li bi se sličan film mogao snimiti, primera radi, o Klausu Barbiju ili Oskaru Dirlevangeru? Procenite sami.

Drugi aspekt koji je isto veoma značajan je otpor i borba protiv nacizma, što uopšte nije prikazano u filmu. Mršavo rešenje dato je u vidu devojčice koja krije hranu, što simbolički treba da predstavlja tračak nade. Iz pozicije umetnosti, ovakav prikaz može da bude interesantan. Međutim, istorijski gledano, zna se da je u Aušvicu postojao pokret otpora. Isprva su ga činili politički aktivisti iz poljskog podzemlja, ali su mu se kasnije pridružili Jevreji i logoraši iz drugih zemalja kao što su Čehoslovačka, Francuska, Sovjetski Savez i Jugoslavija. Većinom su bili levičari. Nažalost, „Zona interesa“ je u političkom i filozofskom pogledu reakcionarna, pa ideja sa devojčicom ne iznenađuje. Treba imati u vidu da je Glejzerov uradak labavo baziran na istoimenom romanu pisca Martina Ejmisa, koji je ideološki bio ostrašćeni antikomunista. Ejmis je svojevremeno optužio britansku levicu za povezanost sa Hezbolahom, tvrdeći da je neprijateljstvo prema Izraelu jedini pravi izraz rasizma.

Na kraju, da li ovaj film nešto govori o krvoproliću koje se odvija u Gazi? Da. Zapravo, govori o tom zidu preko kojeg današnji Zapad ne gleda na Bliski istok. Sa druge strane zida se odvija novi genocid, ali se izraelska ratna mašinerija ne zaustavlja. Da stvar bude još gora, deo izraelske desnice se divi Hitleru, dok je, prema najnovijim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, 44% Izraelaca reklo da bi volelo da vidi Donalda Trampa (takođe Hitlerovog obožavaoca, pošto smatra da je nemački diktator „obavio dobar posao“) na mestu predsednika SAD. Iako ima i svoje dobre strane, „Zona interesa“ politički ne može mnogo da ponudi. Film ne poziva na organizaciju i akciju, a to je preko potrebno kako bismo se efikasno izborili sa svim oblicima fašizma, ekstremnog nacionalizma i ekspanzionizma.

ALEKSANDAR NIKOLIĆ

Veličanstvena, neverovatna pobeda diktatora na izlažiranim izborima. Sa opozicijom u mišjim rupama, seireći nad lešom svog političkog protivnika, ogrezao u krvi i korupciji, u savezu sa tajkunima, uteravši narodu kosti on dominira. Gazi preko leševa onih koje je žrtvovao zarad publiciteta. Nacionalne manjine se trude da budu neprimetne. Nezavisnih medija maltene nema. Zemlja mu se ubrzano prazni. Zaudara na barut i znoj paravojnh formacija ogrezlih u žestini. Neofašiste drži kraj kolena. Nekadašnji protivnici i njihovo potomstvo mu ljube malo levi, malo desni obraz pozadine, onako pravoslavno, po tri puta. Militarizuje zemlju, drži lekcije iz istorije.

Otkud vam ideja da govorim o Putinu? Tačnije: otkud vam ideja da govorim SAMO  o Putinu? Da, znam, namestio je izbore, rasterao protivkandidate, pisali smo o tome. Ali, i vi i ja znate o kome govorim. Nekome ko nam je mnogo bliži. Između nas i Putina su ipak  dve države od kojih jedna nikako da mu se preda a druga je, volens-nolens, u NATO  paktu. Dakle, govorimo o Putinu ovdašnjem. I ne govori vam neki demokrata koji jedva čeka da se prostremo ko crveni tepih pred Kristofera Hila ili nekog petog pomoćnika osmog atašea za kulturu ambasade Luksemburga. Govorim vam zapravo kako u Srbiji često  i oni koji su antiputinovci zapravo nemaju na koga i šta da se žale. Zašto?

Zato što Putin ne radi, da se ne lažemo, ništa drugo nego štiti svoj, nahgraljeni, mafijaški kapital od drugog kapitala. Putin je ništa drugo nego slika, iskrena i brutalna, čoveka koji je spreman na sve, pa i da preti nuklearnim ratom, samo da bi sačuvao kapital svoj i svojih satrapa. On otvoreno gazi, ubija, zatvara. Nije prefrigano đubre koje se krije iza humanizma kao dementni Džo Bajden već čvrstorukaš koji se cinično ceri i na „s“ od slobode. S njim su, sa te strane, računi čisti. Manje- više koliko i sa „junakom“ ove priče, nepomenikom kojeg neće s vlasti oterati mahanje Oskarima u Skupštini. Ono što njemu treba je ono što je snašlo njegove poslušnike na Voždovcu- građansko hapšenje. Kao što su oni agresivno, protivpravno uleteli u naše živote i bili uhapšeni tako treba spremiti rešt i za njega i za celu samoproglašenu kamarilu.

Moj fokus nije na Z – majcašima iz SNS redova. Za njih znamo kakvi su. Zanimaju me buržuji građanističkog tipa koji su, kao Prokić i Srbljnanovićka, zamukli i podržali njegovu tiraniju. Čekaj malo, ne volite Putina, vičete „Slava Ukrajni“ a narodu želite putinističku vlast? Govorili ste nam da ne ćutimo o Srebrenici a ćutite o pomoru štetočinske vlasti? Pa vi ste zapravo, kao i brojni bezimeni konformisti, ti koji su nas doveli ovde gde smo,u kloaku Evrope. Da pojednostavim: ko ćuti o zločinima počinjenim od 2012. godine naovamo neka ćuti i o „demokratiji“. Nek štiti svoj bedni kapital koji će jednog dana s punim pravom biti oduzet. Vi ste sanćim protiv Putina ali ovaj domaći Putin je vaš pa ste, samim tim, i vi putinovci. Eto vam ga ali, samo da znate, kad krene bežanija, neće vas povesti sa sobom u privatnom lir džetu a taj dan dolazi i bližI je nego što možete i da pretpostavite.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

        Privremeni organ koji upravlja gradom Beogradom, u kojem osim SNS-SPS-a sede i dva „levičara“ iz koalicije Srbija protiv nasilja, započeo je proces privatizacije Laste. Da li je realno da se ovako ćutke uništava jedno od najznačajnijih beogradskih saobraćajnih preduzeća? Iz levičarske perspektive nije ali je ćutanje opozicionara više nego indikativno. Hajdemo onda da objasnimo šta to u praksi znači.

     Beogradska teritorija je podeljena u četiri zone. Zahvaljujući umešanosti privatne firme Strela, koja je kupila najveći deo akcija Laste, područje na kojem će zaista funkcionisati beogradski saobraćaj u vlasništvu grada je uži gradski centar. Linije od broja 100 do 700, koje pokrivaju periferiju grada,  prigradska naselja i obližnja mesta, padaju u ruke Strele koja će držati monopol. To što će još poneki privatni prevoznik dobiti koju liniju ne menja ništa na stvari. Beograd će izgubiti, faktički, najveći deo svog javnog prevoza. Podrazumeva se da će se Strela rukovoditi uskim interesima i na svoju ruku određivati cenu prevoza. Kvalitet usluge će, kao neko ko drži monopol, moći da obara ili drži ispod svakog nivoa. Može im se. Miroslav Nikolić, vlasnik Strele, je jedan od istaknutih članova Srpske asocijacije menadžera baš kao i nepomeniku odani Veran Matić sa takozvane B 92 televizije. Obojica su, i ne samo oni, deo jedne moćne interesne grupe, finansijsko-medijske,  koja cveta pod nepomenikovom šapom.

     Situacija je, dakle, više nego jasna. A gospoda „levičari“ ćute. Jasno je i zašto. Pa nisu ni oni pored odstranjivanja navodnih „gubitaša“ i privatizacije. Ono što nas pritiska nije samo politička tiranija već i razuzdana privatizacija koja ide protiv narodnih interesa. Svako ko rasprodaje akcije Laste ili nemo, bez komentara, posmatra njeno uništavanje, sarađuje sa štetočinskom vlašću. I jedni i drugi su za kapitalizam i jedne i druge zanima samo profit a  dobrobit građana se spominje tek kad dođu izbori. Kad smo kod toga, šta će sve rasprodati do juna meseca?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Medea Bendžamin – Nikolas Dž. S. Dejvis, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Predsednik Bajden je svoj govor o stanju Unije započeo strastvenim upozorenjem da će neuspeh u usvajanju paketa oružja za Ukrajinu vredan 61 milijardu dolara „dovesti Ukrajinu u opasnost, Evropu u opasnost, slobodni svet u opasnost“. Ali čak i ako bi predsednikov zahtev iznenada bio usvojen, to bi samo produžilo i opasno eskaliralo brutalni rat koji uništava Ukrajinu.

Pretpostavka američke političke elite da je Bajden imao održiv plan da porazi Rusiju i obnovi granice Ukrajine pre 2014. godine pokazala se kao još jedan trijumfalni američki san koji se pretvorio u noćnu moru. Ukrajina se pridružila Severnoj Koreji, Vijetnamu, Somaliji, Kosovu, Avganistanu, Iraku, Haitiju, Libiji, Siriji, Jemenu, a sada i Gazi, kao još jedan razbijeni spomenik američkom vojnom ludilu.

Ovo bi mogao da bude jedan od najkraćih ratova u istoriji, da je predsednik Bajden upravo podržao sporazum o miru i neutralnosti o kojem se pregovaralo u Turskoj u martu i aprilu 2022. godine, a koji je već imao čepove za šampanjac u Kijevu, prema ukrajinskom pregovaraču Oleksiju Arestoviču. Umesto toga, SAD i NATO su izabrali da produže i eskaliraju rat kao sredstvo da pokušaju da poraze i oslabe Rusiju.

Dva dana pre Bajdenovog govora o stanju Unije, državni sekretar Blinken najavio je prevremeno penzionisanje vršiteljke dužnosti zamenika državnog sekretara Viktorije Nuland, jedne od najodgovornijih zvaničnica za deceniju katastrofalne politike SAD prema Ukrajini.

Dve nedelje pre objave da se Nulandova penzionisala sa 62 godine, ona je u razgovoru u Centru za strateške i međunarodne studije (CSMS) priznala da se rat u Ukrajini izrodio u rat iscrpljivanja koji je uporedila sa Prvim svetskim ratom i priznala je da Bajdenova administracija nije imala plan B za Ukrajinu ako Kongres ne izdvoji 61 milijardu dolara za dodatno oružje.

Ne znamo da li je Nulandova proterana ili je možda dala otkaz u znak protesta zbog politike za koju se borila i koju je izgubila. Bilo kako bilo, njeno penzionisanje otvara vrata drugima da naprave preko potreban plan B za Ukrajinu.

Imperativ mora biti da se ucrta put nazad iz ovog beznadežnog, ali sve eskalirajućeg rata iscrpljivanja do pregovaračkog stola koji su SAD i Britanija preokrenule u aprilu 2022. godine – ili barem do novih pregovora na osnovu koje je predsednik Zelenski definisao 27. marta 2022. godine, kada je svom narodu rekao: „Naš cilj je očigledan: mir i obnova normalnog života u našoj matičnoj državi što je pre moguće.“

Umesto toga, 26. februara, kao veoma zabrinjavajući znak kuda vodi trenutna politika NATO-a, francuski predsednik Emanuel Makron je otkrio da su evropski lideri na sastanku u Parizu razgovarali o slanju većeg broja zapadnih kopnenih trupa u Ukrajinu.

Makron je istakao da su članice NATO-a stalno povećavale svoju podršku do nivoa nezamislivog kada je počeo rat. On je istakao primer Nemačke, koja je na početku sukoba ponudila Ukrajini samo šlemove i vreće za spavanje, a sada kaže da je Ukrajini potrebno više projektila i tenkova. „Ljudi koji su danas rekli ’nikad’ bili su isti oni koji su rekli nikad avioni, nikad rakete dugog dometa, nikad kamioni. Sve su to rekli pre dve godine“, prisetio se Makron. „Moramo biti skromni i shvatiti da smo (uvek) kasnili šest do osam meseci.“

Makron je implicirao da će, kako rat eskalira, zemlje NATO-a na kraju morati da rasporede svoje snage u Ukrajinu i tvrdio je da bi to trebalo da učine pre nego kasnije ako žele da povrate inicijativu u ratu.

Sama sugestija da se zapadne trupe bore u Ukrajini izazvala je negodovanje kako unutar Francuske – od ekstremno desnog Nacionalnog okupljanja do levičarske Nepokorne Francuske – tako i iz drugih zemalja NATO-a. Nemački kancelar Olaf Šolc je insistirao da su učesnici sastanka bili „jednoglasni“ u svom protivljenju raspoređivanju trupa. Ruski zvaničnici su upozorili da bi takav korak značio rat između Rusije i NATO-a.

Ali dok su poljski predsednik i premijer 12. februara išli u Vašington na sastanak u Beloj kući, poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski rekao je poljskom parlamentu da slanje NATO trupa u Ukrajinu „nije nezamislivo“.

Možda je Makronova namera bila upravo da ovu debatu iznese na videlo i stavi tačku na tajnovitost koja okružuje nedeklarisanu politiku postepene eskalacije ka opštem ratu sa Rusijom koju Zapad vodi dve godine.

Makron je propustio da pomene javno da su, prema sadašnjoj politici, snage NATO-a već duboko uključene u rat. Među mnogim lažima koje je predsednik Bajden izneo u svom govoru o stanju Unije, on je insistirao da „nema američkih vojnika u ratu u Ukrajini“.

Međutim, gomila dokumenata Pentagona koja je procurila u martu 2023. godine uključivala je procenu da u Ukrajini već deluje najmanje 97 pripadnika specijalnih snaga NATO-a, uključujući 50 Britanaca, 14 Amerikanaca i 15 Francuza. Admiral Džon Kirbi, portparol Saveta za nacionalnu bezbednost, takođe je priznao „malo vojno prisustvo SAD“ sa sedištem u američkoj ambasadi u Kijevu kako bi pokušali da prate hiljade tona američkog oružja koje stiže u Ukrajinu.

Ali mnogo više američkih snaga, bilo u Ukrajini ili van nje, uključeno je u planiranje ukrajinskih vojnih operacija; obezbeđivanje satelitske obaveštajne informacije; i igraju suštinsku ulogu u gađanju američkog oružja. Ukrajinski zvaničnik rekao je za Vašington post da ukrajinske snage retko kada ispaljuju rakete HIMARS bez preciznih podataka o ciljanju koje daju američke snage u Evropi.

Sve ove američke i NATO snage su definitivno „u ratu u Ukrajini“. Biti u ratu u zemlji sa samo malim brojem „čizama na zemlji“ je obeležje američkog ratovanja u 21. veku, što može da potvrdi bilo koji pilot mornarice na nosaču aviona ili operater dronova u Nevadi. Upravo je ova doktrina „ograničenog“ i proksi rata u opasnosti da izmakne kontroli u Ukrajini, izazivajući Treći svetski rat koji je predsednik Bajden obećao da će izbegavati.

Sjedinjene Države i NATO pokušali su da drže eskalaciju rata pod kontrolom namernom, postepenom eskalacijom vrsta oružja koje pružaju i opreznim, tajnim širenjem vlastitog učešća. To se poredi sa „kuvanjem žabe“ postepeno povećavajući toplotu kako bi se izbegao svaki iznenadni potez koji bi mogao da pređe rusku „crvenu liniju“ i izazove opšti rat između NATO-a i Rusije. Ali kao što je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg upozorio u decembru 2022. godine: „Ako stvari krenu naopako, mogu da krenu užasno naopako.“

Dugo smo bili zbunjeni ovim očiglednim protivrečnostima u srcu politike SAD i NATO. S jedne strane, verujemo predsedniku Bajdenu kada kaže da ne želi da započne Treći svetski rat. S druge strane, to je ono čemu neumoljivo vodi njegova politika postepene eskalacije.

Američke pripreme za rat sa Rusijom već su u suprotnosti sa egzistencijalnim imperativom obuzdavanja sukoba. U novembru 2022. godine, Rid-Inhof amandman na Zakon o nacionalnoj odbrani za 2023. godinu (NDAA) pozvao je na ratna ovlašćenja za vanredne situacije da bi se odobrila vanredna lista za kupovinu oružja poput onog poslatog u Ukrajinu i da se odobri milijardu dolara, višegodišnji ugovori bez ponuda sa proizvođačima oružja za kupovinu 10 do 20 puta veće količine oružja koju su Sjedinjene Države stvarno isporučile Ukrajini.

Penzionisani pukovnik marinaca Mark Kansijan, bivši načelnik Odeljenja za strukturu snaga i investicije u Kancelariji za upravljanje i budžet, objasnio je: „To ne zamenjuje ono što smo dali [Ukrajini]. Prave se zalihe za veliki kopneni rat [sa Rusijom] u budućnosti.“

Dakle, Sjedinjene Države se spremaju da vode veliki kopneni rat sa Rusijom, ali će biti potrebne godine da se proizvede oružje za vođenje tog rata, a sa njim ili bez njega, to bi moglo brzo da eskalira u nuklearni rat. Prevremeno penzionisanje Nulandove moglo bi da bude rezultat toga što su Bajden i njegov spoljnopolitički tim konačno počeli da se suočavaju sa egzistencijalnim opasnostima agresivne politike koju je ona zastupala.

U međuvremenu, eskalacija Rusije sa prvobitne ograničene „specijalne vojne operacije“ na njenu trenutnu posvećenost od 7% svog BDP-a ratu i proizvodnji oružja nadmašila je eskalaciju Zapada, ne samo u proizvodnji oružja, već i u ljudstvu i stvarnim vojnim sposobnostima.

Moglo bi se reći da Rusija pobeđuje u ratu, ali sve zavisi od toga koji su njeni pravi ratni ciljevi. Postoji jaz između retorike Bajdena i drugih zapadnih lidera o ruskim ambicijama da izvrši invaziju na druge zemlje u Evropi i onoga čime je Rusija bila spremna da se zadovolji na pregovorima u Turskoj 2022. godine, kada je pristala da se povuče na svoje predratne pozicije u zamenu za jednostavnu posvećenost ukrajinskoj neutralnosti.

Uprkos izuzetno slaboj poziciji Ukrajine nakon njene neuspele ofanzive 2023. godine i skupe odbrane i gubitka Avdejevke, ruske snage ne jure prema Kijevu, pa čak ni prema Harkovu, Odesi ili prirodnoj granici reke Dnjepar.

Moskovski biro Rojtersa izvestio je da je Rusija provela mesece pokušavajući da otvori nove pregovore sa Sjedinjenim Državama krajem 2023. godine, ali da je u januaru 2024. godine savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan zalupio ta vrata odlučnim odbijanjem da pregovara o Ukrajini.

Jedini način da saznamo šta Rusija zaista želi ili čime će se zadovoljiti jeste da se vratimo za pregovarački sto. Sve strane su demonizovale jedna drugu i zalagale se za maksimalističke pozicije, ali to rade nacije u ratu da bi opravdale žrtve koje zahtevaju od svog naroda i svoje odbacivanje diplomatske alternative.

Ozbiljni diplomatski pregovori su sada od suštinskog značaja da bi se prešlo na suštinu onoga što je potrebno da se uspostavi mir u Ukrajini. Sigurni smo da postoje mudre glave u američkim, francuskim i drugim vladama NATO-a koje to takođe govore, iza zatvorenih vrata i možda je upravo to razlog zašto je Nulandova izbačena i zašto Makron tako otvoreno govori o tome kuda ide trenutna politika. Iskreno se nadamo da je to slučaj i da će Bajdenov plan B dovesti nazad za pregovarački sto, a zatim i dalje ka miru u Ukrajini.

U masi dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji, u Evropskom parlamentu i drugde, nekako je u senku pao napad Marinike Tepić (Stranka slobode i pravde) na ekološkog aktivistu Sava Manojlovića. Braneći svog “Dragana”, gospođa Tepić se, naizgled zanela pa oplela po Manojloviću i njegovom pokretu “Kreni – Promeni”.

Mladi pravnik Manojlović je kontroverzna figura građanske politike. Marinika Tepić ga je nazvala “osobom koja se tajno dogovarala sa Vučićem da svira kraj protestima protiv Rio Tinta onda kada smo svi iza njih stali i omasovili ih do maksimuma i upozoravali da Vučić laže i da je samo privremeno zaustavio projekte iskopavanja litijuma.” Mi ne sumnjamo da Tepićevu i SSP Manojlović muči na jedan vrlo praktičan način. Ako se uzdržimo od analize njenih motiva, da izvedu ovaj napad, možemo reći da se Manojlović i njegov pokret Kreni-Promeni obraćaju istom glasačkom telu kao i SSP. To se jasno pokazalo već na protestima protiv Zakona o ekspropcijaciji, Zakona o referendumu i Rio Tinta 2021. godine. Đilas je izvikan na Gazeli a Savo Manojlović uzdignut u neformalnog lidera tih protesta. Rasplet događaja pamtimo vrlo dobro. Manojlović je “povukao nogu” i zagovarao naglu demobilizaciju protesta nakon Vučićevog povlačenja dva sporna zakona. Većina je smatrala ovaj za izdaju ekoloških ciljeva protesta i kako je vreme pokazalo, imala je pravo. Manojlović svojom drugom “peticijskom taktikom” nije uradio ama baš ništa i bio je prinuđen da se tiho vrati u redove eko-blokadera koji su protest izneli “na mišiće.” Po nekim pravilima srpske kapitalističke čaršije, Manojlovićeva karijera bi se tu morala završiti, ali nije. Mogli bismo da pričamo o njegovoj ličnij harizmi, upornosti, no pitanje da li je “lep il uporan” ostavljamo čaršiji. Diskretni šarm Sava Manojlovića proizilazi iz njegove politike i podrške klase koju predstavlja. Analizirajmo zato učinke njegovog pokreta u protestima s kraja 2021. godine.

Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta koje im je ostalo u posedu.

POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA? ILI NJEGOVA NOVA RAZORNA FAZA?

Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider, stare i nove, „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili (nk,pk,vk) radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa vlašću ma šta ona radila. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (fizička bezbednost i sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada. Otuda dolazi sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih dvanaest godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto je interesovanje za proteste 2021/22. on naglo opadalo nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto je narod Zapadne Srbije ostajao usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“, govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“.

KONFORMISTI KAO TAJNI KLIJENTI SNS-a

U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što su blokade 2021.? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Zapitajmo se sada, da li se i sam Savo Manojlović, mladi pravnik i doktor nauka, koji se protiv režima bori kao zaposlen u državnom institutu, uklapa u tu političku grupu? On je deo te klase i zato mu je rezon “pobune uz nezameranje” dobro poznat, tako da je odgovor da, naravno da se uklapa – uz ograde da je reč o istaknutom političkom predstavniku te klase koji je sistemski odobren i zato ima pravo na ispade. Uostalom, šta priliči Savu, Jupiteru pravnih nauka, ne priliči volovima, činovnicima koji vuku kola naučnih institucija. Marinika i Đilas, milioner i profesionalna političarka, ponašaju se kao da imaju monopol na njihove glasove. Manojlović, pak, nastupa kao neko ko je od te klase “potekao”. Sukob je taman toliko neizbežan koliko je i logičan.

TAJNI KLIJENTI KAO LABAVA KARIKA U DOBA KRIZE

Možemo jako moralisati nad ovim društvenim pojavama ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su tajni klijenti i njihovi politički predstavnici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu i YouTube kanalima pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama prethodnih godina i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac. Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. 2021. godine na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi.** Zadatak Marinike, Đilasa i Manojlovića je da uhvate taj polet i pretvore ga u glasove. Time oni kao sistemski akteri nastupaju kao kovači koji imaju zadatak da prekuju i ojačaju tu labavu kariku i uklope je u veliki lanac vladavine svetskog kapitala na ovim prostorima. Mi u Društvenom pokretu Plamen se iskreno nadamo da će taj proces njihovog sukoba rasplamsavati jer smatramo da radnička klasa može i mora izvlačiti koristi iz unutarburžujskih sukoba.




**Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa ovoj klasi i njenim reproduktivnim praksama bila je, jeste i biće da se iskoriste njihova spontana kretanja na štetu kapitalizma a u korist radničke klase.

LABRUS

Evropljani EU u panici

autorka: Beate Landefeld

objavljeno 08.03.2024. na sajtu magazina Naše vreme (Unsere Zeit)

 Prevod: Lebreht Gašpar

Pre pada Avdivke, došlo je do otvorenog raskola u rukovodstva ukrajinske banderističke klike. General Sirski je zamenio generala Zalužnog na mestu glavnokomandujućeg. Sirski nije mogao da ispuni naređenje Zelenskog da zadrži Avdjevku po svaku cenu. Poslate elitne trupe „Azova“ da pojačaju odbranu nisu u tome pratile Sirskog, pobegle su i primorale ga da izda naređenje za povlačenje, baš kada je predsednik Zelenski pozivao na dodatnu pomoć na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Rusi su zatim brzo zauzeli druge gradove zapadno od Avduvke.

            Njujork tajms je 25. februara, pozivajući se na izvore CIA, izvestio o mreži špijunskih baza koju podržava CIA „uspostavljenoj u proteklih osam godina koja uključuje 12 tajnih položaja duž ruske granice“. Opisana je obuka ukrajinskih obaveštajnih službenika, uključujući i Kirila Budanova, šefa vojne obaveštajne službe. „Cilj obuke je bio da se nauči odbrambenim tehnikama, ali su oficiri CIA shvatili da Ukrajinci mogu da koriste te iste tehnike u smrtonosnim ofanzivnim akcijama bez njihovog znanja.

            Emanuel Makron je 26. februara predložio da se razmotri slanje kopnenih trupa u Ukrajinu „kako Rusija ne bi pobedila“. NATO, Stoltenberg i neke zemlje EU su se distancirali. Olaf Šolc je rekao da Berlin neće slati “vojno osoblje”. „Ono što Britanci i Francuzi rade u smislu ciljanja i pratećeg ciljanja ne može se raditi u Nemačkoj.“ Za britanski „Telegraf“ pominjanje Britanaca i Francuza bilo je „eklatantna zloupotreba obaveštajnih informacija koje je Nemačka namerno pružila. „Namera je da se odvrati od nespremnosti da se Ukrajina naoruža raketama dugog dometa. (29. februar)

            Nije tajna da su Britanci i Francuzi uključeni u gađanje projektila Storm šedou i SKALP koje isporučuju Ukrajini. Vašington Post je 28. februara napisao: „Strane trupe u Ukrajini? Oni su tamo već dugo vremena.“ Sledećeg dana „Tajms“ je naslovio: „Britanski vojni šef pomogao je Zelenskom da uništi ruske ratne brodove.“ 1. marta „Rusija danas“ je objavila prisluškivani razgovor između visokih oficira Bundesvera ( napomena redakcije: ova vest je sumnjivog karaktera) koji su, između ostalog, razgovarali o tome da kako bi krstareće rakete Taurus mogle biti ispaljene na Krimski most bez ikakve direktne umešanosti Savezne Republike Nemačke. To je izvodljivo, tvrde Hofrajter, Retgen, Kizeveter i Štrak-Cimerman, koji svakodnevno zahtevaju da se rakete isporučuju.

            Pozadina spora su dešavanja u SAD i Ukrajini. Evropljani iz EU strahuju da će ih SAD ostaviti nasamo sa Ukrajinom. Odobravanje vojne pomoći opada među stanovništvom SAD. Bajden takođe otuđuje birače zbog svoje podrške Izraelu. Tramp ima šanse da pobedi na izborima u novembru. U samoj Ukrajini se smanjuje spremnost građana da se sagori u ratu bez šanse na pobedu. Metode regrutovanja postaju sve oštrije. Kako navodi Blumberg, municija će trajati samo do leta. Proširenje proizvodnih kapaciteta nema kratkoročni efekat.

            Došao je Makronov čas. Za njega je rešenje problema sa SAD uvek: Više Evrope! On vidi Francusku kao vodeću vojnu silu EU koja mora da diktira kuda stvari treba da idu. Među imperijalistima se nikada ne može isključiti avanturizam, posebno kada su u panici. Pol Roncajmer, „Bild”, piše o Makronu: „Ova debata, koja je počela na najvišem nivou, ne samo da je opasna, već trenutno i šteti Ukrajini, jer se ne razgovara o zaista važnim pitanjima kao što je municija.” Roncajmer ostaje tih: Ni govori ni novac ne mogu to učiniti u kratkom roku. Nabavite municiju.

Sve je prolazno na ovom svetu a naročito ideja o prelaznoj Vladi. Naravno, ako  neko iz opozicije misli da će dobiti ministarstvo unutrašnjih poslova na tanjiru taj ili nije pri sebi ili ne zna šta drugo da traži. Prelazna Vlada u kojoj opozicija traži samo dva mesta i zahteva ono što očigledno vlast ne želi da ispuni (jedina korektna prelazna Vlada mora biti ona bez nepomenikovih ljudi) a potom preti bojkotom izbora je smejurija kolosalnih razmera. Ukratko: sa ovakvim vlastima nema dogovora. Kompromisi su nas, koje je opozicija napravila u ime građana, i doveli ovde gde smo. Ako nekog zanima gde se tačno nalazimo neka se priseti da, ako se nastavi ovim tempom i sa ovakvom strategijom opozicije,  nepomenik ostaje na vlasti najmanje do 2028. godine. Taman da se održi 2027. godine famozni Expo  koji „vodi“ momak kojeg bi „svaka majka poželela za zeta“ (kad bi se zezali,naravno)  i košta tričavih 17 milijardi ojra ali, Bože moj, kad je adžija bio cicija? Naročito ako te pare nisu njegove…. I, ovo nije sve narode: postoji još gomila pljačkaških planova koji će se vratiti na dnevni red: rudnici, fabrike, otpuštanja, javni radovi za braćale… Nema šta, krašće se još brže, još jače i još bolje!

Ponoviću ono što sam govorio stotinu puta: vreme je jedini kapital ali ga nemamo mnogo. Kapitulantskom politikom i strategijom „osvajanja Beograda“ 2. juna se samo produžava tiranija. Ali, poenta je u tome da neće Radomirke ili Rđa Rđa grcati pod jarmom dugova nepomenikove klike već mi, tzv. „obični“ građani. Oni će lepo sticati pare, krcati ih, gomilati, pozirati u Skupštini a sve zahvaljujući činjenici da su, a radi sopstvene koristi, odlučli da paktiraju sa režimom i uguše narodni bunt. Nema više prostora za Jeremijade, samo dosledna borba u kojoj oni kojima je Beograd dragulj u kruni ( i jedni i drugi) nemaju šta da traže i koja će se završiti nadmoćnom pobedom Male Krsne na Voždovcu. Šifra: vezan medved, Bugojno. No, što reče Bogart „uvek ćemo imati Vračar“ ….

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Bremen zahteva da se što pre ispita zabrana AfD u celoj zemlji. Inicijativa je dobila aplauz – ali je došla u pogrešno vreme

autor: Kristijan Part
objavljeno 6. mart 2024. na sajtu Vreme (zeit.de)

Prevod: Lebreht Gašpar

Predlog, koji je koaliciona vlada Bremena iznela u sredu ujutru na brzinu dogovorenoj konferenciji za novinare i čak iznenadila delove federalne političke scene u Berlinu, nosi borbeni naslov „Zaštiti ustav – brani demokratiju“. Na tri stranice svog proglasa SPD, Zeleni i Levica objašnjavaju zašto se postupci AfD-a moraju ispitati i, ako je moguće, pokrenuti što je pre moguće zabranu. „Tražimo odbrana demokratije“, rekla je liderka parlamentarne grupe bremenske levice Sofija Leonidakis. „Ustava instrumenti zaštite nisu za galeriju, već da bi se primenili u cilju njene zaštitili kada je to potrebno. Po našem mišljenju, za to je došlo vreme.“
Svojom inicijativom, građani Bremena su sada na čelu kolone zagovornika zabrane AfD-a. I žuri im se. Očekuje se da će aplikacija biti odobrena od strane građana već sledeće nedelje, a vlada Bremena bi tada trebalo da traži istomišljenike u Saveznom veću kako bi ostvarila „široku solidarnost demokratskih snaga“. Državno veće je, uz Bundestag i Saveznu vladu, jedno od tri tela koja imaju pravo da podnesu zahtev za zabranu stranke Saveznom ustavnom sudu u Karlsrueu.
Formalno, malo šta nije u redu sa inicijativom. Što se tiče sadržaja, mnogi ljudi bi trebalo da budu u stanju da razumeju sadržaj s obzirom na progresivnu radikalizaciju AfD-a. A ipak postoji jedan veliki problem sa proturanjem ove inicijative – a to je njegov tajming. Tajming nije samo iznenađujući, već u najmanju ruku nesrećan s obzirom na jedan od najvažnijih sudskih slučajeva u vezi sa AfD-om, koji dolazi sledeće nedelje. Gotovo bi se moglo pretpostaviti da je političare u Bremenu prvenstveno zanimala medijska pažnja.

„Neko mora da počne“

Istovremeno sa na brzinu uređenom konferencijom za medije u Bremenu, u sredu ujutru je u Berlinu počela premijerska konferencija, a inicijatori su možda cenili to što bi inicijativa ovolikih razmera na skupu jedne savezne države u najmanju ruku bila tema razgovora u kuloarima.
Ali predlog Bremena postaje eksplozivan tek kada pogledate unapred, k narednoj sedmici. Viši upravni sud u Minsteru će 12. i 13. marta saslušati da li je Savezna kancelarija za zaštitu ustava klasifikovala AfD kao osumnjičenog za desničarski ekstremistički slučaj. Viši upravni sud želi odmah potom da saopšti presudu. Zašto Bremen nije dočekao ovu odluku, koju brojni egzegeti ističu kao posebno važnu?
U koaliciji vlade Bremena postoji odgovor koji se može sažeti na sledeći način: Koliko treba da čekamo? Uostalom, Minster neće ostati poslednje sredstvo. Ne treba čekati da desničarski ekstremista Bjorn Heke na jesen bude možda izabran za premijera Tiringije. Bremenski SPD kaže: „Neko mora da počne!“
Aplauz za ovo: protiv neprijatelja ustava se mora boriti, pa hrabro, samo napred. Martina Rener, stručnjakinja za desničarski ekstremizam u poslaničkoj grupi Levica, kaže da je pravo vreme „da se glasačima pošalje još jedan signal u pogledu državnih izbora na jesen”. Ne treba zavisiti od rasporeda Višeg upravnog suda, pogotovo što se trenutno može pretpostaviti da će tužba AfD-a biti odbačena. Helge Limburg, portparol za pravnu politiku Zelenih, takođe pozdravlja inicijativu: „Činjenica da Bremen sada želi da to ispita je takođe u pravu, bez obzira na odluku Višeg upravnog suda.

Izmišljeno, preterano revnosno, nepromišljeno

Ali problem je upravo u tome. Sa saopštenjem visokog profila nedelju dana pre suđenja, Bremenčani prvenstveno igraju na ruku narativu AfD. Stranka će verovatno tu inicijativu predstaviti kao dokaz svoje optužbe da političari vrše javni pritisak na pravosuđe i žele da utiču na njega. Na kraju krajeva, u Minsteru je veliki ulog. Tek ako sud potvrdi AfD kao sumnjivi slučaj, on može biti nadograđen na potvrđeni ekstremistički napor, a tek tada bi se verovatno stvorila osnova za pokretanje postupka zabrane AfD-a, koji će najverovatnije trajati nekoliko godina. Međutim, ako Viši upravni sud poništi klasifikaciju AfD-a kao sumnjiv slučaj, sve bi to ionako bilo nevažeće, a procedura zabrane na saveznom nivou stoga ne bi bila nemoguća, ali bi i dalje bila nedostižna.

Bremenska koalicija koristi argumentaciju hitnosti. Iz Vaše prijave se vidi da se odgovarajuća zbirka materijala Kancelarije za zaštitu Ustava mora dostaviti u proceduru zabrane. Ali upravo na tome vlast radi godinama i time opravdava svoje ocene o partiji, koje redovno sprovodi. Pored toga, prema prijavi Bremena, ishod postupka u Minsteru takođe bi trebalo da se uzme u obzir u odluci o tome da li će se prijaviti za postupak zabrane. Ali zar ne bi logika nalagala da sačekamo ovu odluku?

Razumljivo je i ispravno da se demokratske stranke okupe i daju primer kako se debata o zabrani ne bi skamenila. Ali govoriti o hitnosti nedelju dana pre revolucionarnog sudskog slučaja čini se izmišljenim, preterano revnosnim i nepromišljenim. Za bremensku koaliciju bi bilo mnogo pametnije da pravosuđu, koje već mora neutralno da proceni složeno pitanje u visoko politički nabijenoj atmosferi, jednostavno pusti da radi u miru.

Svakog 9. marta se lamentira kako su demonstracije na beogradskim ulicama 1991. godine bile „propuštena šansa“ da se obori režim Slobodana Miloševića. S obzirom da je nosio naziv „Miting protiv petokrake“, to je nesumnjivo pre svega bio antikomunistički skup, a narod je predvodio koloritni Vuk Drašković. Međutim, Milošević u političkom smislu nije bio komunista, nego oportunista. Probijajući se do vrha Saveza komunista Srbije (SKS), Milošević se najpre služio parolašenjem u duhu „bratstva i jedinstva“ i odbranom nasleđa Josipa Broza Tita, dok je krajem osamdesetih zajahao na talasu nacionalizma eksploatišući kosovsko pitanje i preteći oružanim bitkama. Početak devedesetih u Srbiji obeležen je kontrarevolucijom kojom je omogućena restauracija kapitalizma, kao i ukidanjem mogućnosti komunizma na čitavom političkom spektru, kako je to precizno definisao drug Labrus. Sa donošenjem Ustava 1990. godine, iz naziva Srbije izbačen je prefiks „socijalistička“, što je bila neka vrsta prilagođavanja tada novim trendovima. Milošević je tim Ustavom Srbiju izdvojio iz ustavno-pravnog poretka Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), prenevši joj nadležnosti koje po saveznom Ustavu nije smela da ima.

Nakon uvođenja višestranačkog sistema iste 1990. godine, na političkoj sceni su se istakle tri stranke: vladajuća Socijalistička partija Srbije (SPS) Slobodana Miloševića (nastala je spajanjem SKS i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS)) i opozicioni Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića i Demokratska stranka (DS) Dragoljuba Mićunovića. Dominantna opcija u tadašnjoj opoziciji bio je SPO, čiji je predsednik Vuk Drašković poznat po menjanju ideoloških košulja. Prvo je bio lični sekretar i šef kabineta Mike Špiljka, predsednika Veća Saveza sindikata Jugoslavije i člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Kasnije je „preumio“ i postao kritičar socijalističkog poretka, objavljujući posle Titove smrti romane Sudija, Nož i Molitva koji su izazvali negativne reakcije u javnosti. Draškoviću se uz to nije gadilo kumstvo sa Vojislavom Šešeljem, mada su se njih dvojica brzo razišli. Pored toga, Drašković se pozicionirao kao izraziti antikomunista, monarhista i nacionalista, dok su stavovi SPO-a, koje je objavljivao list Srpska reč, u početku bili čak i ekstremniji nego oni koje su zastupali Miloševićevi socijalisti. Tako je, primera radi, Drašković 16. septembra 1990. godine na mitingu u Novom Pazaru rekao: „Kada Srpski pokret obnove dobije vlast, svaki onaj ko u ruku ovom raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji drugi barjak sem srpskog, ostaće i bez ruke i bez barjaka!“

Na prvim višestranačkim parlamentarnim izborima u decembru 1990. godine, SPS je sa relativnom većinom (46,09% glasova) osvojio apsolutnu većinu (77,6% mandata) u skupštini. S druge strane, Milošević je na predsedničkim izborima iste godine osvojio 65,34% glasova u odnosu na Draškovića, koji je dobio 16,40%. Ne treba zaboraviti da je i Drašković, prvobitno kao član Društva književnika Srbije, pružio podršku Miloševiću da se uzdigne kao vođa, ali je „shvatio“ da je pogrešio. Bilo kako bilo, Drašković i SPO su posle poraza na izborima često kritikovali i ismevali „boljševičko“ vođstvo Srbije preko Srpske reči (pošto su mediji i tada bili pod kontrolom režima) i u jednom broju su objavili tekst „Šta hoće generali?“, a na naslovnoj strani je Miloševićeva supruga Mirjana Marković „nosila“ Staljinove brkove. To je izazvalo reakciju režima, pa su 16. februara 1991. godine na državnoj televiziji, u komentaru izvesnog Slavka Budihne, Drašković i SPO optuženi da šuruju sa Franjom Tuđmanom i „sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom“. Pošto je televizija odbila da objavi demanti predsedništva SPO, Drašković je pozvao narod na skup koji je zakazan za 9. mart.

 Zbog Budihninog komentara, od Miloševićevog režima su tražene ostavke direktora državne televizije Dušana Mitevića i još četvorice urednika: već pomenutog Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. Povod je bio krajnje banalan, ali su demonstracije ubrzo dobile ideološki karakter (povici su bili „Slobo Sadame!, „Slobo Staljine!“, „Ustaše, ustaše!“, „Crvena bando!“). Ostatak priče je manje-više poznat. Prema nekim podacima, između 70.000 i 100.000 ljudi se okupilo na Trgu republike, iako je režim zabranio skup. Stavljajući se u ulogu Robespjera sa bradom, Drašković je održao zapaljiv govor i pozvao je narod da zauzme TV Bastilju (tako je nazvao državnu televiziju). Veoma brzo se miran skup pretvorio u bojno polje, a represivni aparat nije štedeo na batinama i vodenim topovima. Devetomartovske demonstracije su ostale upamćene i po žrtvama – stradali su sedamnaestogodišnji učenik Branivoje Milinović i pedesetčetvorogodišnji milicioner Nedeljko Kosović. Uz pratnju velikog broja demonstranata, Drašković je pokušao da uđe na zasedanje Narodne skupštine, ali biva uhapšen. U hapšenju Draškovića učestvovao je tadašnji Miloševićev telohranitelj Naser Orić, koji je kasnije u Bosni počinio ratne zločine nad Srbima. Psihički rastrojeni Milošević je zatražio od Predsedništva SFRJ da na beogradske ulice pošalje jedinice JNA kako bi se ugušile demonstracije. Predsednik Predsedništva Borisav Jović je telefonom kontaktirao ostale članove Predsedništva (jedino nije dobio Janeza Drnovšeka i Stjepana Mesića) i JNA je poslala tenkove na ulice, prvi put posle 20. oktobra 1944. godine (ako izuzmemo vojne parade). Slovenci i Hrvati su posle tvrdili da je taj potez bio neustavan, ali su opravdanja i osude došle kasno. Milošević je iste večeri u televizijskom obraćanju izjavio: „Danas je u Srbiji u Beogradu napadnuta najveća vrednost koju ima naša zemlja i naš narod. Ugrožen je mir, a mir je osnovni uslov bez koga ni jedan problem koji imamo, a imamo ih mnogo, ne možemo uspešno da rešimo. Zato se snagama haosa i bezumlja Srbija mora suprotstaviti svim ustavnim sredstvima.“ Iako je po obrazovanju bio pravnik, Milošević je prekršio ustavna načela.

Preostaje nam da na kraju odgovorimo na pitanje iz naslova članka: šta je nama danas 9. mart? Posle 33 godine, možemo reći da je to jedan mit. Da li se tog dana protestovalo protiv rata? Nije, tada se mahom igralo na kartu partizansko-četničkog sukoba, mada je među demonstrantima sigurno bilo i onih koji su uvideli da se situacija pogoršava i da je rat izvesna opcija. Da li je zadat prvi veliki udarac Miloševićevom režimu? Nije ni to – režim je pokazao „da mu se može“, davajući ustupke demonstrantima u vidu ostavki i oslobađanja uhapšenih. Ne može se reći da je Milošević bio oslabljen, nego je još i ojačao. Kao što je vreme pokazalo, bilo je potrebno da prođe devet godina kako bi taj režim pao. Za tih devet godina dobili smo besmislene i krvave ratove, sankcije, izolaciju, najgoru bedu i bombardovanje. A šta je sa Draškovićem? On se tokom ratova naprasno pretvorio u zagovornika mira (iako su njegove paravojne jedinice učestvovale u sukobima), a dogurao je, „mixing grandmothers and frogs“, čak i do potpredsednika Savezne vlade Jugoslavije za spoljne poslove i koalicionog partnera Miloševića. Pokušali su i da ga ubiju, ali je Vuk kao mačka – ima devet života. Nekadašnji „kralj trgova“ je svoju bednu političku karijeru završio kao privezak nepomenika, smatrajući ga za proevropskog političara. NATO četnik Drašković i dalje piše romane, kudeći bezbednosni aparat za sudbu kletu i pozivajući se na integralno jugoslovenstvo kralja Aleksandra Karađorđevića.

Plodovi kontrarevolucije doveli su nas do stanja u kojem se trenutno nalazimo. Na vlasti su Miloševićevi nekadašnji puleni i epigoni, a današnja opozicija je mlitava i kapitulantska, bez ideja i strategije. Pokušava da ponovi lekcije iz devedesetih, što se mnogo puta pokazalo kao loše rešenje. Mitovima ne treba robovati, nego ih svući na zemlju, a za novo i pravedno društvo se valja boriti svim mogućim sredstvima.     

ALEKSANDAR NIKOLIĆ

Krenuo sam tragom članka o stanju levice u Srbiji i došao do – ćorsokaka. Naime, autor članka Zeleno-levu koaliciju gura u neki tabor levice iako to nije slučaj. Možemo govoriti o pojedinim osobama koje su tamo zalutale pa se nazivaju levičarkama/levičarima i stoga neko može doneti zaključak da je u pitanju neka ozbiljna levica, toliko ozbiljna da predstavlja politički pol u Srbiji. Avaj, od grupe centrista sa nekim socijaldemokratskim tragovima levice ne biva jer su bledo roze, dakle, nedovoljno crveni. Levica, da podsetimo, dovodi u pitanje kapitalizam i radi na zamenjivanju kapitalizma socijalizmom, komunizmom ili anarhizmom (što nije isto što i anarhija) što kroz regularna što iregularna sredstva političke borbe koja ne moraju nužno biti legalna ali u nekim situacijama mogu biti legitimna (npr. gerila koja se bori protiv fašističke diktature u banana-republici) iako podrazumevaju oružanu borbu. Dakle, govorimo o širokom spektru političkih organizacija, strategija, ostvarivanja ciljeva ali, kao što je gore navedeno, autentična levica ne želi da prihvati kapitalizam kao konačan poredak stvari. S druge strane, socijaldemokratija paktira i ima dugu istoriju paktiranja sa kapitalizmom i to ne zbog strateških razloga (borba protiv nacizma i fašizma) već iz oportunizma. Onima kojima je sve ovo nejasno a čitaju zapadne medije koji pogrešno objašnjavaju pojam levice poistovećujući je sa onima koji su protiv ugrožavanja prava LGBT+ populacije, etničkih, verskih manjina kao i migranata (levica jeste u istoj borbi ali su u njoj i liberali, centristi, čak i neki konzervativci) pri čemu se zaboravlja da se levica bori za radne ljude u celini i za zaštitu i proširenje njihovih prava, idući u pravcu nacionalizacije otetih resursa. Samim tim levica NISU svi oni koji podržavaju postojeći poredak stvari tj. ovi, poznati akteri na svetskoj političkoj sceni:

Demokrate u SAD – ova stranka je u službi monopola, lobija, ratnih profitera i direktno je glasala za desetine vojnih “intervencija”, a u stvari agresorskih ratova SAD i NATO

Laburisti u UK- ako izuzmemo, u novijoj istoriji, kratak period sa Džeremijem Korbinom, laburisti su bili više socijaldemokrate da bi, sa Kirom Starmerom skrenuli udesno, na put Toni Blera

Zeleni u Nemačkoj, koji, kao i socijaldemokrate, samo formalno imaju insignije levice ali, kao i gore navedeni, duvaju vetar u jedra ratnih brodova

Vladajuće strukture Kine i Rusije – reč je o zemljama koje vrše represiju nad svojim stanovništvom, bazirane su na kapitalizmu, jedna je otvorena oligarhija a druga je svoj Politbiro pretvorila u upravni odbor korporacije

Sve srpske “leve” partije koje beže od očiglednog problema otimačine naše zemlje i rešenja koje mora biti nacionalizacija i podruštvljenje. Više ih brinu bicikli u Beogradu nego položaj radnika u Svrljigu

Nabrajao bih još ali mislim da je ovo dovoljno i zato, pouka za ovu epizodu je: Budite mirni, čitajte između redova i ne verujte liberalima – oni će vas izdati

Aleksandar Novaković

autor: Manfred Son

Prevod: Lebreht Gašpar
objavljeno 1. marta 2024. u nedeljniku „Naše vreme“ (Unsere Zeit)

Prošle subote nekoliko stotina ljudi sastalo se u Berlinu ispred bunkera na antiratnom mitingu i za zaustavljanje ratova NATO-a protiv Rusije i Palestine temeljenih na „zapadnim vrednostima“. Kao i obično, akciju su snimili uniformisani ljudi. Portparolka Berlinske mirovne koordinacije je tokom mitinga istakla da policija sprovodi polučasovnu istragu da li se mora povući transparent koji je tamo bio vidno istaknut. Na njemu je, preko slika istaknutih članova partije „Savez 90/Zeleni“, obučeniu u zeleno-maslinasto, pisalo: „Zeleni na istočni front!“ Na sreću, kako je saopšteno, doneta je odluke da se transparent ne uklanja sa mitinga uz korišćenje policije.
Incident ukazuje na stepen ograničenosti izražavanja političkih sloboda u ovoj zemlji (u Nemačkoj; pri. prev.). Ovako naglašene izjave o odgovornim političarima ne bi bile primećene pre deset ili dvadeset godina. One sada dovode do ozbiljnih razmatranja o upotrebi represivnih sredstava da bi ih izbacili iz spektra javnog mnjenja.
Drugo, rešenje koje je tamo prikazano je precizno u dva aspekta. S jedne strane, to sumira dramatičnu transformaciju Zelene partije. Postoji ogromna razlika i promena političkog fronta između Petre Keli*, vodeće kandidatkinje ove stranke 1983. godine, koja je uspela da preskoči cenzus od pet odsto i tako u zapadnonemački Bundestag prvi put uvede Zelene, i Analena Berbok, vodeći kandidat na izborima 2021. U to vreme, partija je bila sastavni deo opštenarodnog mirovnog pokreta. U središtu njenih predizbornih kampanja bio je zahtev „mačevi u raonike!“ Ona je sada postala stranka koja se od sve tri vladine stranke najfanatičnije bori za još više naoružavanja.
A zelena partija je ta koja se nepokolebljivo drži politike da farmeri plate za ponovno naoružavanje. Povlačenje poreskih olakšica za poljoprivrednu mehanizaciju u korist isporuke oružja Kijevu je upravo preokret starog slogana. Pošto se ratovi više ne dobijaju mačevima, već su potrebni tenkovi i rakete, četiri decenije nakon njihovog odlaska, centralni slogan ove partije je „Raonici u tenkove i rakete!“
Ljudi koji su odgovorni za ovaj zaokret ka otvorenom militarizmu su ljudi koji su u svojim političkim počecima bili pod uticajem mirovnog pokreta. Oni su dosledno odbijali da koriste bilo kakvo oružje. Kao što je poznato, Boris Pistorijus (SPD) prvi je u ratnom kabinetu odslužio vojni rok. Berbok, Habek i Hofrajter su postali sve željniji da ugrade tehničko znanje o svim savremenim nemačkim sistemima naoružanja. S obzirom na potrebe njihovog ukrajinskog topovskog mesa, sada barem mogu da shvate zašto se granate za glatke topove koje je isporučio Berlin ne uklapaju u one sa puškama. „Zeleni istočnom frontu“ – ovaj zahtev – i to je drugi aspekt ovog prikladnog slogana – dvostruke standarde ovog maslinasto-zelenog liderskog tima, koji dozvoljava drugima da ginu zbog njihove mržnju prema Rusiji koju su apsorbovale generacije njihovih dedova. Oni potpiruju rat protiv Rusije i – kao nedavno gospođa Berbok – kukavički beže nazad u svoje tople vladine stolice kada se pojavi samo jedan dron za posmatranje.

• (komentar prevodioca) Petra (Karin) Keli (1947—1992) bila je nemačka političarka, aktivistkinja za ljudska prava, feministkinja, ekološkinja i osnivačica partije Zelenih (1979. godine). Petra keli je bila prva žena – predstavnica partije u Nemačkoj. Između 1983. i 1989, hapsili su je u protestnim akcijama u obe Nemačke, u Moskvi, Pretoriji, Australiji, Vašingtonu. Petra Keli je 1981. godine učestvovala u protestu koji je brojao 400.000 ljudi u Bonu protiv nuklearnog oružja. 1982. dobija alternativnu Nobelovu nagradu zbog svojih aktivnosti na mirovnim inicijativama, a godinu dana kasnije prestižnu nagradu “Žena godine 1983.” američke feminističke organizacije “Žene za mir “. U poslednjim godinama svog života, Petra se sve više otuđivala od većine svojih stranačkih kolega zbog pragmatičnog preokreta koji su u to vreme preduzeli Zeleni, i nastavila je da se suprotstavlja svakom savezu sa tradicionalnim političkim strankama. Oktobra 1992. Petra i njen suprug Gert nađeni su mrtvi u svojoj kući u Bonu. Policija je kao razlog njihove smrti zvanično označila: samoubistvo. Njene kolege, poznavaoci i simpatizeri nikada nisu prihvatili ovu verziju priče i za njeno ubistvo krive velike koorporacija protiv kojih se Petra Keli borila čitavog života.

autor: Mos Robeson, Junge Welt

Prevod: Lebreht Gašpar

U Berlinu i drugim gradovima širom sveta distribuiraju se reklame sa sloganom „Budi hrabar kao Ukrajina“. Kijevska vlada je u proleće 2022. pokrenula svoju globalnu PR kampanju – onda kada su mirovni pregovori sa Rusijom propali.

„Zaista, ovo je naš zaštitni znak“, rekao je predsednik Vladimir Zelenski jednom od svojih u kasnonoćnih obraćanja naciji. „To znači biti mi, biti Ukrajinci, biti hrabri.“, govorio je Zelenski.

Ubrzo nakon što je Vladimir Putin pokrenuo svoju „specijalnu operaciju“ navodno da „denacifikuje“ svoje susede, ukrajinski političari su za magazin „Tajm“ rekli da žele da steknu „moralnu prednost“ u globalnoj borbi za srca i umove ljudi. Mihail Fedorov, zamenik premijera Ukrajine i prvi ministar za digitalnu transformaciju, rekao je: „Pokušavamo da zaštitimo naš brend.“ On je takođe postao de fakto ukrajinski ministar nacističke propagande, zadužen za očuvanje imidža najhrabrijih i najideološkijih boraca za Ukrajinu.

Tridesettrogodišnji Fedorov je najmlađi član Kabineta ministara i verovatno najbliži saradnik Zelenskog. Opisan je kao „vođa misli“ predsednikovog „pristupa društvenim medijima“, „ambasador Ukrajine u tehnološkoj zajednici“ (uglavnom nosi dukserice i farmerke, kao da radi u Silikonskoj dolini), i „jedan od najvidljivijih bojovnika Zelenskog“. Pre nego što je postao arhitekta njene agende za stvaranje „istinski digitalne ukrajinske države“ – koja je pokrenula aplikaciju „Dija“ koja omogućava građanima da jedni druge prokazuju kao ruske saradnike – Fedorov je bio „digitalni strateg“ veoma uspešne predsedničke kampanje Zelenskog. Fedorov takođe nadgleda marketing svoje televizijske produkcijske kuće „Kvartal 95“.

Njegovo ministarstvo takođe upravlja platformom za prikupljanje sredstava „United24 Media“ koju je pokrenuo Zelenski, a koja je prikupila oko pola milijarde evra od februara 2022. godine. Prema rečima Fedorova, ovde se „ne radi prvenstveno o prikupljanju novca, već o informisanju ljudi širom sveta o tome šta se dešava u Ukrajini“. Radio produkcijsku kompaniju „United24 Media“ koja sve više proizvodi nacističku ratnu propagandu za englesko govorno područje osnovala je Fedorovljeva marketinška agencija. „Ko se plaši ekstremne desnice?“, piše na video snimku „United24 Media“ objavljenom decembra 2022. na Jutjubu, u vreme dok je Fedorov bio zauzet ubeđivanjem društvene medijske kompanije Meta da ukloni zabranu neonacističkog puka „Azov“ na Fejsbuku i otkaz Instagrama. Bio je uspešan. Ubrzo se na ovim platformama desila prava invazija ukrajinskih fašista. Mnogi nisu ni pomislili da je potrebno sakriti svoje nacističke tetovaže i nacističke pozdrave. Na kraju krajeva, oni su pobedili u informacionom ratu. Pa zašto da ne provozaju svoj pobednički krug?

Fedorovljev savetnik Anton Melnik, vodeći šef ukrajinskog tehnološkog ekosistema, koji je delimično odgovoran za ovaj napredak, učestvovao je u maršu sa bakljama u Kijevu 2017. godine povodom obeležavanja 108. rođendana Hitlerovog saradnika Stepana Bandere, tokom kojeg su odjekivale nemačke nacističke parole kao što su „Jevreji napolje!“. Nedugo nakon što je Fedorov objavio dobre vesti o kraju izgnanstva na Meti u januaru 2023, „United24 Media“ je skinuo masku s lica. Prvo što je ova medijska kompanija uradila bilo je objavljivanje dvadesetominutnog filma u koprodukciju sa pukom „Azov“, o toj „legendarnoj ukrajinskoj jedinici”, „jednoj od najborbenijih našeg vremena”, kako su objasnili gledaocima. Početkom godine „United24Media“ je objavila video o „pet najboljih super jedinica“ ukrajinskih oružanih snaga, uključujući tri borbene jedinice pokreta „Azov“. „United24Media“ takođe je veličala i ultradesničarski bataljon „Da Vinci Wölfe“ (Da Vinči vukovi), koji je nedavno preuzeo „Gonor“, otcepljena grupa pokreta „Azov“.

„United24 Media“ sada ima skoro milion pretplatnika na Jutjubu. Kompanija je takođe postavila akcione snimke 3. jurišne brigade „Azov“, kojom komanduje Andrij Bilecki, najozloglašeniji ukrajinski neonacista. Mnogi takvi video snimci daju gledaocu osećaj da su strelci na prvoj liniji i podsećaju na slike rasističkih masakra u Krajstčerču na Novom Zelandu ili Bafalu u SAD. Počinioci, koji su svoje zločine snimili za sadistički nastrojenu publiku, bili su obožavatelji „Crnog sunca“ koje je fetiširao Hajnrih Himler. Ovo se takođe može naći u amblemu „Azov” koji „United24Media” koristi kao vodeni žig u video snimcima – od kojih neki imaju podnaslov „First Person Shooter”.

„United24 Media“ je takođe regrutovao svoju krvožednu publiku u „NAFO“ (North Atlantic Fella Organization – Severnoatlantska organizacija Fela; prim prev.), vojsku proukrajinskih Tviter trolova, kojom komanduje Poljak, desničarski influenser Kamil Diževski, koji je ranije ismevao žrtve Holokausta nazivajući ih nacističkim govnima, koji je od novembra 2022. godine postao partner i sarađuje sa „United24Media“ što predstavlja još jedan pokazatelj da je veličanje neonacista pod kontrolom države.

„Prosto rečeno: to je propaganda“, tako je svoj zadatak opisao radnik „Junajted24Medija“. »Ako nešto umerenije kažete, onda je to reklama. Naš posao je da ilustrujemo poruku koju vlada želi da prenese.“

Ričard E. Rubenstajn, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Malo ranije sam izazvao grupu postdiplomaca da pronađu jedan članak u Njujork tajmsu napisan u poslednjih pet godina u kojem ima bilo šta pozitivno da se kaže o Rusiji. Njihovo opsežno istraživanje otkrilo je jedan članak objavljen 2021. godine koji opisuje korisne efekte globalnog zagrevanja na hladne zemlje. Članak nosi naslov „Kako Rusija zarađuje na klimatskim promenama“. Osim toga, veliki broj stručnjaka za Rusiju u novinama nije napisao praktično ništa o najmnogoljudnijoj naciji u Evropi, osim priča koje prikazuju Vladimira Putina i Rusku Federaciju kao spletkaroše, korumpirane i nesposobne vladare, ljude koji se mešaju u izbore drugih nacija, brutalne tlačitelje sopstvenog naroda i agresivne ekspanzioniste koji ugrožavaju nezavisnost i slobodu svih drugih.​

Ne morate biti poštovalac gospodina Putina ili njegovog desničarskog režima da biste ovo izveštavanje smatrali toliko neuravnoteženim i rusofobičnim da predstavlja oblik ratnog huškanja. Uzmite u obzir nedavni članak Dejvida Sengera i Stivena Erlangera pod naslovom „Ozbiljnost Putinovih pretnji sviće u Evropi“. Vredi ispitati kako funkcioniše ova vrsta novinarstva.

Priča počinje (i na mnogo načina se završava) iznošenjem pretpostavke o zlim motivima Rusije kao činjenice. Prema novinarima, Putin je „imao poruku“ za zapadne lidere okupljene na konferenciji u Minhenu. Poruka: „Ništa što su do sada uradili – sankcije, osude, pokušaj obuzdavanja – ne bi promenilo njegove namere da poremeti aktuelni svetski poredak.“

Za ovu „poruku“ nema dokaza jer ona ne postoji, osim kao metafora. Pretpostavka autora je da su, budući da je Putin urođeni agresor, ruska invazija na Ukrajinu i pokušaj uspostavljanja kontrole nad provincijama Donjeck i Lugansk na ruskom govornom području vrlo verovatno uvod u dalju agresiju na druge evropske države. Izvor koji se navodi za ovaj zaključak je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji se „više puta pozivao na nedavne zaključke obaveštajnih službi da bi za tri do pet godina gospodin Putin mogao da pokuša da testira kredibilitet NATO-a napadom na jednu od zemalja na ruskim granicama, najverovatnije na malu baltičku naciju.“

Ako vas ova rečenica ne natera da se češete po glavi, ne obraćate pažnju. Kakvi „obaveštajni zaključci“ predviđaju mogući napad velike sile za „tri do pet godina“? Koliko je ovakva prognoza pouzdana? Zašto bi Rusija izvela takav napad na članicu NATO-a – samo da bi „testirala kredibilitet NATO-a“? Zar ne bi shvatili da bi napad na „malu baltičku naciju“ aktivirao čitav savez? I zašto bi, o, zašto, novinari Tajmsa prihvatili i citirali ovu maštovitu spekulaciju, a da ne zamole Jensa Stoltenberga, poznatog jastreba i zagovornika širenja NATO-a, da je dokaže?

U stvari, nema dokaza da Rusi planiraju takvu akciju, niti postoji bilo kakav razlog da to rade. Putin je krenuo na Ukrajinu tek nakon što je njena izabrana proruska vlada zbačena 2014. godine u pobuni koju je podržao Zapad, što su SAD i NATO objavili svoju nameru da inkorporiraju naciju u NATO, što je izbio građanski rat u istočnim provincijama na ruskom govornom području i što su Sjedinjene Države proglasile „ništavnim“ ruski predlog za pregovore o uočenim pretnjama po njene vitalne bezbednosne interese. Pošto su izgubili više od 45.000 vojnika u ratu u Ukrajini, ideja da bi ruski vođi pomislili da napadnu postojeću članicu NATO-a poput Letonije, Litvanije ili Poljske, čime bi objavili rat svim drugim članicama, uključujući SAD, je besmislena.

Ali pretpostavke, koliko god bile besmislene, zahtevaju od njihovih autora da iznesu neku vrstu dokaza ako žele da se smatraju minimalno verodostojnim. Gospoda Senger i Erlander stoga nude tri informacije koje navodno predstavljaju dokaze. Prvo, oni primećuju da je „Rusija ostvarila svoj prvi veliki uspeh u Ukrajini za skoro godinu dana, zauzevši razoreni grad Avdejevku, uz ogromnu ljudsku cenu za obe strane.“ Zatim, primećuju da je „sumnjiva smrt Alekseja A. Navaljnog u udaljenom arktičkom zatvoru sve jasnije pokazala da gospodin Putin neće tolerisati neslaganje kako se izbori budu približavali.“ Konačno, oni se pozivaju na otkriće SAD da „gospodin Putin možda planira da lansira nuklearno oružje u svemir“ – protivsatelitsko oružje koje bi moglo da „izbriše vezivna tkiva globalnih komunikacija“.

Vau! Jesu li ovi Rusi loši momci ili šta? Ali primetite kako optužbe, čak i ako su istinite, ne proizvedu ni nagoveštaj agresivnih namera prema Evropi.

Rusi pobeđuju u ratu u Ukrajini. Da, to je bio slučaj otkako veoma bučna ukrajinska „kontraofanziva“ u leto 2023. godine nije uspela da ostvari svoje ciljeve. Ali, da li dobici Rusije u regionu Donbasa impliciraju da će napasti sam Kijev ili napasti neku drugu naciju? Očigledno ne. Poslednje što žele Putin i njegove kolege je još jedan veliki rat. Dok Bajdenov režim krivi Kongres i navodnu nestašicu municije za pad Avdejevke – čas iz istorijske fikcije – novinari Tajmsa nastavljaju da promovišu paranoičnu ideju da je Putin neizlečivi megaloman koji jednostavno ne može da prestane da napada. Sva ova buka ima za cilj da skrene pažnju sa potrebe za sporazumnim rešenjem koje priznaje nezavisnost Ukrajine i pravo na pridruživanje EU, kao i nezavisnost i pravo istočnih pokrajina na pridruživanje Ruskoj Federaciji.

Putin je odgovoran za smrt Alekseja Navaljnog. Opet, ovo je tačno, ali nebitno za temu. Bez obzira da li su ruski agenti imali ikakve veze sa trovanjem Navaljnog 2020. godine, režim mu je sudio po izmišljenim optužbama i zatvorio ga u koloniju unutar Arktičkog kruga, gde je umro sa 47 godina. To je bila tragedija, ali ne i veliko iznenađenje. Sa kratkim izuzetkom režima Gorbačova (1985-1991), ruski vladari od careva pa nadalje često su proganjali domaće neistomišljenike, a Putinova vlast nije izuzetak. Ali to ne predstavlja pretnju Evropi osim ako neko nije ideolog neokonzervativaca koji pokušava da izgradi neohladnoratovsku borbu između „demokratskih“ i „autoritarnih“ blokova.

Molim vas, poštedite nas povratka na političku teologiju Vitakera Čejmbersa i braće Dals! Ideja da je Putin neka vrsta hitlerovskog ili napoleonskog avanturiste sa mesijanskim kompleksom može izgledati ubedljivo nekim američkim i NATO neokonzervativcima, ali većina razumnih ljudi shvata da je to fantazija zasnovana na pristrasnosti.

Rusija planira da lansira nuklearno protivsatelitsko oružje u svemir. Može biti… ali novinari Tajmsa i drugih časopisa uspevaju da emituju ovu optužbu šefa američke nacionalne bezbednosti Džona Kirbija, a da ne traže dokaze ili ne pitaju zašto bi ruski vođi razmotrili tu opciju. Što se tiče dokaza, navodni dokazi za navodni plan su, naravno, „poverljivi“. Što se tiče motiva, da li je moguće da SAD koriste neke od svojih više od 300 vojnih satelita da prenesu obaveštajne podatke o kretanju ruskih trupa ukrajinskoj vojsci, koja ih zatim koristi da ubija ruske borce? Ali u ovim izveštajima nema rasprave o mogućim motivima. Niti je takva rasprava potrebna ako se prihvati ideja da Putin vrši agresiju zato što je agresor. Na kraju krajeva, nema smisla ispitivati motive Đavola zato što su đavolski.

Da rezimiramo: „dokazi“ o lošim namerama Rusa prema Evropi svode se na pretpostavku o zloj prirodi njihovog vođe. Naročito je primetno odsustvo bilo kakvog drugog vezivnog tkiva koje povezuje tri elementa za koje se kaže da stvaraju rusku pretnju. Pobeda kod Avdejevke, smrt Navaljnog i navodni plan protivsatelitskog oružja su nepovezani delovi informacija ili nagađanja, ali njihovo zveckanje u nizu (tonom ozbiljne zabrinutosti) ima za cilj da pošalje poruku da „Rusi dolaze! Zaokružite vagone!“

Sve to tera da se zapitamo šta Njujork tajms smatra „odgovornim novinarstvom“. Nagomilavanje nepovezanih delova informacija predstavljenih kao dokaz nedokazive motivacije je jedan od najstarijih propagandnih trikova u knjigama. Nije li vreme da novinari nauče da budu nezavisni izveštači i tumači vesti, a ne ropski glasnogovornici proratnih političara i korporacija? Ovde sam se fokusirao na novinare Tajmsa, ali televizijski i radijski novinari su, ako ništa drugo, manje skloni da kritički razmišljaju o takvim navodima od njihovih kolega iz štampanih medija. Bez obzira da li je tema Putinova Rusija, Kina ili Iran, neosporna, nedokazana pretpostavka je uvek da je neki demonski agresivni protivnik izašao da pojede naš ručak.

Trebalo bi da bude jasno da problem sa ovim pristupom nije samo u tome što stvara preterani osećaj pretnje, nego i u tome što to proizvodi preterani pseudo-odbrambeni odgovor. Pošto nisu uspeli da apsorbuju Ukrajinu, kao što je NATO pretio još 2008. godine, članovi te organizacije se sada naoružavaju do zuba da bi „odvratili“ nepostojeću rusku pretnju Evropi. Da li bi ovo ponovno naoružavanje, u kombinaciji sa odbijanjem da se pregovara o bezbednosnim pitanjima, moglo da se smatra ozbiljnom pretnjom od strane Rusije? Sigurno! I tako, početno preuveličavanje pretnje može da se završi proizvodnjom prave pretnje i, vrlo moguće, stvarnog rata.

U ovakvim trenucima, možemo se samo nadati da će nekoliko zdravih lidera, uz podršku javnosti umorne od zapaljive retorike i bespotrebnog ubijanja, zaustaviti džingoističke pretpostavke o suštinskoj nevinosti naše strane i suštinskoj agresivnosti druge strane. To što ove pretpostavke stvaraju milijarde dolara profita za vojno-industrijske korporacije ne čini ih lakim za iskorenjivanje. I pored toga, možemo zahtevati da novinari koji bi trebalo bolje da znaju da prestanu da prodaju ove laži i preterivanja – a sve veći broj bistrih građana će reći: „Amin!“

Društveni pokret Plamen ovim putem izražava svoj protest nad činjenicom da je naš suosnivač, drug, i član rumljanske grupe građana Grupa 45, Đani Bardoti nepravedno optužen u režimskom elektronskom portalu, pod nazivom Sremske Vesti, za odgovornost u nedavnoj železničkoj nesreći u voznoj stanici grada Rume. Nakon iskliznuća voza koji je prevozio fosfornu kiselinu sa šina, drug Bardoti je od strane pomenutog elektronskog portala optužen da je upravljao lokomotivom koja je izazvala nesreću. Ove optužbe iznete su u nepotpisanom tekstu „Ko je mašinovođa koji je prevrnuo voz pun otrovnih materija u Rumi!?“.

Naš drug Bardoti je iskusni mašinovođa sa preko 30 godina iskustva, koji je zaposlen u firmi Srbijavoz a.d. Kao takav, zadužen je samo za železnički transport putnika ali ne i rudnih i industrijskih tovara. Tim poslom bavi se firma Srbija kargo a.d. U skladu s tim, Bardoti nije ni mogao da upravlja spornom lokomotivom. Iako nije bio zadužen za tu kompoziciju, Bardoti je izašao na teren i učestvovao u proceni stepena oštećenja specijalnih vagona, od lokalnog portala je lažno optužen i oljagan u javnosti. Naš zaključak je da je jedini razlog za ovako prljavu kampanju činjenica da je Bardoti poznati kritičar vlasti i opozicije na lokalnom i republičkom nivou.

Društveni pokret Plamen najavljuje vlastodršcima da je napad na jednog našeg člana napad na sve nas, te da im ovakvo podmetanje neće proći.

BORBA SE NASTAVLJA!
DPP

27.02.2024.
Beograd, Srbija

              Nakon proteklih devet meseci još uvek gajiti nadu da u Srbistanu postoji prosvetni sistem, ne samo da je logička greška jednog kritičkog subjekta, već, pre svega, jedan objektivni i kolektivni logički greh na koji se nikako ne smemo stramputiti. Ukoliko već nismo. Jer, „logički greh“ jeste permanentno stanje koje preti da trajno zavlada razumom za razliku od mnoštva logičkih grešaka koje se mogu prevazići (pa čak i ne tako zdravim razumom) jednim mukotrpnim i p(r)osvećenim treningom. Da bi ga postali svesni, dovoljno je vratiti se tek koji dan unazad. Do poslednjeg petka u februaru. Mada bi bilo učinkovitije povratiti se tih 9 meseci. Onom trećem danu maja, najtragičnijeg u istoriji našeg školstva. Na mesto najvećeg masovnog ubistva otkako je škole na ovim prostorima – „Ribnikar“ sa Vračara.

              I dok je javnost tek počela variti novi Pravilnik o ocenjivanju i Uputstvo za postupanje u kriznim situacijama u školama (odnosno ministarkino tumačenje i afirmaciju istih), u danima kada ožalošćeni roditelji ubijene dece iz Ribnikara na sudu, „iza zatvorenih vrata“, iznova proživljavaju svoju muku i nemoć, desila se nova krizna situacija u istoj školi. Izuzetno napet višesatni triler sa nekoliko neočekivanih dramskih obrta. Za koji nemam prikladniji naziv nego NOŽ U RANCU OSMAKA IZ RIBNIKARA.

              Pretpostavljam da ovakav incident ne bi privukao toliku pažnju 7. sile (kao ni nadležnih institucija) da se incident desio negde u unutrašnjosti. Odnosno, bilo gde drugde, osim u ovom nesrećnom Ribnikaru. Internet portale i društvene mreže preplavili su naslovi po kojima ste, na sreću, mogli zaključiti da nove tragedije neće biti. Bar ne one sa ljudskim žrtvama. Nasuprot tome, tog 23. 02. ’24. žrtvovan je sam razum. I to onog momenta kada je vidno uzrujana i usplahirena gospođa ministarka, okružena svim onim mikrofonima, konačno u istinskom (a ne samo TeVe-dirigovanom) centru pažnje, izjavila kako je nož možda i podmetnut!!! I da to treba ispitati…(podrazumeva se: u skladu sa važećim procedurama)

              Za mene je ova Vaša izjava u najblažem smislu zbunjujuća. Ako se već zajedničkim snagama borimo da nam škole budu bezbedne, onda mi se čini da je Vaša dilema sasvim bezpredmetna, čak apsurdna. Nož je pronađen u školi! U rancu tinejdžera. Dečaka od 13-14 godina. Za koga pojedini roditelji tvrde da je u skorije vreme objavljivao neprimerene video-klipove na TikTok-u, kao i da su već ukazivali školi na problematično ponašanje ovog dečaka.   

              Pitam Vas: Šta je ovde suštinski problem? To što je nož pronađen u školi, ili njegov „vlasnički list“? I da li ste uopšte svesni koliko bezumno zvuči ta Vaša nedoumica: Da li je nož zaista njegov ili mu je podmetnut? A ko bi mu mogao tako napakostiti? Možda nastavnici koji ga ne vole? Ili učenici, drugari iz odeljenja? Neka druga deca!?

              Sama činjenica da je nož neko vreme „kružio“ među osmacima je poraz čitavog prosvetnog „sistema“. Poraz države – ukoliko je uopšte ima. Ovo je poraz čitavog društva. Evo, probajte da sagledate sledeće, pa se isprobajte odlučiti za najmanje zlo.

1. Učenik je poneo nož u školu da bi zastrašio nekoga.
2. Učenik je poneo nož u školu da bi se qrčio.
3. Učenik je poneo nož u školu radi samoodbrane.
4. Neki drugi učenik poneo nož u školu da bi „napakovao“ prvom učeniku?

Epilog ove krizne situacije još se ni ne nazire. Za sada je rezultat takav – PORAŽAVAJUĆ – da su roditelji učenika dva osma razreda odlučili da svoju decu ne šalju u školu. Jer im se deca, kao oni tvrde, ne osećaju bezbednom u školi. I umesto da ovo preostalo vreme do juna i polaganja Male mature iskoriste za rad i sistematizaciju stečenog znanja, mali maturanti iz Ribnikara strepe za svoju bezbednost. Ili bar njihovi roditelji (što je sasvim razumljivo). Sklanjaju se iz škole. Bivaju uskraćeni za školsko druženje sa svojim vršnjacima od kojih većinu nakon osmoljetke više neće svakodnevno viđati. Nikako to nije dobro za njihov psiho-socijani razvoj. A to bi bar Vi, odlazeća gospođo ministarka, trebali znati.

              Na žalost, ovde se „logički greh“ ne završava. Nakon noža u Ribnikaru sledi nova drama: ŠESTAKINJA SA SEKIROM. Malo severnije, u OŠ „Heroj Janko Čmelik“ u Staroj Pazovi. Međutim, za razliku od trilera (uz neizostavne elemente drame) u Ribnikaru, zbog kojega se čak i onaj sa inicijalima koji oponašaju pseći lavež stavio u „odbranu“ prosvetarske struke, te javno opomenuo izvršnu vlast (jer on je ona apsolutna) prosvetnog resora da malo bolje razmotri nove pravilnike,  drama u Čmeliku okončana je rutinski, gotovo kao pokazna vežba. Po tvrdnjama direktora škole postupilo se prema važećem Pravilniku! I time su onemogućene bilo kakve neželjene posledice. Sekira je locirana kod učenice prilikom dolaska u školu i momentalno joj je oduzeta. Sve nakon toga je ništa više nego li proceduralna formalnost. Pozvana je policija, hitna pomoć, obavešten Centar za socijalni rad. Slučaj prijavljen na platformu „Čuvam te“. Obavešteni svi učenici i nastavnici da više nemaju razloga za brigu…

Dete partizana

Čini mi se da upravo u ovome poslednjem leži koren onoga što smatram za logički greh. A kojim bi da nas zavedete i obmanete. Da nas sve kolektivno svedete pod opštepoznato načelo:

 „NIT’ BRIGE NIT’ PAMETI“!

Bojim se da Vam  to ovoga puta neće poći za rukom, kao mnogo puta do sada. Uprkos odlikovanjima onih koji su se još 03. maja 2023. Poneli krajnje neprofesionalno, svesno kršeći zakon koji su sami dužni da štite.

Vojnik američkih vazdušnih snaga Aron Bušnel (25) se spalio ispred izraelske ambasade u SAD iz protesta protiv, kako je izjavio pre no što će se zapaliti “genocida nad palestinskim narodom” u kojem ne želi da učestvuje kao pripadnik američke armije. Njegov čin, koji je doveo Bušnelov život u opasnost (u trenutku kad nastaje ovaj članak novine su pune kontradiktornih vesti-od toga da se bore I dalje za njegov život do toga da je preminuo) je propraćen na internetu kako burnm reakcijama u kojim se naziva mučenikom, Janom Palahom ili Kvang Dukom 21. veka do onih u kojim se njegov čin naziva delom ludaka, fanatika. New York Times se ogrešio o novinarsku istinu kad je objavio člnak u kojem se ne navodi zbog čega je to uradio iako je Bušnel to jasno rekao, preko jedne od društvenih mreža, pre no što će se samospaliti. Sramni članak, koji se oglušio o “five W’s plus one H” (ko? Šta? Gde? Kada? Zašto? I Kako?) koji čine kičmu novinarske profesije je, ionako, ono što smo I mogli da očekujemo u klimi rata koji već šest meseci satire deo po deo pojasa Gaze, ne štedeći nenaoružane civile, ni žene, ni decu, ni nemoćne u bolnicama.

Bušnelova biografija je kratka, vezana za IT sektor američke avijacije i ne deluje da je Bušnel imao neku veću ulogu u odbrani SAD niti je n abilo koji način učestvovao u vojnim operacijama armije  SAD. Njegov čin možemo, kao I motive za njega, tumačiti kako god želimo I pitanje je da li ćemo zaista doći do pravog saznanja o tome da li je bolovao od mentalnih bolesti ili je ovaj čin bio čin očajanja na koji je bio naveden gledajući zatiranje jednog naroda. Lično, ne verujem u opravdanost bilo kakvog političkog čina koji je povezan sa sakaćenjem li štrajkom glađu.  Za borbu protiv vladajućih klasa, koje je Bušnel takođe spomenuo u svom kratkom govoru, nisu potrebni mučenici već pribrani, hladnokrvni borkinje i borci u, koliko-toliko, dobroj psihofizičkoj formi. Oni koji su spremne/i da rizikuju kad je nužno a žrtva dolazi u najekstremnijoj mogućoj situaciji, kad drugog izlaza nema.  Ovim ne omalovažavam Bušnelov čin samo izlažem svoje viđenje koje može biti i pogrešno.

No, uzmimo da je Bušnel, očito darovit I inteligentan mlad čovek, učinio to zbog toga što je shvatio da ni na koji način ne može uticati na ishod rata i da su njegovi ideali, vezani za američki patriotizam, srušeni. Frustracija koju je doživeo je bila okidač. Obukao je svoju uniformu i spalio se ispred ambasade zemlje koju optužuje za genocid, pri punoj svesti. Neki će reći da je dizanje ruke na sebe ludilo ali šta ako je po sredi iskreni politički čin? Ako Bušnel veruje (nadam se da je preživeo) stvarno istinski veruje u to? Taj čovek je bacio sve što je obećavalo sjajnu karijeru, zaradu, ugled, zarad čega? Šta ako je to uradio zbog istinskog saosećanja s patnjom Palestinaca? I, šta ako postoje stotine ljudi koji bi uradili isto, besni zbog toga što mogu samo nemoćno da gledaju patnju i stradanje dok  nezasiti Netanjahu ne opere svoju zlosrećnu političku karijeru u moru arapske krvi, uživajući u starozavetnoj osveti? Da pristanu da žive, zidom odvojeni (ovo shvatite metaforički), od mesta užasa u kojem gore neugašene vatre mesecima i odjekuju pucnji i psovke.

. Mi ih ne vidimo, ili se trudimo da ne vidimo ali užas je tu, kao i u filmu  Džonatana Glasera “Zona interesovanja” koji opisuje život porodice nacističkog šefa logora Aušvic, Rudolfa Hesa, koji se odvija uz sam zid logora. Možda Bušnel više nije mogao da sluša ono što se dešava s druge  strane zida i da glumi sreća-sreća-radost priču u američkom vrtu, okružen ljudima koji sui li ravnodušni prema tome ili pozdravljaju aplauzom svaku novu bombu bačenu na Gazu. Glaser je sam izjavio da je “Zona interesa” film o današnjici.  Janis Varufakis reče da je Evropa saučesnik u Gazi baš zbog svog ignorisanja patnje Palestinaca. Šta ako je Bušnela na ovaj ekstremni akt navelo ne toliko stradanje i nemilosrdnost izraelskih trupa koliko apsolutno odsustvo saosećanja kod ljudi? I šta ako smo zapravo, slušajući vesti o masakrima i pogibijama, a pritom kao podanici društva ogrezlog u naconalizmu, nasilju i iluzijama spostvene veličine (da, govorim i o srpskom i o američkom i mnogim drugim društvima) mi zapravo oni koji moraju da se ponovo humanizuju tako što će skršiti nehumane sisteme u kojim živimo?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Pol Strit, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Dok se približavamo drugoj godišnjici invazije Vladimira Putina na Ukrajinu, vredi razmisliti o tome ko snosi glavnu odgovornost za kasniji „inter-imperijalistički proksi rat između SAD-a i Rusije“, epski pokolj koji je do sada proizveo 500.000 mrtvih i povređenih i više od 300.000 žrtava (teško je doći do tačnih brojeva).

To nije Rusija.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Ruska invazija na Ukrajinu bila je neublažena humanitarna katastrofa pomućena neopisivim zverstvima.

Putin je izneo gomilu ruskih imperijalnih, antilenjinskih i sranja o Petru Velikom u govoru koji je održao najavljujući invaziju.

Ne sumnjam da je postsovjetska kapitalistička ruska oligarhija imala i ima imperijalističke namere sa ukrajinskim resursima. Ili da bi potpuno uspešna ruska invazija uključivala sistemsku eksploataciju ukrajinskih resursa od strane ruskih državnih i kapitalističkih interesa.

Ne gajim ništa osim prezira prema autoritarizmu i korumpiranosti ruskog fašističkog moćnika Putina, heroja i agenta fašističke desnice širom sveta. (Upravo je dao intervju vodećem neofašističkom propagandisti Sjedinjenih Država Takeru Karlsonu.)

On je krvlju natopljen ratni zločinac odgovoran za masovne pokolje u Čečeniji, Gruziji, Siriji i Africi i za brutalnu represiju u svojoj matičnoj zemlji pod strogim nadzorom policije.

On je odvratni tiranin koji vodi pokvarenu i revanšističku oligarhiju na vrhu divljačkog represivnog klasističkog, rasističkog i patrijarhalnog društveno-političkog poretka koji bi trebalo da bude svrgnut u novoj ruskoj socijalističkoj revoluciji.

Ruske kovčege koji su se vratili iz Ukrajine nesrazmerno su napunile potlačene etničke manjine, posebno mongolski Burjati (iz jugoistočnog Sibira) i Tuvinci (turkijska autohtona etnička grupa u Sibiru) i vojnici iz ekonomski ugroženih regiona u Sibiru i na ruskom Dalekom istoku. Vojnici iz omiljene Moskve i Sankt Peterburga uglavnom su pošteđeni uloge topovskog mesa u Putinovoj invaziji.

Sve to je to prilično strašno.

Geopolitički „levičari“ koji misle da ima nečeg radikalnog i plemenitog u postsovjetskoj Rusiji su odvratni glupani.

Ipak, Rusija zaista ne snosi ništa blisko primarnoj odgovornosti za ogromnu kasapnicu u Ukrajini u poslednje dve godine – pokolj koji je omogućio svetu da se približi nuklearnom više nego ikad od Kubanske raketne krize.

Rat u Ukrajini je mogao da bude izbegnut da je predsednik Volodimir Zelenski, ukrajinsko zapadno oruđe, rekao samo pet reči nakon što je izabran 2019. godine: „Ukrajina neće ući u NATO.“

Pet reči naspram 500.000 žrtava.

Razmislite o tome.

Kao što je Bendžamin Abelou istakao u svojoj kratkoj, stručno napisanoj knjizi iz 2022. godine, koju je podržao i Noam Čomski, Kako je Zapad doneo rat Ukrajini, standardni zapadni narativ koji tvrdi da je Putin „nezasit ekspanzionista nalik Hitleru koji je napao Ukrajinu ničim izazvanim otimanjem zemlje“ je potpuna besmislica. Pravi uzrok invazije u februaru 2022. godine, koja je dovela do rata, bio je pogrešan i nepromišljen politički pravac koji su zauzeli Vašington i njegovo imperijalno oruđe NATO u poslednje tri decenije.

Ne pravdajući Putinovo kasapljenje ili tvrdeći da poznaje Putinov unutrašnji um, Abelou s pravom fiksira vodeću krivicu tamo gde joj je mesto – na Vašington i njegove evropske NATO saveznike. Evo njegovog prikladnog rezimea najvećih zapadnih provokacija koje su izazvale SAD:

Tokom protekle tri decenije, Sjedinjene Države, ponekad same, ponekad sa svojim evropskim saveznicima, učinile su sledeće:

+ Proširile su NATO preko hiljadu milja na istok, pritiskajući ga prema ruskim granicama, ne obazirući se na prethodno data uveravanja Moskvi

+ Jednostrano se povukle iz sporazuma o antibalističkim raketama (ABR) i postavile antibalističke sisteme za lansiranje u zemljama koje su se tek pridružile NATO-u. Ovi lanseri takođe mogu da prihvate i ispaljuju ofanzivno nuklearno oružje na Rusiju, kao što su krstareće rakete Tomahavk sa nuklearnim vrhom

+ Pomogle su u postavljanju temelja za oružani, krajnje desničarski puč u Ukrajini, a možda su ga i direktno podstakle. Ovaj puč je zamenio demokratski izabranu prorusku vladu neizabranom prozapadnom vladom

+ Izvele su bezbroj vojnih vežbi NATO-a u blizini ruske granice. To uključuje, na primer, vežbe sa bojevim raketama čiji je cilj bio da simuliraju napade na sisteme protivvazdušne odbrane u Rusiji.

+ Tvrdile su, bez hitne strateške potrebe i ne obazirući se na veliku pretnju koju bi takav potez predstavljao za Rusiju, da će Ukrajina postati članica NATO-a. NATO je tada odbio da se odrekne ove politike otvorenih vrata čak i kada je to mogao da uradi kako bi se sprečio rat

+ Jednostrano se povukle iz sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa, povećavajući ranjivost Rusije na prvi američki udar

+ Naoružavale su i obučavale ukrajinsku vojsku putem bilateralnih sporazuma i održavale su redovne zajedničke vojne vežbe unutar Ukrajine. Cilj je bio da se proizvede vojna interoperabilnost na nivou NATO-a čak i pre formalnog primanja Ukrajine u NATO

+ Naterale su ukrajinsko rukovodstvo da zauzme beskompromisan stav prema Rusiji, dodatno pogoršavajući pretnju Rusiji i stavljajući Ukrajinu na put ruskog vojnog udarca.

Kada je došlo do invazije, Abelou je možda dodao u nastavku svoje knjige (koja je izgleda završena u aprilu 2022. godine) da su Sjedinjene Države brzo videle Putinovu akciju kao priliku da „oslabe Rusiju“ (stvarni jezik američkog ministra odbrane Lojda Ostina nakon putovanja u Kijev krajem aprila 2022. godine) i uložile su ogromna finansijska i vojna sredstva u monumentalno krvoproliće. Usput su SAD i njeni zapadni saveznici, posebno Ujedinjeno Kraljevstvo, radili na potkopavanju svake šanse za prekid vatre i rešenje sukoba.

Ali za sve ove provokacije koje su izazvale SAD, ne bi se došlo do smrti i sakaćenja pola miliona ljudi u Ukrajini u poslednje dve godine.

Abelou je ispravno primenio časnu praksu Čomskog da „stavlja cipelu na drugu nogu“, pitajući kako bi Vašington reagovao „da su Rusija ili Kina preduzele jednake korake u blizini teritorije SAD?… kako bi Sjedinjene Države reagovale da Rusija uspostavi vojni savez sa Kanadom, a zatim postavi raketne instalacije 70 milja od granice sa SAD? Šta bi se desilo ako bi Rusija tada upotrebila te raketne instalacije za izvođenje vežbi bojeve vatre za vežbanje uništavanja ciljeva protivvazdušne odbrane u Americi? Da li bi američki lideri prihvatili usmena uveravanja Rusije da su njene namere benigne?“

Dobra pitanja! Odgovor je, naravno, da bi SAD pružile snažan odgovor koji bi vrlo verovatno doveo do „opšteg rata i mogućnosti nuklearne razmene“, u skladu sa američkom Monroovom doktrinom (koja zabranjuje potencijalno pretećim stranim silama da instaliraju vojne snage na zapadnoj hemisferi) i Kubanskom raketnom krizom iz 1962. godine, kada je postavljanje sovjetskih nuklearnih projektila na Karibima dovelo Vašington i Moskvu do same ivice Trećeg svetskog rata. Vašington bi svakako naredio masovni preventivni vojni napad koji bi prodao kao neophodan čin samoodbrane.

Kao što je Abelou pokazao, poslednja generacija smrtonosnog i bezobzirnog bockanja ruskog medveda dogodila se u suprotnosti sa savetima visokih američkih eksperata i praktičara za spoljnu politiku, uključujući brojne jastrebove za Rusiju, koji su tvrdili da bi agresivno širenje NATO-a na istok bespotrebno antagoniziralo postsovjetsku Moskvu i izazvalo novi Hladni rat koji bi mogao dovesti do nuklearne katastrofe. Godine 2008. aktuelni direktor CIA-e Vilijam Berns, tada američki ambasador u Rusiji, uputio je telegram Vašingtonu da je Ukrajina „najcrvenija od crvenih linija“ – savet koji je ignorisan pošto je Bušova administracija otvoreno izjavila da je NATO zainteresovan za regrutovanje Ukrajine.

Pre devet godina, nakon antiruskog desničarskog puča u Kijevu koji su podržale SAD, cenjeni profesor Univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer upozorio je da bi zabrinutost Rusije za bezbednost mogla da navede Moskvu da „uništi Ukrajinu“ ako SAD ne prestanu da pokušavaju da ekonomski, politički i vojno integrišu zemlju u Zapad. Koliko je to upozorenje bilo potvrđeno?!

Provokacija koju su izazvale SAD nije se obazirala na rusku dugu i bolnu istoriju masovnih žrtava zapadnih invazija preko njene duge granice sa Ukrajinom. Zapadna imperijalna „elita“ je pokazala malo brige o tome kako ruski prilično razumljiv istorijski strah od imperijalnog okruženja i rata podstiče ruski militarizam i autoritarizam.

Zahvaljujući ludilu Zapada predvođenom SAD, Abelou je upozorio u knjizi Kako je Zapad doneo rat Ukrajini da je svet bliže ivici nuklearnog rata nego ikad u skorije vreme.

Levičari koji su stajali iza američkog napajanja ove ljudske mašine za mlevenje mesa moraju da se dugo i dobro pogledaju u ogledalo.

​Toplo preporučujem Abelouovu malu knjigu s početka 2022. godine, jer administracija „genocidnog Džoa“ Bajdena i Zelenski pokušavaju da očuvaju krvoproliće koje je postalo ružan ćorsokak, koji najviši ruski i ukrajinski generali pokušavaju da fiksiraju na teritorijalnom mestu pre nego što još života bude uništeno.

Abelouova knjiga nije bez slepih tačaka izvan vremenske oznake iz aprila 2022. godine. Njegov čudan komentar da je „Ukrajina beznačajna za Ameriku“ (str. 60) pokazuje da on ne razume pokretačku kapitalističko-imperijalističku osnovu za interes Vašingtona da integriše Ukrajinu sa Sjedinjenim Državama i njenim evropskim saveznicima i da pokuša da oslabi Rusiju. Ukrajina je možda beznačajna za većinu običnih Amerikanaca, ali nije beznačajna za američku kapitalističko-imperijalističku vladajuću klasu.

U nedostatku osnovnog istorijsko-materijalističkog razumevanja imperijalizma (reč koja se nikada ne pojavljuje u njegovoj raspravi o politici SAD), Abelou ne ostavlja dublje objašnjenje američkog ponašanja od misteriozne infekcije mozgova američkih kreatora politike nekom čudnom i glupom rusofobijom.

Abelouova knjiga nikada se nije bavila suštinskim ideološkim opravdanjem koje su SAD i Zapad koristile da prodaju donošenje imperijalističkog rata Ukrajini – besmislenom tvrdnjom da Zapad brani „demokratiju“ od „autokratije“.

Abelouova knjiga nije uspela da pozove na svrgavanje imperijalističkih vladara sveta koji su planetu doveli do ivice uništenja (ekološki, kao i vojno).

Abelou je, naravno, bio u pravu kada je zaključio da „kreatori politike u Vašingtonu i evropskim prestonicama“ izlažu čovečanstvo ozbiljnom riziku.

Pa da, to rade kapitalističko-imperijalistički vladari, doktore Abelou!

Da li je neko za revoluciju?

​

​.

​

       Čelnik Dadara, proglašenje za viteza od lektirske perverzije (tajni snimak sindikata policije)

Rekao bi čovek da je Srbija neka zemlja u kojoj je sve sporedno glavno a glavno sporedno. Tako , recimo, to što se ultradesničarska organizacija Omladina 451, povezana sa italijanskim fašistima, pojavila ulicama našeg grada i nije neko čudo. Odali su počast mladićuz poginulom za vreme paljenja ambasade SAD 2008. godine. Nije čudno jer je nedićevski skup održan dve nedelje ranije. Crne zastave i odežde, to je uobičajeno. Neuobičajeno je pak ako se pronađe škakljivi pasaž u lektiri za prvi razred srednje škole i to u Doroteju Dobrila Nenadića pa reaguje sindikat policije. Oh pobogu, šta to uče naša deca? Znaju li oni za to? A znaju li za pasaž silovanja prostitutke u Kad su cvetale tikve romana štono beše deo štiva za srednju školu, bar u moje vreme, devedesetih? I, šta s tim? Ni jednu ni drugu knjigu ne treba zabraniti a upoznavanje sa realnim svetom u godinama sazrevanja ne može škoditi. Naprotiv. A ako neko misli da srednjoškolci ne znaju rečnik koji seu knjigama koristi taj je u grdnoj zabludi. Al dobro, kad već ne možemo hapsiti neonaciste dobro je da barem kontrolišemo lektiru. Čelnik Dadara  neće iskočiti iz knjige i proburaziti nas kopljem. Sigurica.

Setimo se primera napada na slobodu mišljenja na drugoj strani , u ime odbrane lika i dela R pesnikinje Radmile Lazić a zbog parodije njene pesme koju je napisao čuveni novinar Petar Luković k. Haranga je pokrenuta  na „Peščaniku“, išlo se i na sud a sve zbog spominjanja nacionalne penzije u Lukovićevoj parodiji. Kako one koje se navodno zalažu za demokratiju i slobodu pisane reči mogu tako brzo da se presaldume i udare na njihove temelje? I Luković je platio kaznu. Na sreću nje kao Nušić, zaglavio robiju, ipak su ovo druga vremena, demokratska, duševna bol izazvana satiricom i tako to… Možemo o Lukoviću govoriti ovo i ono, naročito posle 2012. godine kad je krenuo nepomenikovim putem, ali čestit čovek zdrave pameti ga nikad ne bi slao na sud ako ga spomene u parodiji.

A onda se ide korak dalje, ovaj put iz građanističke pozicije: nije pitanje da li ste za Rusiju ili Ukrajinu, ovaj put, već ko je pravi „mučenik“ (mrske li reči): Navaljni ili Asanž? Fakta govore ali se ona prećutkuju: Navaljni je trovan novičokom, progonjen, uhapšen i umro pod više nego sumnjivim okolnostima u  Putinovom zatvoru na severu Sibira. Njegovu smrt i sve što je njoj prethodilo ne smemo pravdati njegovim političkim stavovima. To je zločin. I, Putinov režim se tu ne zaustavlja već progone i njegovog brata. Tu je stvar jasna i ne može se oprati baš kao i u slučajevima Politkovske, Litvinjenka i brojnih drugih koji su gubili živote pod „neobičnim okolnostima“.

No, naši prozapadni smatrači, Asanža doživljavaju kao sumnjivu osobu, maltene ruskog saradnika ili špijuna, koji je kršio zakone pa ga sad čega zaslužena kazna. Znate, špijunaža je kad otkrijete ratne zločine i ekonomske mahinacije, a navodno i izdaja iako niste ni američki ni britanski državljanin. Grme neki preko društvenih mreža kako je Asanž ruski proksi, begunac od pravde, povlašćen jer eto, može da se sudi godinama a nije popio čaj s Putinovim patentom. Da, velika je povlastica što vas muče i progone godinama, bacaju u samicu, psihofizički uništavaju. Reklo bi se da u tome postoji gotovo sadističko zadovoljstvo, u posmatranju čoveka koji se pretvara u senku nekadašnjeg sebe. Ako hoćete da na Asanžobvom primeru  gradite narativ o zapadnm sudstvu i demokratiji kao nadmoćnim -nećete daleko dogurati.

Sve ove priče imaju jednu te istu poruku – da se ispod maski  tzv. pravne države Putinove i divnih zapadnih demokratija krije jedan te isti princip demokrature tj. da možete biti opomenuti, pecnuti, sklonjeni, utamničeni ili ubnijeni kad pređete granicu.Brutalna sila nije tu da štiti tobožnji poredak ili državu već da skloni sve one koji, dovodeći u pitanje njene prave motive, prozivaju bogate oligarhije ili interesne grupe koje se kriju iza patriotizma, strateških interesa, vere, ponosa a njihovi pravni mehanizmi su toliko nakaradni da omogućavaju i tobožnjim borcima za slobodu da se okoriste o njih.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

              Sudeći prema analizama i komentarima koji se ovih dana mogu čuti i pročitati putem sredstava javnog informisanja povodom novog Pravilnika o ocenjivanju Ministarstva prosvete, izgleda je prosvetnim radnicima u Srbiji (od)zvonilo. Sezona “lova na nastavničke veštice” (NIN) konačno je otvorena. I to baš pred Sretenje (kanda je opet neka skrivena simbolika u pitanju) “u sred zime kad mu vreme nije”, polovinom trećeg kvartala već poodmakle školske godine. Tad prosvetna sirotinja raja, koja više ne mere durati zuluma, iznova zakuka na sav glas nad svojom sudbinom kletom. Kuknjavom nalik onoj s kraja prošlog polugodišta kada su odeljenske starešine bile dužne da prikupe lične podatke i brojeve bankovnih računa roditelja zarad pomoći države srednjoškolcima od 10 hiljada. Ili još onomad, kada je nastavnici Engleskog iz Trstenika izvučena stolica nasred časa. Seća li se toga iko? Davno je bilo. Ne sećam se da je tada bilo kakvih ozbilnijih protesta i buna, izuzev onih po društvenim mrežama i tek nekolicine zakonskih štrajkova. Besmislenih štrajkova kojima se ni u kojoj meri nije dalo omesti planirano odvijanje i realizacija nastavnog procesa. Slutim da će tako biti i sada. Uslediće buna, ali isključivo u zakonskim okvirima. Dok  kuknjava na društvenim mrežama već prevazilazi sve razine, pa i one zdravorazumske.

              Kao najveći problem apostrofira se odredba po kojoj je roditeljima omogućeno da zatraže proveru ako smatraju da “određeni nastavnik nastavu i druge oblike obrazovno-nastavnog rada, vrednovanje, praćenje,  proveravanje i ocenjivanje učenika ne sprovodi u skladu sa zakonom i pravilnikom.” A za takvu inicijativu je potrebna bar polovina saglasnih roditelja u jednom odeljenju. Time će se, tvrdi ministarka, umanjiti individualni pritisak nezadovoljnih roditelja na nastavnike što će sasvim izvesno doprineti dobronamernoj tendenciji u jačanju zajedništva između roditelja i nastavnika. Dok iz perspektive većine pekmezavih nastavnika ovom odredbom “teror pojedinaca” ustupa mesto teroru jedne “organizovane grupe pojedinaca”.

              Dok sa jedne strane Ministarstvo uvodi nove isprazne i inertne birokratske procedure prema kojima i sam rad nastavnog osoblja postaje objekat nadziranja (kao da to do sada već nije bio), pa i sankcionisanja, ukoliko se ono utvrdi za svrsishodno, dotle, kao i obično, odeljenski starešina biva “ona stranka” u čijem je opisu posla da posreduje i balansira između mnoštva svakolikih interesnih projekcija i njihovih međusobnih opštenja (Na primer, roditelji vs. nastavnici, ili pak  učenici vs. nastavnici i obratno. Još kada se uključe u igru neizostavni direktori i PP službe, varijacije postaju brojne i iscrpljujuće  samo za jednog odeljenskog starešinu).

              I dok se mi tako budemo bezdušno mlatili školskim procedurama suštinski problem postajaće sve veći. Jaz koji postoji (i to mnogo ranije od novog pravilnika o ocenjivanju) između učenika i same škole postajaće sve dublji. A kome je u najvećoj meri kumavala upravo ocena. Ta isprazna “ocena-po-sebi” koja već duži niz godina unazad predstavlja jedini predmet interesovanja i finalni cilj za većinu učenika i njihovih roditelja. Cilj toliko vredan da opravdava i mnoga nečasna sredstva i nezakonite radnje. Što nadalje čini da nastavnici transmutiraju od pedagoga i predavača  u nadzornike i kontrolore. A koji ovim pravilnikom i sami postaju predmet jednog novog oblika nadzora i kontrole.

               Ovo nam samo jasno govori u kakvom smeru tone naše školstvo. Nesposobnost izvršne vlasti samo je manifestacija jednog šireg, višedecenijskog društvenog sunovrata. I nakaradnog vrednosnog sistema po kome je dosezanje željenog školskog proseka značajnije od samog znanja koje se u školi stiče, a  koje bi ta prosečna ocena tek trebala da kvantifikuje. I dok se pojedini, odveć kritički nastrojeni i nabrijani roditelji nadaju kako će se ovim pravilnikom konačno stati na put samovolji i neprimerenom, tendencioznom i neprofesionalnom ophođenju nastavnika prema njihovoj deci, iz redova prosvetarskih dušebrižnika stižu drugačije spekulacije. Naime, oni tvrde kako je za ovakav sunovrat školstva i loša postignuća učenika, kao i njihovog sve neprimerenijeg vladanja u školama, upravo kriva nefunkcionalna porodica i zapostavljen odnos između dece i roditelja. Grčevita borba za egzistenciju u kojoj su roditelji primorani da lete sa posla na posao ne ostavlja dovoljno vremena da se pozabave sopstvenom decom. Zbog čega su nastavnici osuđeni na jedan Sizifov posao od koga su svi umni počeli da beže kao da je kakva pošast nedostojna čoveka. Oni još vele kako nedostatak komunikacije unutar porodice čini roditelje isfrustriranim te oni uvek traže krivca u nekome drugom,a ponajpre u predmetnom nastavniku. Jer su upravo nastavnici prva prepreka u realizaciji njihovih sopstvenih nedosanjanih ambicija koje žele ostvariti preko sopstvene dece.

              Sasvim jednostrana, i povrh svega nekonstruktivna stanovišta sa obe strane. Koja će ponovo najviše štetiti upravo učenicima. Ovakvim pristupom samo se još više konfrontira ionako načeto poverenje koje bi moralo da postoji između učenika, nastavnika i roditelja. Jer umesto da se zajedničkim snagama borimo da obrazujemo i stvaramo kritičke subjekte koji umeju samostalno da uče, misle i da se svojim znanjem izbore za sebe, mi ćemo nastaviti da fabrikujemo pasivne “objekte” koji će ovakvim odredbama još više trpeti pritisak sličan onom kada ste “u sredi” ili “između dve vatre”.

              A kada bi samo bili voljni povratiti se koji vek unazad, ka samim prosvetiteljskim temeljima, mogli bi pročitati i ovo: “Postupaj tako da čoveštvo (dostojanstvo), kako u sebi tako i u drugome, tretiraš i kao cilj a ne samo kao sredstvo.” (Imanuel Kant – Drugi kategorički imperativ) Međusobno poštovanje mora postati fundament školskog sistema! Nema tu mesta za ljubav i mržnju, jer one su subjektivne i iracionalne kategorije.  

              Tek kada ova bezuslovna zapovest (kategorički imperativ) postane elementarna maksima u međusobnoj komunikaciji svih činilaca vaspitno-obrazovnog procesa možemo se nadati kakvom-takvom boljitku. Međusobno poštovanje nužan je preduslov za bilo kakvu svrsishodnu reformu školstva kojoj toliko težimo. Dotle, svaka nova izmena i dopuna zakona, svaka sledeća podzakonska akta poput ovog novog Pravilnika, ostaje tek prazno slovo na papiru. Isprazna proceduralna “igra između dve, ili više, vatri”, od koje će se ponajpre opeći sami učenici i koja će se ponovo prelomiti preko njihovih leđa. Onih istih koja od samog početka školu doživljavaju tek kao teret. A kako i ne bi, kada su već od prvih dana osuđeni da vugljaju prepune školske torbetine čija masa često prelazi i 10-tak kilograma (Pa još puta gravitaciono ubrzanje… (Q = mg) … Vi eto sami izračunajte kolika je to sila, odnosno težina, na njihovim ramenima)

              Novi Pravilnik o ocenjivanju najmanje ide u prilog učenicima. Niti će oni imati ikakvu korist od njega. Kriterijumi po kojima nastavnik ocenjuje znanje učenika ostali su nepromenjeni. A ukoliko se nastavnici budu dosledno pridržavali tih kriterijuma, teško da bi i Tesla zaslužio 5 iz fizike. Novi pravilnik o ocenjivanju nije ništa drugo nego “koska” koju je nesposobno Ministarstvo prosvete bacilo međ’ nastavnike i roditelje. Ne bi li se njihovim međusobnim gloženjem prikrili mnogo ozbiljniji razlozi zbog kojih je sunovrat školskog sistema postao tako očigledan. Izgleda svima sem gospođi ministarki, ali i hiljadama partijskih poslušnika koji su svoje uhlebljenje  (ili bi možda ispravnije bilo reći “usendvičarenje”) pronašli upravo u prosveti.

              Ti “zaposlenici u obrazovanju” (N. Čomski) nisu kadri ni da sasvim jasno razumeju sve one pedagoško-psihološke kriterijume po kojima se definiše određena ocena, a kamoli da istu javno i pred celim odeljenjem izvedu i obrazlože učenicima. Ali nije im na tome ni zameriti. Jer su “nadziranje” i “kažnjavanje” jedini postulati koje oni sasvim jasno mogu da anticipiraju i pojme.  Ne može svako biti ni automehaničar, a ni zubotehničar… pogotovo veterinar ili lekar. Ali zato svako može i morao bi biti Čovek! Pogotovo ukoliko se već diči i kiti titulom prosvetnog radnika.

Dete Partizana

              Najviše od svega me progoni jedno pitanje: Kako je moguće da smo zglajzali toliko da danas baš svako može postati prosvetni radnik? Pri čemu prioritet pri zapošljavanju uvek imaju oni sa “fleksibilnijom kičmom”. Partijski poslušnici kojima ničega drugog ne nedostaje sem radnog mesta u javnom sektoru, nešto više novca i neuporedivo više samopoštovanja.

Slika prva: Postoji odlična reč naših zapadnih komšija: znakovito. Ona u sebi sažima suštinu onoga za šta vam s ove strane granice treba bar nekoliko reči. Znakovito je dakle, “ludilo mozga“, boljeg izraza nema, da nas nepomenik proganja čak i na Trgu Republike. Eto njega, sa razglasa, trešti pjaca ko da je Nirnberg 1933. godine, i to na Dan državnosti. Dovukli su tešku audio-artiljeriju pa njom bombarduju uši Beograđana, na svu sreću retkih jer-praznik. Kvazipatriotske govorancije nepomenika odjekuju praznim Trgom a asocijacije na Čas mržnje Velikog Brata iz Orvelove 1984. godine i poludelog policajca u „Tri karte za Holivud“ pljušte sa svih strana. No, to nepomenika ne ometa u sumanutom deljenju ordena i nakaradnim državnim proslavama državnosti koje nema i od koje se vožd Karađorđe, 220 godina nakon našeg vostanija, okreće u grobu. Hapse se opozicionari, baš pred zasedanje „Sovjeta“ beogradskog a pod opskurnim razlozima. Eto, bune nema al harača i dahija ima na izvoz. To je Srbija danas. A možda nepomeniku padne neka druga zgodna ideja, recimo da neki ljudi popiju čaj ili izlete kroz prozor ili završe život pod krajnje misterioznim okolnostima kao ruski opozicionar Navaljni? Neprijatelj popije novičok a ja od sreće igram kazačok. Hapsim sociologe u slobodno vreme! Eto, Putinu baš lepo ide  Borisom Kagarlickim.

Slika druga: ruši se šahovski klub, diže monstrum zgrada u bloku 63. Paral4lnom montažom se selimo u 2023. godinu kad su prošvercovali ogroman paket zakona u Skupštinu, o čemu smo pisali i govorili, pa između ostalog i zakon koji preskače tendere. Nek se zida sa što manje odgovornost a ako beogradska Skupština ne može da kontroliše sopstvenu teritoriju još bolje. Ukazima ćemo, a u ime EXPO-a da gradimo gde stignemo i šta stignemo. EXPO 2027, vreme kad će nepomenik i dalje biti na vlasti, je ono u kojem ćemo uživati u Igranju za humanost a u stvari ćemo biti u nehumanom društvu i potpuno izigrani.

Slika treća: ovo je opomena. Tresla se ograda i nije se rodio miš niti su građani miševi. Stanovnici bloka 63 su pokazali kako će se dalje voditi borba protiv građevinske, gradske i državne mafije. Bežali il ne, buna će pre il kasnije stići i  do vas i do njih.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Videti snimak:

Kao što znamo, nepomenik ponekad voli da se pozove na kneza Miloša Obrenovića, mada je on mnogo više politički sledbenik Milana Nedića. Iako nema Holokausta i koncentracionih logora, opet postoje politički opozicionari koji ovde traže utočište od drugih diktatora, kao što su Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan. Njima nepomenik uredno isporučuje te iste opozicionare. Uz to, on stvara i nudi jeftinu radnu snagu, pomažući oplodnji kapitala u Evropskoj uniji i prodaje delove zemlje belosvetskim rudarskim kompanijama. Valja se podsetiti njegove besede na svečanoj akademiji u Kragujevcu 2016. godine. Tada se takođe obeležavala godišnjica Prvog ustanka, kao i donošenje čuvenog Sretenjskog ustava 1835. godine (koji je suspendovan nakon 55 dana pod pritiskom tadašnjih velikih sila, jer je bio ocenjen kao liberalan i neprikladan za državni položaj Srbije).

„Karađorđe je postupao herojski, Miloš istorijski, pa je, ako se moralo, radio i ispod ličnog i narodnog dostojanstva, ali narod Srbije i Srbija su uvek u tim situacijama bili na dobitku“, veli nepomenik, tada na mestu premijera. Šta je time poručio? Bolje biti ponizan pred moćnima, nego se junačiti, jer bi narod Srbije i Srbija bili na gubitku. Nepomenik je takođe rekao: „Ako je Karađorđe bio sloboda, Miloš Obrenović je bio država, na Karađorđu smo naučili šta je etika, na Milošu šta je politika.“ Da li on pod etikom podrazumeva revolucionarnu etiku, kojom se Karađorđe vodio tokom čitavog ustanka? Šta je mislio pod politikom? Da se vodi politika rasprodaje vitalnih delova zemlje, da se savija kičma pred svakim ko nam malo zapreti? Vidimo koji su rezultati takve politike, ne treba posebno objašnjavati šta se sve dogodilo od te 2016. godine.

Današnja Srbija ne baštini partizansko nasleđe, nego nasleđe Dragoljuba Mihailovića i Milana Nedića (što smo mogli da vidimo na nedavno održanom pomenu koji su organizovali mladi neonacisti). Drugim rečima, baštini nasleđe izdaje, pa se samim tim brišu i tekovine Prvog srpskog ustanka. Zašto ovo kažem? Zato što su svojevremeno „zli“ i „antisrpski orijentisani“ komunisti i te kako vodili računa o ustaničkoj tradiciji. Pogledajte koja godina stoji na grbu Socijalističke Republike Srbije – upravo 1804! Ne treba zaboraviti da je i Prvi ustanak bio revolucija, doduše buržoasko-socijalna, ali svakako veoma značajna kao deo borbe za nacionalno oslobođenje.

Komunisti su povodom 150 godina od izbijanja ustanka objavili poštanske markice koje je izradio veliki umetnik Đorđe Andrejević Kun. Iste 1954. godine održane su svečane akademije u Beogradu, kao i u svim glavnim i većim gradovima Jugoslavije. Ko ne veruje, postoji sačuvan snimak sa svečane akademije u Beogradu – prisustvovao joj je i Josip Broz Tito. Tri godine kasnije, u Kolarčevoj zadužbini prvi put je izvedena opera „Prvi ustanak“, koja je napisana prema istoimenoj drami pisca Slavomira Nastasijevića. Konačno, 1979. godine na platou ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke na Vračaru podignut je spomenik Karađorđu. Autor je čuveni vajar Sreten Stojanović, mlađi brat dr Mladena Stojanovića, narodnog heroja sa Kozare.
Imajući sve navedeno u vidu, jasno je da se moramo vratiti i na nasleđe ustaničke Srbije. Naravno, treba mu prići kritički, jer postoje crne mrlje kao što je masakr u Sjenici 1809. godine ili priča o haremu koji je držao vojvoda Milenko Stojković. Uostalom, koji veliki događaji nisu u sebi sadržali te crne mrlje? Setimo se „lijevih skretanja“ tokom Narodnooslobodilačke borbe. No, to ne znači da revolucionarne procese treba sagledavati kroz prizmu negativnih pojava, jer tako bacamo loptu u polje ideoloških protivnika.

Naslov ovog članka je zapravo stih iz epske narodne pesme „Početak bune protiv dahija“, koju je 1815. godine zapisao Vuk Stefanović Karadžić od slepog guslara Filipa Višnjića. Njime se opisuje istorijski trenutak kada je odlučeno da se podigne buna. Zato se nameće krajnje jednostavno pitanje: „Da li je došao trenutak da se probudimo i pokrenemo?“ Krvca je odavno iz zemlje provrela.                                

ALEKSANDAR NIKOLIĆ

Intervju koji je Putin dao američkom novinaru Takeru Karlsonu je, s jedne strane, obodrio sve Putinove pristalice: Vladimir Vladimirovič nije slab, senilan, bolestan, mozak mu radi, sipa podatke ko nepomenik, brani istorijsko pravo Rusije na najveći deo Ukrajine, drži monologe, neprekidan, istorijska predavanja od vremena dinastije Rjurikoviča do Jeljcina, još, brate, spominje bombardovanje SRJ 1999.godine te kako je tada prekršeno međunarodno pravo. Pa, gde ćeš više?

No, po Putinu ne postoje Ukrajinci, ni njihova veštačka država (kao da je koncept države  prirodan?), a Kijev je srce Rusije i treba formirati Ruske autonomne oblasti (zvuči poznato), juriti se kroz kukuruze sa izdajicama (TAKOĐE POZNATO) jer, znate, normalno je da neko izađe na TV I kaže:

Hum, Zahumlje, Zeta, Paganija, Raška i Bosna, stare srpske zemlje…Tu su i Hvar, Korčula, Mljet i Dubrovnik, to su sve Srbi katolici, mi samo hoćemo istorijske zemlje…Do Karlobag- Karlovac-Ogulin- Virovitica linije… Naš knez Višeslav, Viške za narod, u osmom veku..Znate, onaj potomak Serba Makeridova…

Pripoveda V. Vladimirovič kao pijani teča na slavi kojem se priviđa carstvo Dušanovo ili Broj Jedan. Rekoh ja knezu Vladmiru kad je krstio Ruse: Odviše sam star da bih ti mogao pomoći ali poslušaj moj mali savjet…. Razvukao priču, dugu kao ruska “bilina”, eto nama Ilje Muromeca i Čurila Plenkoviča. “Nanišanih ja od zlata jabuku, okom sokolovim al strelu prej…ah” što piše Sorokin u “Danu opričnika”.

 A oni prokleti Poljaci, oni su izazvali Drugi svetski rat, sarađivali s Nemcima, nisu nam dali da pomognemo Česima, delili češke zemlje (uzeli manje od 1000km kvadratnih kad je već Češka bila gotova,) , paktirali sa Hitlerom (o sporazumu SSSR i Trećeg Rajha, Molotov-Ribentrop, ni reči, kao ni o podeli iste te Poljske između SSSR i Hitlera) a Ukrajinci su nacisti. Da, kao i bilo ko drugi. Evo, recimo, ovako: Srbija-to je Draža, Nedić, Ljotić. Nikad nije bilo partizana, Užičke republike, Kragujevca, Kraljeva, Banjice…. Ni Ukrajina nije pomogla borbi protiv nacista u 2.sv.r. Stepan Bandera, fašista, to je cela Ukrajina, svi oni. Milioni mrtvih Ukrajinaca na Istočnom frontu, u sovjetskim uniformama, to se ne računa.  Baš kao pijani teča: Gde su bili Hrvati u ratu? Gde? Na Neretvi, Sutjesci, u Slavoniji, na ostrvima Visu, Hvaru,Korčuli,  u borbama za oslobođenje Beograda. Tu su bili čestiti Hrvati i svi ostali narodi i narodnosti. I ne reče da je postojala Vlasovljeva ROA u nacističkim uniformama i ne prokomentarisa neonaci likove iz Vagner grupe.Al nema veze, hajde malo da citiram pokajnika Dostojevskog, velikog pisca što postade još veći vernik i antizapadnjak a sve kockajući se u Alemanji.

Idemo dalje: Putin govori cinično se smeškajući (taj ogavni osmeh mu ne silazi s lica tokom celog intervjua, kao da uživa u svojoj “maloj” opačini) kako se nada novoj američkoj administraciji, prekidu rata uz amin nekog (verovatno Trampa) , zavitlava naizgled tupšastog Karlsona zbog toga što nije primljen u CIA, melje o BRICS i silnom prometu s Kinom, juriša li ga juriša, a između redova priznaje činjenicu da je Rusija ipak mnogo manja po populaciji i mora da se prilagođava, po njemu, miroljubivoj Kini. I brine se on da li će nas nadvladati AI i Elon Mask. Eto, to je moderno novinarstvo, to je čovek koji odlučuje o sudbini svoje i susednih zemalja, bez pretenzija daljeg osvajanja ali sa željom da podriva susedne države jednu po jednu i polako ih uvodi u svoju zonu uticaja. A političke zatvorenike, mobilizaciju manjina, homofobiju, spomenu li to neko? Niko.

Sledi  udar za sve levičare koji ga glorifikuju: Putin mrzi Lenjina koji je “izmislio Ukrajince” I uništio matušku crkvu. Ulazi u neku škrtu metafiziku da objasni sladost pravoslavlja,štono reče Crnjanski, a iskreno, svaki verujući čovek bi se na to objašnjenje krstio desnom i levom. Otačastvanaja vajna mu je tu samo da se njome zakiti na Dan pobede dok dečicu oblače u Z odorice i tenkiće moderne. Prati “nove realnosti” svetskog tržišta i puni džepove braćalama oligarsima. A za to vreme narod gine u besmislenom ratu koji je počeo 2014. godine , po njegovim rečima. Pardon, specijalnoj vojnoj operaciji. Tiranin, šovinista,kapitalista, to je Veliki  Baćuška. Demaskirao se on odavno ali, hajde da podvučemo to još jednom, u nadi da će i ovaj car ( i njegovi balkanski satrapi) otići u ropotarnicu istorije a na talasu narodnog bunta.

RADNASKELA

Među brojnim stranim investitorima na našim prostorima nađe se i poneki našijenac koji je „uspeo“ u belom svetu. Zanimljiv je, komšije bi rekle znakovit, uspeh Miloša Bošnjakovića . Rođeni Tuzlak, Bošnjaković je 1996. godine emigrirao u Australiju da bi se, dvadeset godina kasnije, vratio kao moćni tajkun koji investira u eksploataciju dobara svoje „old country“. Liberali bi ovo definisali kao priču o uspehu ali žitelji opština Petrovo, Mrkonjić Grad, Jezero, Šipovo i Čajniče ne bi složili s tim. Naime, potraga za zlatom, sprovedena na način na koji se, zbog brojnih ekoloških propisa, ne može sprovesti u Australiji je ovde naišla na plodno tle. Otvarajući niz firmi po BiH, a uz blagoslov mahom zapadnjačkih akcionara, Bošnjaković dalje širi biznis u Srbiji put Cera, Bukulje, Rekovca, Krajkovca, Vranja… Koliko firmi zapravo poseduje niko ne zna, pa verovatno ni sam Bošnjaković.

Na severistoku BiH, na planini Ozren, Bošnjaković je izviždan od lokalnog stanovništva koje brine da će njegovi rudnici doneti samo zagađenje životne sredine i uticati na to da se lokalno stanovništvo raseli. Zlatna groznica trese ne samo Bošnjakovića već i njegove kompanjone pa daje izjave o neverovatnim količinma zlata, čak 27.5 grama po toni koje se ponegde mogu naći. Ali, po koju cenu? Iako se kune u najviše standarde, sva je prilika da će BiH izgledati kao Istočni Sibir nakon ovih iskopavanja a ako je nekome to predaleko neka pogleda kako je prošao veliki projekat rudnika zlata i bakra u Istočnoj SRBIJI- Čukaru Peki. Ima li ribe u danas crvenom Peku? I koji su „benefiti“ po lokalnu zajednicu koja je ostala siromašna do dana današnjeg? Zna li se broj zemalja koje su bogate rudama a od toga ne vide nikakve koristi već samo štetu jer se ekstremno eksploatišu a iza zatvorenih rudnika ostaju opustošena priroda i planine jalovine? Zlato odavno nije kičma svetske ekonomije – ne postoji više zlatni standard, bogatstvo se preselilo u brojke na računima. Nije u pitanju ispiranje zlata već pranje para, kao i uvek a profit ide u džepove „snalažljivih“.

 Bahatost investitora se vidi i u selu Bistrica kod Prijedora gde firma za eksploataciju uglja odvaljuje, bukvalno, delove seoskih imanja, izazivajući dodatnu eroziju pa se hiljade kvadratnih metara poljoprivredne površine obrušavaju. Dakle, oni kojima su usta puna kapitalizma, slobodnog tržišta i demokratije grizu, poput pacova, deo po deo nečijeg privatnog poseda koji je, na Zapadu, svetinja. I ovaj put su to „našijenci“, Drvo export iz Teslića, čiji vlasnik Mladen Markočević već „šmeka“ i silne placeve na Jahorini  a kad  ga novinari zovu izbegava da se javi. A kako je „Computer numerical control analyst!“ Markočević, sa samo 3 godine radnog staža, tako stoji na LinkedIn, uspeo da dođe do rudnika lignita i placeva na prestižnoj planini? To je pitanje za milion dolara. U međuvremenu, grabiće i levom i desnom, kao i njegov pobro po eksploataciji, Bošđnjaković po principu: ja odovud, ti odonud, pa lepo da zagadimo celu BiH. Nek se raseljava i razboljeva u oba entiteta, samo da mi nakupimo pa hop – pravac Zapad kad se sve iscedi. Tamo ionako ništa ne kopaju.

BiH je preživela mnoge ratove, i ustaše i naciste i četnike, i ratove devedesetih ali se čini da, ukoliko se ne pobuni, i to masovno, ove „naše“ investitore neće. Od Kozare do Ozrena i od Ozrena do Neuma kopaće se i rovati dok ne ostane jedan metar slobodnog zemljišta i jedan potok nezagađen.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

​                                                                                    Džon Karl Bejker, Jacobin

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

U januaru su dva veterana posmatrača Koreje – Robert Karlin i Zigfrid Heker – objavili provokativni kratki članak u kojem se tvrdi da je „kao i njegov deda 1950. godine, Kim Džong Un doneo stratešku odluku da krene u rat.“ Karlin i Heker tvrde da je nakon neuspeha samita u Hanoju 2019. godine Kimov režim odustao od tridesetogodišnjeg cilja Severne Koreje da normalizuje odnose sa Sjedinjenim Državama. Pozivajući se na nedavne promene u vladinoj retorici i politici, oni upozoravaju da je „situacija možda dostigla tačku da moramo ozbiljno da razmotrimo najgori slučaj“ – što znači vojnu akciju Severne Koreje podržanu nuklearnim oružjem.

Alarmističke tvrdnje o Severnoj Koreji su uobičajene, ali je taj članak iznenadio upravo zato što ova dva analitičara nisu poznata po njima. Obojica su široko poštovani i eminentni: Karlin je bivši šef Odeljenja za severoistočnu Aziju u Birou za obaveštajne poslove i istraživanja pri Stejt departmentu, a Heker je bivši direktor Los Alamosa koji je zaista posetio severnokorejska nuklearna postrojenja.

Njihov argument je bio dovoljno provokativan da je čak dobio pokrivenost u mejnstrim štampi, a En-Bi-Si Njuz je u naslovu postavio pitanje: „Da li Kim Džong Un priprema Severnu Koreju za rat?“ Iako je zajednica posmatrača Koreje bila skeptična, članak zaista postavlja neka pitanja: šta bi navelo dvojicu analitičara-golubova da upozore na stratešku promenu Severne Koreje? Da li je moguće da je Kimova vlada zaista odlučila da krene u rat?

Vesti iz Severne Koreje su loše i postaju sve gore, ali ne predstavljaju nepobitne dokaze o proratnoj strateškoj promeni. Uz to, mislim da su Karlin i Heker u pravu kada su skrenuli pažnju na promenu pristupa Severne Koreje prema Sjedinjenim Državama.

Nešto se dešava. Tamo gde su se nekada bolji odnosi smatrali dalekom mogućnošću, Kimova vlada sada izgleda da isključuje tu opciju – i zamenjuje je bližom koordinacijom sa američkim protivnicima. Ali da bismo razumeli zašto Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) možda pravi tu promenu, moramo da odemo dalje od analize njenog odnosa sa Sjedinjenim Državama per se i da umesto toga istražimo tekuću militarizaciju Pacifika, uticaj desničarske vladavine u Južnoj Koreji, negativne posledice američkih sankcija i posvećenost Bajdenove administracije onome što se eufemistički naziva „takmičenje velikih sila“.

Vežba jedne zemlje je provokacija druge zemlje 

Neuspeli samit u Hanoju je svakako odigrao veliku ulogu u promeni položaja Severne Koreje. Suočena sa mogućnošću da ograniči severnokorejski nuklearni arsenal, Trampova administracija je umesto toga zahtevala potpuno razoružanje – i otišla bez ičega. Američki komentatori su pohvalili Donalda Trampa što je odbio loš dogovor, ali kako je tada napisao stručnjak za nuklearno oružje Džefri Luis, taj dogovor je verovatno bio najbolje što su Sjedinjene Države mogle da dobiju.

Kim Džong Un je bez sumnje osećao da su ga provozali, posebno imajući u vidu propagandne promene neophodne za pregovore 2018. i 2019. godine. Kada je samit propao, Severna Koreja je odgovorila tako što je 2019. učinila rekordnom godinom po testiranju raketa. U 2022. godini je taj rekord više nego udvostručen.

Ali dok je Hanoj bio ključni činilac u sve više antagonističkom držanju Severne Koreje, kasniji događaji su bili jednako važni. Kao prvo, Bajdenova administracija jednostavno nije učinila Severnu Koreju diplomatskim prioritetom. Administracija često ističe svoju spremnost da razgovara „bez preduslova“, ali je učinila malo ili ništa da bi privukla Severnu Koreju za pregovarački sto.

Nespremnost DNRK da razgovara je frustrirajuća, ali kao što je kolega analitičar nedavno pomenuo, uslovi mogu biti upravo ono što Kimov režim treba da čuje od SAD. Ako želite da izbegnete neprijatno ponavljanje Hanoja, ima smisla da unapred vidite konkretne ciljeve i osnovna pravila za razgovore.

Odnosi su zaglavljeni u začaranom krugu. Administracija izjavljuje da je spremna da razgovara, ali nije voljna da napravi ustupke kako bi podstakla Severnokorejce da pregovaraju; Severna Koreja skeptično gleda na američke poruke i odbija da razgovara. SAD odgovaraju pojačavanjem „odvraćanja“, naglašavajući da je, iako su i dalje otvorene za pregovore, neophodno prošireno vojno prisustvo u regionu kako bi se Kim Džong Un držao pod kontrolom. (Možda još važnije, to se takođe uklapa u glavni cilj SAD da se suprotstavi Kini.) Severna Koreja tada vidi ovo raspoređivanje kao dokaz podlih namera i gleda na sledeću izjavu SAD sa još većom sumnjom. Ciklus se nastavlja.

Poenta je u tome da će vojna sredstva uvek govoriti više od reči – a pristup Bajdenove administracije Korejskom poluostrvu u velikoj meri se oslanja na vojnu imovinu. U julu je prekinula četrdesetogodišnji presedan slanjem podmornice sa nuklearnim oružjem kako bi uplovila u luku u Busanu, u Južnoj Koreji. Predsednik Jun Suk Jol se ukrcao u podmornicu i javno izjavio da bi svaka „nuklearna provokacija“ iz Severa dovela do „kraja režima“.

Bajden se takođe zalagao za skoro stalne i često proširene vojne vežbe kako bi se pojačalo odvraćanje. Da navedemo primere samo iz prošle godine, terenske vežbe SAD i Južne Koreje održane u martu 2023. godine bile su najveće u poslednjih pet godina, a vežbe gađanja koje su usledile u maju su bile najveće ikada.

U avgustu su takođe održane velike godišnje vežbe, ali usred ovih redovnih vežbi bilo je bezbroj drugih vežbi između SAD i Japana, SAD i Južne Koreje, pa čak i trilateralnih vežbi između sve tri. Da li je iznenađenje da je zemlja okružena koordinirajućim protivnicima koji projektuju vojnu moć možda odustala od mogućnosti detanta?

Trilateralizam i stare i nove imperije

Znamo da Severna Koreja već smatra bilateralne vežbe provokativnim, tako da se može zamisliti šta Kimov režim misli o rastućoj trilateralnoj bezbednosnoj saradnji. U avgustu je predsednik Bajden ugostio lidere Južne Koreje i Japana na važnom samitu u Kemp Dejvidu. U zajedničkoj izjavi, tri strane su proglasile „novu eru trilateralnog partnerstva“ i obavezale se da će „podići našu zajedničku ambiciju na novi horizont, u svim domenima i širom Indo-Pacifika i šire.“

Između ostalog, ovo partnerstvo će uključivati „godišnje, imenovane, trilateralne vežbe sa više domena na redovnoj osnovi kako bismo unapredili naše koordinisane sposobnosti i saradnju.“ Povećani trilateralizam dugo je bio san američkih analitičara-jastrebova, koji podržavaju daleko veće vojno prisustvo u severoistočnoj Aziji. Bajden je – u ime odvraćanja i konkurencije –pomogao da se ovo proširenje ostvari.

Trilateralizam se prodaje kreatorima politike i javnosti kao mehanizam za odvraćanje Severne Koreje i istina je da su mnogi njegovi aspekti usmereni na Kimov režim. Međutim, verovatno je da za Sjedinjene Države trilateralna saradnja ima više veze sa Kinom nego sa vatrenom, ali manje ili više obuzdanom DNRK. Provera kineske moći je sveobuhvatni cilj američke strategije, a jačanje saveza na Pacifiku je logičan korak u uspostavljanju antikineskog bloka.

U tom smislu, trilateralizam je sličan sporazumu AUKUS objavljenom 2021. godine. Taj sporazum se navodno odnosio na obezbeđivanje Australije podmornicama na nuklearni pogon, ali to zaista ima smisla samo kao način da se prošire kapaciteti američkih saveznika na Pacifiku da se suprotstave kineskoj vojsci.

Pravi antikineski blok se neće izgraditi preko noći. Zaista, mnoge azijske zemlje zadržavaju ambivalentan stav prema Kini, delimično zbog čiste ekonomske moći te zemlje. Čak je i Bajdenova administracija tvrdoglava u vezi sa ovom temom, naglašavajući da traži takmičenje, a ne direktan sukob.

Ali sa stanovišta administracije, odvraćanje – temelj „upravljane konkurencije“ – zahteva dugoročno planiranje, tako da ona mora da deluje sada ako se pojave prilike koje bi mogle da dovedu do bliže koordinacije protiv Kine u budućnosti. Izbor Jun Suk Jola u Južnoj Koreji bio je jedna od takvih prilika.

Zajednička izjava uključuje notu pohvale predsednika Bajdena, koji pohvaljuje japanskog premijera Fumija Kišidu i predsednika Južne Koreje Juna „za njihovo hrabro vođstvo u transformaciji odnosa između Japana i RK-a [vojske Republike Koreje].“ Nota je paralelna sa uporedivim izjavama analitičara sa sedištem u SAD, koji su Juna tretirali kao vizionara spremnog da se bori protiv domaćeg mišljenja kako bi obezbedio dugoročnu bezbednost regiona. Trilateralizam je zaista kontroverzan u Južnoj Koreji, iako analitičari obično ne navode razloge – živo sećanje na japansku okupaciju i stalnu imperijalnu apologiju u Japanu.

Takođe se ne pominje očigledan razlog zašto Jun nije imao problema da donese svoju „hrabru“ odluku: južnokorejski konzervativci imaju veoma pozitivan stav o japanskoj desnici, orijentacija koja seže do saradnje tokom okupacije 1910–1945. godine. Ona se nastavlja i danas. Jun je u martu najavio rešenje o tekućem pitanju novčane kompenzacije za korejske žrtve ratnog prinudnog rada, od kojih je oko 1800 još uvek živo. Suprotstavljajući se presudama južnokorejskih sudova (koji su japanske kompanije proglasili odgovornim) i željama samih žrtava, Junov predlog će umesto toga koristiti novac južnokorejskih korporacija za isplatu odštete podnosiocima zahteva. Japan, bivši kolonijalni okupator, nije obavezan da da svoj doprinos.

Predsednik Bajden je pohvalio sporazum zbog inauguracije „novog revolucionarnog poglavlja“ u odnosima između dve zemlje. Rast američke moći na Pacifiku postiže se guranjem istorije japanskog kolonijalizma pod tepih.

Naš čovek u Seulu

Tesna pobeda konzervativnog južnokorejskog predsednika Juna 2022. godine omogućila je mnoge od gorepomenutih promena politike. Ranije tokom svog predsedničkog mandata, Jun je izneo ne tako suptilnu pretnju da istraži mogućnost južnokorejskog nuklearnog arsenala. Njegovi komentari privukli su pažnju Bajdenove administracije (verovatno namerno), koja je osnovala Nuklearnu konsultativnu grupu kako bi dovela Južnu Koreju u planiranje odvraćanja i suzbila razgovore o širenju. Junovi komentari su verovatno bili i ono što je nagnalo SAD da počnu da šalju nuklearne podmornice na poluostrvo, kao dokaz svoje posvećenosti „proširenom odvraćanju“.

U širem smislu, konzervativizam u Južnoj Koreji je definisan jastrebskim stavom prema Severu, tako da je Junova spoljna politika usklađena sa dugogodišnjim preferencijama SAD za pritisak (sankcije), odvraćanje (vojna moć) i denuklearizaciju (napredno razoružanje). Drugim rečima, on je pouzdan partner za Bajdenovu administraciju, jer se već slaže sa onim što ona želi da uradi.

Na domaćem planu, Junov militaristički impuls naterao je njegovu administraciju da ponovo započne nacionalne vežbe civilne odbrane i organizuje prvu vojnu paradu u centru Seula u poslednjih deset godina. Poslednja takva parada održana je za vreme vladavine osramoćene konzervativne predsednice Park Gun Hje, koja je kasnije svrgnuta u Revoluciji sveća 2016-17. godine.

Izveštavanje o Junu u Sjedinjenim Državama podseća na uglađeni tretman koji je dat pokojnom japanskom premijeru Šinzu Abeu, koji je prikazan kao nežni državnik uprkos tome što je bio desničarski nacionalista. (Stiv Benon ga je jednom nazvao „Trampom pre Trampa“.). Jun je proveo veći deo svog predsedničkog mandata u ekstremnom antikomunističkom režimu, pokušavajući da poveže domaću opoziciju sa DNRK. U avgustovskom govoru u znak sećanja na oslobođenje Koreje od Japanskog carstva, Jun je upozorio na „antidržavne snage“ koje rade na nanošenju štete Južnoj Koreji iznutra. „Snage komunističkog totalitarizma“, izjavio je Jun, „uvek su se maskirale u demokratske aktiviste, zagovornike ljudskih prava ili progresivne aktiviste dok su se bavile odvratnim i neetičkim taktikama i lažnom propagandom.“

Ova izjava je šokantna sama po sebi, ali je posebno uvredljiva u Južnoj Koreji, gde su aktivisti proveli decenije boreći se za demokratiju dok su ih konzervativci nazivali severnokorejskim operativcima. Neki od tih aktivista – poput bivšeg predsednika Mun Džae Ina – sada su visoki članovi opozicione stranke.

Junova demagogija je važna jer, iako je južnokorejska demokratija zdravija od demokratije njenog partnera iz alijanse, teško da bi se mogla opisati kao stabilna. Situacija je dovoljno nestabilna da je spisateljica Tami Kim upozorila na demokratsku eroziju u septembarskom tekstu za Njujorker, navodeći Junove pretnje „zaštiti žena, pravu na udruživanje i organizovanje i, što je najupečatljivije, slobodi štampe.“

Još zlokobnije, početkom januara južnokorejski opozicioni lider Li Džae Mjung uboden je nožem u vrat tokom nastupa u Busanu. Li je hitno operisan i na sreću je preživeo. Počinilac, šezdesetsedmogodišnji trgovac nekretninama, rekao je policiji da je izbo Lija kako bi ga sprečio da postane predsednik. Potencijalni ubica je očigledno verovao da „pro-severnokorejske snage” u pravosuđu odlažu pokušaje da se Li pozove na odgovornost i da bi njegovo ubistvo sprečilo levičarsko preuzimanje vlasti. Jun je, naravno, osudio ubode nožem, ali se pitamo da li je njegova desničarska propovedaonica za nasilnike odigrala ulogu u raspirivanju antikomunističkog ekstremizma.

Blok parija u nastajanju

U oktobru su američki zvaničnici otkrili da je Severna Koreja poslala više od hiljadu kontejnera opreme i municije Rusiji za upotrebu u njenom ratu protiv Ukrajine. Portparol Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi, u poslednje vreme poznat kao glavni branilac izraelske politike u administraciji, izjavio je tada: „Osuđujemo DNRK što je Rusiji dala ovu vojnu opremu, koja će se koristiti za napade na ukrajinske gradove, ubijanje ukrajinskih civila i nastavak nelegitimnog rata Rusije.“

Kirbi je izrazio zabrinutost da bi transfer oružja na kraju mogao da ide u oba smera, pri čemu bi Rusija Severnoj Koreji obezbedila tehnologiju koju inače ne bi mogla da primi pod međunarodnim sankcijama. Više detalja pojavilo se u januaru kada su analitičari pronašli jake dokaze da je Rusija upotrebila Hvasong-11, severnokorejski balistički projektil, u najmanje dva napada na Ukrajinu.

Vesti završavaju godinu u kojoj je Kim Džong Un koristio brojne javne nastupe da bi pokazao severnokorejsku industriju oružja. Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu posetio je Pjongjang u julu, gde je video dva dizajna bespilotnih letelica i interkontinentalnu balističku raketu. Možda je značajno da je to bila prva državna poseta otkako je Severna Koreja zatvorila svoje granice u prvim danima pandemije virusa COVID-19. Šojgu je kasnije rekao novinarima da dve zemlje razmatraju zajedničku vojnu vežbu. I naravno, Vladimir Putin je ugostio Kim Džong Una na septembarskom samitu, gde su njih dvojica obišli rusku fabriku koja proizvodi borbene avione.

Podrška Severne Koreje Rusiji u ratu u Ukrajini s pravom je naišla na šok i gađenje, ali to ne bi trebalo da bude iznenađujuće – najmanje za američku vladu. Široke sankcije koje su uvedene protiv Rusije zbog njene ilegalne invazije morale su da je gurnu bliže drugim američkim protivnicima, koji imaju malo toga zajedničkog osim svog statusa ekonomskih parija. Severna Koreja je godinama pod ekstremnim sankcijama (naročito od 2016. i 2017. godine) i dok šverc i hakovanje ublažavaju udarac, teško da su zamena za velike poslove sa oružjem. U ovom slučaju, Kimova vlada je verovatno videla otvaranje – rusku potrebu za materijalnim sredstvima za pokretanje rata – i uhvatila se za to. Prednosti za Severnu Koreju su političke i ekonomske: ne samo da poslovi sa oružjem donose preko potrebnu energiju, gorivo i gotovinu; oni takođe sabotiraju režim sankcija UN, koji je Rusija donedavno podržavala.

Zanimljivo je da je Kirbi u januaru potvrdio da Rusija želi da kupi dodatne rakete od Irana, koji je podložan „verovatno najopsežnijem i najsveobuhvatnijem setu sankcija koje Sjedinjene Države drže protiv bilo koje zemlje“, prema Istraživačkoj službi Kongresa. Sankcije su možda ekonomski izolovale američke protivnike od zemalja unutar njene orbite, ali su one takođe i zbližile te protivnike. Uz strmoglavo poniranje u takmičenje velikih sila, podržano težnjom za vojnim primatom, izgleda da će se konvergencija sankcionisanih zemalja u čvršću opoziciju nastaviti.

Neprijateljsko okruženje

Da se ​​vratimo na našu početnu tačku, razmotrite okruženje sa kojim se suočava Severna Koreja: oseća se kao da su je ispalile Sjedinjene Države koje nisu prihvatile ponuđeni dogovor u Hanoju. U svom dvorištu vidi stalan prikaz vojne moći od strane tri zemlje koje produbljuju svoju saradnju. Tamo gde je nekada trilateralizam bio puka pretnja, sada funkcionalno postoji – zahvaljujući strategiji SAD protiv Kine i izboru jastrebskog južnokorejskog predsednika. Rusiji, prijateljskom susedu i na meti sankcija, potrebno je oružje i municija.

DNRK koristi priliku, znajući da će to izazvati gnev Sjedinjenih Država. A zašto da ne? Američka pozicija od Hanoja bila je savršeno – što će reći vojno – jasna.

Neki bi mogli da prigovore da se ova analiza previše fokusira na izbore koje donose Sjedinjene Države; mogli bi čak da kažu da to briše „delatnost” Severne Koreje. Ali dok autokratska Kimova vlada snosi odgovornost za stanje tenzija, ne možemo zanemariti asimetriju između siromašne, opkoljene države i supersile sposobne da promeni globalne bezbednosne uslove na hir.

Države same donose odluke, mogli biste reći, ali ih ne donose kako žele. One ih ne donose u okolnostima koje su sami izabrali, nego pod već postojećim okolnostima, datim i prenošenim akcijama supersila iz prošlosti – uključujući i nedavnu prošlost. Možda smatramo da su izbori Severne Koreje užasni, čak i opasni, ali oni nisu iracionalni. Kimova vlada je procenila bezbednosne uslove koje u velikoj meri postavlja svetski hegemon i u skladu s tim se kladila.

Odluka Severne Koreje da se dalje okrene od Sjedinjenih Država i prema njihovim protivnicima verovatno povećava rizik od rata. Ali to ne znači da je situacija dostigla tačku bez povratka. Problem je u tome što će povlačenje zahtevati više od obične dramatične promene u odnosima SAD i DNRK, što je već bilo malo verovatno. Taj odnos je sada neraskidivo vezan kako sa konkurencijom protiv Kine, tako i sa tenzijama sa Rusijom koje proizilaze iz podrške SAD Ukrajini. Drugim rečima, to su sve međusobno povezani izazovi, a situacija sa Severnom Korejom je samo jedan primer kako takmičenje velikih sila pogoršava tenzije u regionima koji su već bili bure baruta.

Ulozi su veliki: iza svih ovih međusobno povezanih kriza krije se potencijal za nuklearni rat. Severnokorejski program nuklearnog naoružanja, koji je još uvek neobuzdan, nastavlja da napreduje. Poslednji bilateralni sporazum kojim se ograničava američko i rusko nuklearno oružje ističe 2026. godine. Sjedinjene Države troše 1,7 triliona dolara na modernizaciju svog čitavog nuklearnog arsenala u narednih trideset godina. Rusija je nedavno rasporedila taktičko nuklearno oružje u Belorusiji. Kina značajno proširuje svoj nekada skromni nuklearni arsenal. Mi moramo da ubijemo takmičenje velikih sila pre nego što ono ubije nas.

​

Protekla sedmica je kako kaže engleska fraza „povredi dodala uvredu“: inspiratori ubistva Slavka Ćuruvije ispadoše nevini za njegovo ubistvo, protivnica Putinovog režima je proterana iz Srbije a neonacisti su održali miting u čast kvislinškog generala Milana Nedića. Eto, za nedelju dana smo postali još gora zemlja ukojoj se gazi preko ubijenih, vređa zdrav razum i priziva mrak.

Apelacioni sud čiji članovi imaju više putera na glavi nego što se nalazi u beogradskoj mlečnoj industriji je oslobodio jednog Radeta Markovića i njegove satrape, a jedan je od njih trenutno u bekstvu. Šta to govori o našem „pravosuđu“ koje drhti pred nepmenikom koji je otvoreno pretio Ćuruviji nekoliko meseci pre no što je likvidiran?

I šta reći o toj odluci da se bezbednost naše domovine brani tako što se proteruje žena koja radi kao prevodilac i to ne mnogo nakon još jednog sramnog odlikovanja koje je stanoviti Vulin dobio od Vladmira Vladimiroviča? A koja je njena krivica? Učestvovanje na antiratnim protestima? Hajde, molim te, jake li opasnosti po Srbiju! Hoćemo li onda proterati svu masu Rusa i Ukrajinaca iz Srbije kao „uljeze“ i špijune koji rade za „CIA, snajka, CIA“?

I, kao šlag na tortu(ru) dolaze crne legije Zentrope Srbija, neonaci ekipe koja je deo internacionalne mreže srodnih organizacija a o čemu smo već pisali . Zašto, kao bezbednosna opasnost po Ustav i zakone ove zemlje, po građane, po svakog ko nije beo ili hrišćanin ili ne misli kao nacisti, nije zabranjen ovaj miting? Neko će reći-par desetina, šta je to? Ne, tih par desetina je izašlo. Problem je u tome koliko njih misli kao oni na ulici. Idemo još dalje: problem je u ekskulpaciji Milana Nedića i njegove bagre i pobre mu Ljotića Mite i ostalih čankoliza Trećeg Rajha. A kako je do toga došlo?

Normalizovan je ovde odavno i fašizam i naczam i kolaboracionistička mantra a o tome pisah glede predstave „Đeneral Milan Nedić“ koju su svi oni zadrti antikomunisti, novokomponovani nacionalisti ili „potomci onih koji su opljačkani 1945“ iskoristili za vraćanje ove nakaze u čitanke kao „Srpske Majke“ koja bdije nad“ biološkom sušpstancom srpskog naroda“. Nije stoga čudno sve ovo što nam se dešava pa ni to da nam vlada mali, nabeđeni siledžija koji je sticao političke poene zabranjujući medije još 1998. godine i lovio satelitske antene po beogradskim terasama. Na to se sasvim prirodno nadovezuje besprizornik koji je seirio dok su studente polivali vodeni topovi na februarskom miniusu a koji dobija odlikovanja od druge zemlje, za bezbednosne zasluge za tu drugu zemlju. Pritom govori o tome ko je izdajnik, ko je Srbin a ko ne. Zašto lepo ne prilepi ruske epoletuške i odleti z Moskvu i završi s tim jednom za svagda? Poslednji put kad sam gledao kartu Srbija i Rusija su bili dve posebne zemlje a mi nismo bili ruska gubernija. Mada, znaju i te karte da zavaraju…

Ono ‚što ovu zemlju muči je otvorena, živa rana koja krvari već četrdeset godina. Sve je okrenuto na tumbe i zato moramo uskoro sve dobro protresti inače nam ne valja rabota.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

              Poput većine „zaposlenika u obrazovanju“, kako nas je s pravom prozvao Noam Čomski, i moja malenkost beše deo (doduše veoma pasivni) globalne, svesrbistanske prosvetne ujdurme posvećene liku i delu Sv. Save. Generalni utisak: VEĆ VIĐENO! Skroman kulturno-umetnički program u izvedbi nekolicine devojaka različitog uzrasta. Veoma prijatnog glasa i vokalnih sposobnosti. Neuporedivo kvalitetnijih no što je njihovo čitalačko umeće. Što je sa aspekta obrazovanja delovalo više nego razočaravajuće.

              Ustaljena shema započela je intoniranjem svetosavske himne, a potom je usledio dobro poznati miks: red recitacija, red imaginacija i izmišljotina (što iz Savinog što iz Rastkovog života). Međutim, već nakon nekoliko uvodnih minuta priredba beše prekinuta. Konačno se pojavio i opravdano odsutni paroh, zadužen za spiritualni deo ove skromne manifestacije. Tad svi ustadoše (i ja naravno) i žamor umuknu pred mantijom.

              Ruku na srce, uveren sam da je to bila najkraća i najbrža moguća verzija jednog religijskog obreda kojem sam u životu prisustvovao. Ali ne siguram! Jer kako sam još od Kanta naučio, vreme je subjektivna forma opažanja koja prethodi svakom iskustvu. Mojoj iskustvenoj spoznaji bilo je mnogo zanimljivije da opaža kako se ostale kolege ponašaju u ovakvim kontrolisanim uslovima. Zanimljivije mi je bilo da promatram da li se, i koliko se pojedinci krste, nego da štopam vreme do isteka obreda. Primetih da neki to čine sasvim iskreno. Mogli bi čak reći i bogougodno. Dok su opet neki drugi mlatili unakrstno tek kada bi trenutak za to bio aminovan od strane sveštenika.

              Nakon molitvenog obreda usledila je pohvala za najbolju učenicu – nosioca Svetosavske povelje, kao i podela prigodnih poklona „svežim“ penzionerima. Koji su uistinu i izgledali daleko svežije no što su izgledali dok su još bili zaposleni. Nakon toga se nastavila priredba. Kao i ranijih godina i sada su se mogle čuti kojekakve pikanterije iz Savinog života da je bivalo čak pomalo i neumesno. Na primer, da je Sava neprekidno išao bos, neovisno o godišnjem dobu, te da su mu usled toga tabani do te mere ogrubeli i ojačali da je mogao ići bos i po najoštrijem kamenju. Uf, Uf, Uf! Iz perpektivne savremenih roditelja ovo je podatak koji je u najmanju ruku uznemirujuć i zabrinjavajući. Jer znamo kakva su današnja deca. Svašta vole da snimaju. A tek „igre izazova“! Još bi mogli novi izazov da izmisle, npr. „Svetosavski put istine“ ili „Kamen po kamen do Savobrazovanja“…

              I nekako bih i pregurao do ručka bez drastičnijih mentalnih turbulencija da još jednom ne začuh uvodne note sada već neizostavne numere na školskim priredbama. Pesme koja je uvrštena i u redovno gradivo Muzičke kulture. Zavapiše devojke kao jedna: „MI SMO DECA NEBA“. A mene preseče rezak neprijatan bol kroz gornji abdomen dok sam iznova analizirao verovatno najmračnije stihove u skorijoj povesti duhovne glazbe Srbistana.

„Gladni smo samo neba

Hleba nebeskog

Zemlja nema sve što nam treba

Siti smo prolaznog.“

              Boga mi, teško da mogu da se složim sa ovom konstatacijom. Pa ovom malenom konobaru visi uniforma kao sa čiviluka, a teško da postoji manja od nje. Željna su ova deca mnogo čega ovozemaljskog. Možda nisu sva gladna i žedna. Ali ima i takvih. Međutim, sasvim je očigledno da su mnoga od njih veoma oskudno i skromno odevena. Neka od njih još uvek nisu iskusila ni letovanja ni zimovanja… A svakodnevno mogu da čujem i kako su željna poštovanja od strane vršnjaka, uvažavanja od strane nastavnika, skladne porodice u kojoj su voljena, a ne zanemarena… Na žalost, najmanji broj je onih željnih knjiga i obrazovanja. Ali, to me ni najmanje ne čudi, već zabrinjava. A razlog je verovatno baš u tome što se Sveti Sava prikazuje kao nadčovek, kao ideal koji je prosečnom homo-sapiensu u jeku njegovog psiho-fizičkog razvoja tek nejasna paradigma.

              Deca su pre svega željna ljubavi! Ovozemaljske i prirodne. Ljubavi među roditeljima. Ljubavi između dece i roditelja. Ljubavi među vršnjakinjama i vršnjacima. A kako im te ljubavi sve više nedostaje (roditelji se razvode, poklonima nadomešćuju svoje odsustvo u životu deteta, vršnjaci se mere i vrednuju na osnovu cene i marke garderobe koju nose na sebi…) deca sa pravom postaju zatvorena, pa i gruba. Pojedina i nasilna!

              Uzmimo za primer skorašnji incident u prijepoljskoj tehničkoj školi. Jedan momak je zadobio frakturu nosa nakon fizičkog obračuna sa svojim vršnjacima. Kako su portali izveštavali, incident je motivisan nacionalnom i religijskom netrpeljivošću. Fizičkom obračunu prethodila je pesma objavljena na društvenim mrežama u kojoj se poziva na „Božićno pucanje u džamije“. Koliko mi je poznat vrednosni svet današnjih srednjoškolaca (nakon 15-godišnjeg radnog iskustva sa istima) mislim da ovi izgrednici upravo u svojoj „veri“ pronalaze utemeljenje za svoj šovinizam. Pravoslavnoj veri koja se u školama sve više promoviše kao jedini ispravan  „Svetosavski put“.

Dete Partizana:

 Brine me jedna istorijska nedoumica: A šta ako je taj „Svetosavski put“ nalik onom putu koji je Sava sa ocem Stefanom hodimo među Bogumilima?   

 I never lied to you, I’ve always been cool,

I never lied to you, I’ve always been cool,

I wanna be elected,

I gotta get the vote, and I told you ’bout school,

I wanna be elected, elected, elected,

Hallelujah, I wanna be selected,

Everyone in the United States of America.

(Alice Cooper – Elected, 1973)

„Treba u svemu i posle svega pronaći nadu“, pisao je veliki pesnik Branko Miljković. Ovaj stih nije izgubio na aktuelnosti, pogotovo sada kada smo svedoci velikih političkih potresa u Evropi i svetu. Počelo je sa ratom u Ukrajini, dok događaji na Bliskom istoku prete da eskaliraju u regionalni rat, sa direktnim učešćem Sjedinjenih Američkih Država. Kao što znamo, u novembru ove godine će se održati predsednički izbori u SAD. Svaki potez aktuelnog predsednika Džozefa Bajdena se pažljivo prati, s obzirom da mu pada popularnost kod demokratskih birača zbog broja godina i podrške koju pruža Izraelu u ratu protiv Hamasa.

Kada je u pitanju kriza na Bliskom istoku, Bajden je pod sve većim pritiskom da napadne Iran, ali on zna da mu to ne bi išlo u korist zbog predsedničke kampanje. No, kako precizno navodi američki politikolog Majkl Parenti: „Cilj je da se osigura ne samo prevlast globalnog kapitalizma kao takvog, već i prevlast globalnog kapitalizma SAD sprečavanjem pojave bilo koje druge potencijalno konkurentske supersile ili, u tom slučaju, bilo koje potencijalno konkurentske regionalne sile.“ Bajden je oličenje takve politike, ali ništa bolji nije ni bivši predsednik Donald Tramp, koga mediji vide kao novog-starog republikanskog kandidata za predsednika.

Uprkos sudskim procesima i optužbama za seksualno zlostavljanje, Tramp u izbornu trku ulazi kao „osvetnički“ kandidat, čija je retorika zaoštrena i čiji su planovi za drugi mandat fašistički. U govoru povodom Dana veterana 11. novembra 2023. godine, Tramp je izjavio: „Pretnja od spoljnih sila je mnogo manje zlokobna, opasna i ozbiljna od pretnje iznutra… Iskorenićemo komuniste, marksiste, fašiste i radikalno-leve nasilnike koji žive kao gamad u granicama naše zemlje.“ Da li vam ove reči zvuče poznato? Kada uzmemo u obzir činjenicu da iza Trampa stoje savetnici i različite desničarske fondacije i organizacije, nikako ga ne treba potcenjivati. Pored toga, Tramp ima svoje, uslovno rečeno, saveznike u Evropi, kao što su mađarski premijer Viktor Orban ili holandski političar Hert Vilders. Ova „crna internacionala“ postoji samo zato što nema jakog i organizovanog komunističkog pokreta koji bi se efikasno borio protiv tih izuzetno negativnih pojava.

U kontekstu američkog društva, sasvim je jasno da Tramp predstavlja pretnju po demokratiju, što uočava čak i Bajden. To nije dovoljno da bi se zadobilo poverenje birača, koji pritom ne žele reprizu izbora iz 2020. godine. Čini se da su umorni od staraca i da žele nekog svežeg i mlađeg kandidata koji bi ponudio drukčiju politiku. Međutim, takvog kandidata nema na vidiku i sasvim je moguće da Tramp i Bajden ponovo odmere snage. Ključne teme biće svakako spoljna politika i aspekti unutrašnje politike kao što je imigracija. Prema poslednjim anketama, u šest od sedam kolebljivih država porastao je procenat glasača koji su izjavili da im je imigracija „najvažnije pitanje“, pa tako:

• 61% birača u tim državama kaže da je Bajden barem donekle odgovoran za talas migracija na granici između SAD i Meksika;
• Za isto pitanje, 30% je okrivilo Trampovu administraciju, a 38% republikance iz Kongresa;
• Glasači u tim državama kažu da veruju Trampu u odnosu na Bajdena po pitanju imigracije 52% prema 30%.

Dodajmo tome i aktuelnu krizu u Teksasu. Naime, republikanski guverner Greg Abot odbija da se povinuje odluci Vrhovnog suda SAD da se ukloni bodljikava žica koju je Teksas postavio na južnoj granici sa Meksikom, zbog priliva ilegalnih migranata. Abot je spreman da se sukobi sa federalnim snagama ako bude bilo potrebe i ističe da Teksas ima pravo na samoodbranu, zbog čega je dobio podršku još 25 republikanskih guvernera. Pored njih su ga podržali Tramp i Robert F. Kenedi Mlađi, koji se uključio u izbornu trku kao nezavisni kandidat. Član čuvene dinastije Kenedi, koji je po svojim stavovima blizak Trampu, na društvenoj mreži Iks je napisao: „Teksas je u pravu. Bajdenov neuspeh da obezbedi granicu ne ostavlja državama drugog izbora osim da preuzmu stvari u svoje ruke. Kao predsednik, okončaću ovu humanitarnu krizu jednom zauvek. Osiguraću granicu i uništiću poslovni model narko kartela. Država bez granica uopšte nije država.“            

            Iza maske demokratije i ljudskih prava kriju se oni koji bi preko leševa došli do profita, makar to podrazumevalo i uništenje čitavih naroda. U tom pogledu, demokrate i republikanci se suštinski ne razlikuju. To nam govori da je dvopartijski sistem zapravo jednopartijski, odnosno da je to diktatura buržoazije. Ključne odluke donose milioneri i milijarderi, a oni koji su proradnički orijentisani gotovo da nemaju šansu u takvom sistemu. Poznato je da postoje tzv. demokratski socijalisti, ali oni nisu radikalni – njima odgovara „kapitalizam sa ljudskim likom“, a ni prema američkom imperijalizmu nisu kritički nastrojeni. Slične tendencije možemo videti i u Evropi, gde se obično takve opcije pojavljuju kao konstruktivna opozicija ili kao privezak buržoaskih vlada. Socijaldemokratija nije nešto ka čemu treba težiti, jer se pokazalo da to ne donosi promene. I istorija nas je valjda nečemu naučila.

ALEKSANDAR NIKOLIĆ

Najnoviji potezi RF kao jedne lijeve ili bolje rečeno ultralijeve partije/stranke u Hrvatskoj naveli su nas na analizu cjelokupnog dosadašnjeg djelovanja RF kako bismo utvrdili razloge sadašnjeg opredjeljenja iste za jedan krajnje desno-centraški potez i faktički stavljanje na drugu stranu barikade.

Radnička fronta (RF) nastala je 2015.godine kao politička partija, neformalno konstituisana prethodne – 2014.godine kao “politička inicijativa radnika, aktivista, sindikalista, nezaposlenih i studenata u Hrvatskoj”, koja “pokušava izgraditi “široku antikapitalističku frontu posvećenu korjenitoj promjeni političkih i ekonomskih odnosa u korist svih potlačenih i onih koji žive od svojega rada.”

Organizaciono ustrojstvo, programska platforma i praktično-političke akcije


Od samog starta Radnička fronta imala je problema sa organizacionim ustrojstvom, i to u toj mjeri da su se u okviru nje javile dvije frakcije: demokratsko-socijalistička i trockistička.
Dok se trockistička strana zalagala za demokratski centralizam shvaćen na način da ne pravi razliku između ad hoc grupa (grupnih mišljenja koja se formiraju od slučaja do slučaja) i frakcija kao stalnih podijela, dotle se demokratsko-socijalistička frakcija zalagala za direktnodemokratske odnose proglašavajući svaki centralizam unaprijed birokratskim, odbacujući podjelu na rukovodstvo/članstvo i tražeći korijen birokratizma u samim funkcijama i subjektivnim osobinama ljudi, ignorišući dominantne društveno-ekonomske odnose kao stvarni uzrok pojave istog, čime je to zalaganje dobilo jedan anarholijevi pečat. Bio je u pravu jedan od nekadašnjih univerzitetskih profesora, iako ne tako slavne biografije – Fuad Muhić, kada je tzv. antiautoritarne koncepcije (kako svoju koncepciju deklarišu predstavnici RF) u svojoj knjizi okarakterisao kao “izraze stvarne potisnute želje za autoritetom”, dajući tome i psihološku dimenziju.

Zalaganje demokratsko-socijalističke frakcije za direktnodemokratske odnose bilo je motivisano ne stvaranjem demokratske atmosfere u partiji, već s ciljem stvaranja organizovanog haosa u kojem bi se lako konstituisala neformalna grupacija koja bi iza kulisa upravljala samom političkom organizacijom, što se na kraju i dogodilo. Atmosfera koja je stvorena na taj način doprinosila je napuštanju redova RF od strane onih koji se nisu slagali sa demokratsko-socijalističkom frakcijom. Na taj način, došlo je do rascjepa i faktičkog prestanka postojanja Radničke fronte kao organizovane idejne i političke cjeline, što naravno javno nije ni priznato od strane njenih glavnih protagonista, dok članovi dotadašnjeg Koordinacijskog odbora (inače protivnici demsocijalističke linije) pak jesu. I mada treba uvažiti određene poteze koji su činjeni od strane Katarine Peović i ostalih (razgovori sa radnicima, podržavanje radničkih štrajkova (angažman oko brodogradilišta Uljanik npr.) i sl),prije svega u smislu što je prva u hrvatskom saboru kao zastupnica RF progovorila o položaju radničke klase, o njezinim problemima kao klase, cjelokupno djelovanje i određeni potezi učinili su je krajnje neozbiljnom, ultraljevičarskom partijom.

Prvi i osnovni pogrešan potez jeste taj da je za izgradnju jedne radničke, socijalističke opcije dovoljno probijanje medijske blokade. Govoriti o problemima radničke klase, a činiti jedva šta da se isti konkretno razrješavaju daje kontraefekat, jer avangardna uloga se stiče ne lecima i parolama, već zadobijanjem povjerenja klase kroz konkretne aktivnosti na polju rješavanja istih tih problema.

Pored toga, uzećemo za primjer poteze kao što su:
1) zalaganje za 35 časovnu radnu nedjelju (u saradnji sa Novim sindikatom)
2) zalaganje za autonomiju Hrvatske u okviru EU

Zalaganje za 35 časovnu radnu nedjelju u dijelu radničke ljevice činilo se kao krajnje pozitivan potez koji bi doveo do rasterećenja radničke klase, i povećanja njezinog “slobodnog” vremena.
Međutim, imajući u vidu realno stanje na terenu i činjenicu da je Hrvatska neokolonijalna država kao i niz drugih država nastalih raspadom SFRJ, i samim tim teškim položajem radništva, decenijama antiradničke politike koja se sprovodi (problem sindikalnog organizovanja), bez sindikata ovakav potez bi doveo do toga da bi dobar dio radničke klase – onaj njezin manuelni, fizički dio bio pogođen, zakinut za platu, dok bi u cijeloj priči rasterećenje osjetili oni koji imaju fiksna primanja a tu se misli prije svega na sloj malograđanske inteligencije kojoj pripadaju univerzitetski i akademski profesori.

Time se zanemarilo da je u sadašnjem trenutku realnija opcija zalaganje za osmočasovno radno vrijeme koje je odavno na udaru i za koje se valja nanovo izboriti.
Na ovaj način, u biti realni problemi radničke klase iskorišćeni su za pokušaj ostvarivanja uskih cehovskih interesa dijela malograđanske inteligencije, što naravno, ništa nije novo, jer svaka klasa ili sloj u društvu da bi uspjela da se izbori za svoj položaj u društvu, mora sopstvene interese da predstavlja kao opšte. Drugi potez jeste zalaganje za autonomiju u okviru EU umjesto zalaganja za napuštanje EU, što je očigledno bilo motivisano članstvom u European leftu i fondovima zapadnoevropske ljevice. To je u biti bio dokaz da je ekonomska nezavisnost, uprkos inače nezavidnoj materijalno-finansijskoj poziciji jedne političke organizacije, osnovni uslov njezine nezavisnosti na polju društveno-političkog djelovanja.
Programska platforma RF:

Pored svega ostalog, valja se osvrnuti i na na programsku koncepciju Radničke fronte.
Radnička fronta deklarisala se od starta kao partija koja zastupa koncept tzv.demokratskog socijalizma.

Taj koncept, po svemu do sada sudeći svodi se na:
1) radničku participaciju u upravljanju preduzećima, čak nekim vidom akcionarstva
2) zadržavanju postojeće parlamentarne političke strukture
3) mjerama oporezivanja bogatih
4) državno upravljanje strateškim dijelovima privrede

Tu se između ostalog nameće i pitanje otkud pojam demokratskog socijalizma na ovim prostorima.

Slovenačka lijeva partija/stranka – Levica (na početku Združena levica) opravdala je taj pojam objašnjavajući taj pridjev “demokratski” kao nužnost da riječ i pojam socijalizam uopšte uđe nekažnjeno u jezičnu praksu post-socijalističke Slovenije. Ta “nužnost” je brzo prerasla u novi “demokratski socijalizam” zasnovan na principima privatnog vlasništva/dioničarstva, apstraktnih građanskih sloboda tj. individualizma i na kraju buržoaskog parlamentarizma.
Primjer je upravo Levice koja učestvuje u novoj slovenačkoj vladi sa programlma “ekonomske demokratije” (radničkog suvlasništva) i Solidarne budućnosti (građanske filantropije).
Dotle RF takođe zagovara demokratski socijalizam i  to konfuzno i nebulozno, sa raznih anarho-liberalnih, trockističkih i “kulturoloških” pozicija. Tu treba podvući još neke stvari.

Posebno je zanimljiv odnos Radničke fronte prema konceptu jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja. Naime, u svojoj kritici pored uvažavanja određenih pozitivnih strana samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji, RF u negativne elemente ubraja orijentaciju Jugoslavije na razvitak takve ekonomije koja će dozvoliti slobodnije djelovanje zakona vrijednosti (tržišno-planska), kao i nedostatak slobode govora, autoritarizam (u smislu zabrane političkog organizovanja i djelovanja protiv sistema); zalažući se za očuvanje parlamentarnog višepartijskog sistema po svaku cijenu. U svojoj kritici odnosa robne proizvodnje, tržišta i socijalizma, RF stoji na izrazito dogmatskim pozicijama vrlo sličnim onima trockističke i staljinističke orijentacije, koje smatraju socijalizam nespojivim sa datim kategorijama robne proizvodnje i tržišta proglašavajući ih unaprijed kapitalističkim,  zaboravljajući o tome da isti dobijaju ovakav ili onakav karakter na osnovu dominantnih društveno-ekonomskih odnosa, a ne obrnuto (naravno to ne znači da su bez povratnog uticaja na odnose), te da se isti ne daju administrativno “ukinuti” i da moraju postepeno odumirati.

Tu je naravno etiketiranje Jugoslavije kao nedemokratske i u smislu njene tadašnje pravno-političke nadgradnje, koja se tek tako proglašava jednopartijskom, zaboravljajući da je uprkos problema na polju praktične realizacije Jugoslavija faktički prva ozbiljnije postavila problem prilagođavanja političkog sistema promjenama u oblasti materijalne baze, tj.u društveno-ekonomskim odnosima, čime se jasno odredilo da je svaki oblik političkog monopola bilo jedne ili više partija u direktnoj suprotnosti sa daljim razvitkom socijalističkog samoupravljanja kao integralnog društvenog sistema, a što je Kardelj koncipirao u obliku čuvenog pluralizma samoupravnih interesa. Na taj način, RF se oblikovala kao partija zastupnica etatističkog shvatanja samoupravljanja i socijalizma, ostavljajući odlučivanje o proširenoj reprodukciji u ruke partijsko-državne strukture,  čime se samo samoupravljanje svelo na puku participaciju radništva, što svakako nije jedno te isto.


Najnoviji potez: zalaganje za uvođenje kvota za strane radnike

Zalaganje za pomenutu mjeru službeno je pravdano potrebama poboljšanja položaja domaćeg radništva, uz faktički zanemarivanje problema onog drugog dijela radništva – stranih radnika u Hrvatskoj. Svaka kritika na račun tog poteza etiketirana je kao dogmatska, trockistička i sl, a njezini nosioci kao tobože oportunisti i korisni idioti kapitalističkog sistema, iako se u cijeloj situaciji zna ko je na kojoj strani barikade, a sve to uz pozivanja na Lenjina i navodnog nastojanja da se njegove izjave smjeste u istorijski kontekst vremena, s ciljem da se obmane domaća javnost kako RF radi u skladu sa real-političkim mogućnostima i prikrije faktička izdaja radničke klase, jer se ista ne da podijeliti po nacionalnoj, vjerskoj i rasnoj pripadnosti, a da se ne napusti sama borba za socijalizam, tj.njegova humana dimenzija i pređe na desničarske, kontrarevolucionarne pozicije,jer socijalizam uključuje u sebe internacionalizam, a ne nacionalizam. (Konkretno kao partija koja se protivila podizanju barijera na granicama s ciljem spriječavanja priliva migranata koji dolaze kao radna snaga, RF je svojim najnovijim potezom paradoksalno postala zastupnikom upravo takvih pozicija).
Po svemu sudeći, RF na sve do sada izneseno pokazala se kao partija zastupnica socijaldemokratske koncepcije socijalizma (buržoaski etatizam iliti državni kapitalizam), uprkos isticanju svoje “radikalnosti.”


Iskustvo Radničke fronte govori nam prije svega da zadobijanje medijskog prostora i orijentacija na parlamentarni rad, uz zanemarivanje ozbiljnijeg vanparlamentarnog rada, njegovog svođenja na megafonisanje, puke paradne manifestacije i sl, vodi u propast u svakom pogledu, te je time praksa pokazala da je ultraljevičarstvo izuzetno nestabilna politička platforma i da postoji nekoliko varijanti razrješavanja iste u smislu ili će se na vrijeme samokritikovati i usmjeriti u pravcu izgradnje jedne radničke, komunističke organizacije ili će pak nakon dužeg vremena otići bilo u liberalne bilo u desno-centraške vode. Na osnovu svega toga, sada je bar jasnije da iza svrstavanja RF uz ultrdesničarski Domovinski pokret stoje lični interesi pojedinaca.

VUK POPOVIĆ

Vidim da su euroskeptici došli na svoje
pada Evropa
ruši se Schengen
sad ćemo svi u vojsku i policiju
obući uniforme zadužiti cijevi
pa na granicu
očistiti korov svako u svojoj avliji
da samo naše cvijeće cvate

(Damir Avdić, 51)

Populistički kompas je u Evropi namagnetisan udesno. Ne zaboravimo da smo bili svedoci velikih anti-AfD demonstracija u Nemačkoj. Čuli su se pozivi na zabranjivanje partije koja se „distancirala sama od sebe“ nakon što je nekoliko njenih visoko pozicioniranih članova „uhvaćeno“ da sa desničarima iz CSU i neonacistima pravi pregovore oko rešavanja „migrantskog primera“. Znakovito je i to da se sastanak ovih glavešina odvijao nedaleko od Vanzea, mesta poznatog po kreiranju Hajdrihovog „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ 1942. godine. Tradicija nacista se nastavlja ali, na sreću, i antifašistička borba. AfD se distancirao od svojih članova ne zbog toga što se ne slaže s njihovim stavovima već zbog toga što su uhvaćeni u stvaranju monstruoznog plana. Da su se provukli, ni po jada. Tu i tamo sklone one kojima se omakne nazivanje migranata stokom i talogom ljudske vrste pa nastave fdalje. Jer- neki se ne mogu integrisati u nemačko društvo a ako i mogu- sumnjivo je to, šalji nazad u zemlju porekla, pa nek samo naše cvijeće cvate.

Kad smo kod toga, a kod populističkih poena i brkanja uzroka i posledice, eto nama ideje koja dođe sleva, u komšiluku, a to je da se uvede kvota za zapošljavanje stranih radnika. A ko to predlaže? Radnička fronta (RF). Šta li misle, čemu li se nadaju? Da će sprečavajući one koje je muka naterala da dođu u njihovu zemlju da zarade pomoći hrvatskim radnicima? Kao da nije dovoljno što ih šikaniraju, spaljuju luke koje predstavljaju Induse i prebijaju nego im treba još i ovo. Peticija za kvote. RF se ovim potezom našla na pozicijama Domovinskog pokreta, ultradesničarske organizacije. U tome nema nikakve pa čak ni one dnevnopolitičke šićardžijske logike  koje smo se nagledali kod nas.Hajdemo redom: Hrvoje, pritisnut mukom, ne može dobiti posao u struci pa ode u Irsku. Mustafa, iznuren od hiljada kilometara bežanije, a u potrazi za normalnim životom, želi u Nemačku ali mu ne daju. Ostane u  Hrvatskoj gde rmbači kao i Hrvoje u Irskoj, a i jedan i drugi su zakinuti od istog protivnika – kapitalizma. Naravno, logika je sledeća – zašto da se borimo protiv nečeg globalnog i naizgled svemoćnog kad možemo steći koji poen u domovini, postati, šta ga znam., Domovinski front ?

Mnogi su na ovim tvrdim prostorima pokušavali da koketiraju sa preovlađujućim desnim narativom. Evo, Đinđić se trudio da se umili desnici: veronauka, Hram Svetog Save, antikomunistička retorika pojačana tu i tamo ubačenim srbovanjima, okretanje vola na Palama pa, da li ih je pridobio? Ne, a bio je iskorišćen. Mrzeli su ga a posle krokodilski, neki od njih, plakali nad njegovim grobom. A ako mislite da sam napao na komšije a zaobilazim srpsku levicu-grdno ste se prevarili. Nagledali smo se, a sudeći po svemu, još ćemo da  gledamo kojekakve nesrećnike koji drže Putina za antiimperijalističkog borca i ledeno uživaju dok zasipa bombama Ukrajinu. Da, to su oni isti za koje je Sloba Robija bio dosledni komunista i patriota a ne ono što je zapravo bio-politički konvertit, izdajnik ideja komunizma i šovinista. Četno levičari koji s jedne strane prose po stranim ambasdama s čančetom u ruci pokornoj cimajući Kubance ili baticu Sija da im da neki dinar a onda obijaju pragove balkanskih komunističkih partija, bezuspešno. Ta ista bagra se posle vrati u Srbiju praznih džepova i kamaraderiju gradi sa nepomenikovim podguznim kombi partijama. Nije im ni to dosta: štitili bi Gazu ali bi sravnili Kijev, pritom teraju prave levičare od sebe a onda evo ih  na skupovima gde se tiskaju rame uz rame sa onim putinofilima koji su ujedno i antisemite (i koji bni se smrtno uvredili kad bi saznali da je Putin delom jevrejskog porekla) američke „ investicije“ napadaju a kineske prećute onako, skoro kumovski saosećajno. Pripuštaju smultjivce sa drotovskim pedigreom da im vršljaju po partijskim organima i zaborave da se distanciraju od njih i javno izvine svima koji su ukazivali na opasnost. Ne bi me iznenadilo da se jednog dana zateknu u (ne)Narodnim patrolama samo da im to donese neki gramčić vlasti i trajno reši egzistencijalna pitanja. Jer, na kraju krajeva, njima je stalo do srpske radničke klase, srpskih interesa, razumete? Nek Mustafa produži za Hrvatsku…

Ukratko: nadam se raspadu AfD, njegovom ukidanju baš kao što se nadam da će RF  doći sebi a da će se u Srbiji za početak razbistriti u glavama onoga što je preostalo od levice. Ali, sve ovo što govorim je samo jedan deo priče. Samo ukidanje AfD ili javno kajanje zbofg grešaka neće rešiti problem. Ono što je neophodno je da se denacifikacija i klasno osvešćivanje odvijaju uporedno. Ne nacionalizam već internacionalizam, ne kapitalizam već socijalizam, ne imperijalizam već mir.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Tejlor Dorel, People’s World

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

„Šta podrazumevate pod strpljenjem?“, ruska revolucionarka Nadežda Krupska uzvratila je na pitanje boljševika Nikolaja Valentinova. „Ako mislite na odlučnost, upornost i istrajnost, onda očigledno [Lenjin] ima ove kvalitete u većoj meri nego bilo ko drugi.“ Krupska je možda bolje od bilo koga drugog znala, bila je Lenjinova žena, da revolucionarni vođa nije strpljiv u „sitnoburžoaskom“ smislu.

Kada je Lenjin naučio nove jezike, na primer, tečno je govorio francuski, nemački i engleski do te mere da kada ga je Bertrand Rasel intervjuisao, bio je iznenađen da je ceo razgovor prirodno tekao na Raselovom maternjem engleskom jeziku. Lenjin bi opsesivno kidao rečnike i gramatiku dok se ne završi posao savladavanja nove jezičke nomenklature.

Bilo da se radi o klizanju, hobiju koji je savladao tokom izgnanstva u Sibiru, ili šahu, opsesiji koja ga je obuzimala i u snovima – Krupska se jednom prisetila da ga je u snu čula kako viče: „Ako pomeri svog skakača ovamo, ja ću se suprotstaviti rokadom.“ – Lenjin se uvek iscrpno i bez oklevanja bacao na svoje aktivnosti. Strpljenje, u buržoaskom smislu, nije imalo mnogo smisla u životu koji je stalno u pokretu i zato je Krupska odbacila taj termin i radije okarakterisala Lenjina kao „čoveka jake volje“.

Sto godina nakon Lenjinove smrti, pitanje strpljenja se ponovo nadvija nad svetom. Još uvek živimo u doba imperijalizma, termin koji je Lenjin koristio da opiše fazu kapitalizma u kojoj se kapitalističke zemlje bore za nekoliko centimetara teritorije u svetu koji je već podeljen između kapitalističkih nacija. Danas postoji i dodatna vremenska osetljivost klimatskih promena, genocida u Palestini i nadolazeće pretnje fašizma na Zapadu.

Nijedna od ovih egzistencijalnih kriza neće biti rešena u sledećem izbornom ciklusu i, uprkos spontanim masovnim protestima protiv svakog pitanja i rastućem radničkom pokretu, postoji sveobuhvatan osećaj političkog poraza i širenja cinizma.

Mnogi na „levici“ bi danas mogli da imaju neke pretpostavke o tome kako bi revolucionar jake volje poput Lenjina reagovao na pomenute događaje. Mogli bi da pretpostave da bi se zalagao za to da Amerikanci uzmu oružje u ruke kako bi zbacili buržoaziju i uspostavili diktaturu proletarijata danas, kako bi doveli do neophodnih promena da bi se ti problemi rešili preko noći. Oni bi mogli da prelaze između revolucionarnog rečnika s jedne strane i cinizma pred tako strašnom budućnošću.

Oni na levici skloni takvom razmišljanju mogli bi da uče od Krupske, koja je razumela razliku između nestrpljivosti i snažne volje, između nenavođene spontanosti i strateške borbe.

Centralno mesto u Lenjinovoj teoriji bio je koncept adresiranja uslova onakvim kakvi jesu, a ne kakvim bi neko želeo da budu. I tako je elektoralizam, taj zli sistem koji radikali razumljivo mrze, bila tema koja se ponavlja u njegovom radu. Pošto se toliko Amerikanaca konačno budi sa ograničenjima američkog dvopartijskog liberalizma, marksisti bi trebalo da se vrate Lenjinu da bi saznali kako da se suoče sa našom strašnom političkom situacijom.

„Najmanje loše“ i mit o kasnijem Lenjinu

Liberalna demokratija je očekivano turobna za američko stanovništvo, od kojih najmanje trećina ne glasa na izborima. Malo ko vidi razliku između demokrata i republikanaca, osim u rečniku – demokrate se staraju da njihova imperijalistička politika uključuje LGBTQ populaciju, dok republikanci žele da budu očišćeni iz redova vojske (treba napomenuti da ovde postoji jasna razlika, više od pukog rečnika, ali bez obzira na to, klimatske promene i druga pitanja i dalje ostaju nerešena).

Britanski kritičar Mark Fišer jednom je napisao esej pod naslovom „Ne glasajte, ne ohrabrujte ih“, ponavljajući ono što je njegov kolega Britanac Rasel Brend govorio u to vreme početkom 2000-ih: „Biranje ’najmanje lošeg’ nije donošenje ovog konkretnog izbora, to je i izbor sistema koji vas primorava da prihvatite najgore kao najbolje čemu se možete nadati.“

Drugim rečima, Fišer je tvrdio da je glasanje, kada postoji mala razlika između dve stranke koje se kandiduju, inherentno odobravanje samog „korumpiranog i nepravednog“ sistema.

Danas u Americi malo ko želi nastavak izbora „manjeg od dva zla“ Džoa Bajdena iz 2020. godine, naročito što on nastavlja da podstiče izraelski genocid nad Palestincima. Međutim, Fišerova teza je u velikoj meri prihvaćena kao marksistička linija o elektoralizmu od strane mnogih na „levici“ u SAD.

Ali prepoznati da je buržoaska demokratija zaista jednopartijski sistem, diktatura buržoazije, samo je početak razumevanja kako napraviti promene. Nije dovoljno znati da je liberalna demokratija laž. Takođe nije dovoljno da se odvojite od pomenute liberalne demokratije kada shvatite da je to laž.

Niko to nije razumeo bolje od Lenjina, koji je u Državi i revoluciji napisao da „možemo i moramo da zamislimo demokratiju bez parlamentarizma“, da odemo dalje od Fišerovog cinizma. Ali ni Marks ni Lenjin nisu bili utopisti. Nisu verovali da se preko noći može samo srušiti parlamentarizam. Lenjin je shvatio da novi sistem mora da bude izgrađen na vrhu starog.

„Mi, radnici“, pisao je Lenjin govoreći o državnoj mašineriji, „organizovaćemo proizvodnju velikih razmera na osnovu onoga što je kapitalizam već stvorio [naglasak dodat]…“ To je bio njegov glavni problem sa anarhistima u to vreme, koji su pozivali na hitno ukidanje državnog aparata, bez kompromisa ili strateških koraka da bi se dotle došlo, i verovatno bi to bio njegov problem i sa misliocima poput Fišera.

U čuvenom predavanju Noama Čomskog, profesor je tvrdio da je Lenjin bio „desna devijacija“ socijalističkog pokreta i da je, u isto vreme, njegova politika uoči revolucije tekla oportunistički u pravcu „libertarijanskog socijalizma“. On je primetio da je Lenjin posle revolucije brzo promenio brzinu i pribegao „autoritarnosti“.

Isti argument se koristi za odbacivanje Marksa koji se, uz jednake optužbe za oportunizam, često opisuje kao humanista u svojim „ranim“ radovima i autoritarni automat u svojim „kasnijim“ radovima. Slična optužba se baca na većinu uspešnih socijalističkih revolucija – da su bile istinski socijalističke oko tridesetak sekundi, ali su onda poništile svoj socijalizam i samo postale autoritarne.

Međutim, nakon detaljnijeg razmatranja, ove tvrdnje padaju u vodu. U Lenjinovim „kasnijim“ radovima, poput onog pod naslovom Dečja bolest levičarenja u komunizmu, objavljenog posle revolucije 1920. godine, navodno besni autoritarni komunista se zalaže za diktatorsku stvar od koje bi Čomski zadrhtao: da se uključi u izbornu borbu.

„Parlamentarizam je postao ’istorijski zastareo’“, pisao je Lenjin, „ali svi znaju da je ovo još daleko od praktičnog prevazilaženja.“ Iako bi nekima na levici moglo da bude očigledno da je parlament/Kongres jednostavno instrument za kapitaliste, to ne znači da možemo sebi priuštiti da ga ignorišemo ili da govorimo samo o njegovom ukidanju. Evo „kasnog“, navodno autoritarnog Lenjina u odeljku Dečje bolesti levičarenja pod naslovom „Treba li učestvovati u buržoaskim parlamentima?“:

„Kritiku – najoštriju, nemilosrdnu i nepomirljivu kritiku – treba usmeriti ne protiv parlamentarizma i parlamentarnog rada, nego protiv onih vođa koji nisu u stanju – a još više protiv onih koji neće – da parlamentarne izbore i parlamentarnu tribinu iskorišćavaju revolucionarno, komunistički.“

Ovde je jasno da politički idealizam Čomskog (koji se uvek zalaže za revolucionare koji zapravo nikada ne stignu do revolucije) i pojednostavljenje Lenjina u „ranog libertarijanskog Lenjina“ naspram „kasnog autoritarnog Lenjina“ zanemaruje praktičnu metodologiju revolucionara.

Majkl Parenti je ismevao karakterizaciju Čomskog po kojoj su „lenjinisti željni moći, zlikovci koji ne traže revolucionarna sredstva za borbu protiv nepravde, već moć radi moći.“ Parenti je takođe odbacio lažnu dihotomiju ranog i kasnog Marksa, nazivajući je „veštačkom kontrapozicijom“ koja „transformiše relativno mali razvoj Marksovog dela u ponor između dva načina razmišljanja koja imaju malo toga zajedničkog.“ On je Čomskog i druge levičarske pisce u SAD video u suštini kao marksiste iz vremena posle Crvenog straha, to jest, njihova „namera je bila, i još uvek jeste, da se distanciraju od marksističko-lenjinističke levice.“

​Revolucionari u kontrarevolucionarnim parlamentima

Lenjinova praktična politika i teorija otkriva rascep u „marksističkoj“ misli. Glavna razlika između onih koji sebe nazivaju „marksistima“ i onih koji su organizatori ili su povezani sa marksističko-lenjinističkom (komunističkom) partijom svoje zemlje je teorija praktičnosti i bavljenja kapitalizmom tamo gde jeste, a ne tamo gde mi želimo da bude. „Najopasnija greška koju revolucionari mogu da naprave je“, tvrdio je Lenjin u Dečjoj bolesti levičarenja, da pogrešno uzmu „svoju želju, svoj ideološko-politički stav za objektivnu stvarnost.“

Bilo bi utopijski sagledati našu trenutnu situaciju i reći „nemojte se baviti izborima ili kapitalizmom“, kako biste ohrabrili one na levici da se izoluju. Ovaj stav, koji bi ipak mogao da bude koristan za vaše mentalno zdravlje, samo omogućava onima koji su na vlasti da nastave bez otpora (pošto živite van mreže u anarho-libertarijanskoj komuni umesto da radikalizujete svoj lokalni sindikat, da se borite da zbacite svog reakcionarnog državnog predstavnika ili da se upuštate u borbu u njenim različitim oblicima).

Da se ​​vratimo na Fišera, bojkot izbora jednostavno zato što je liberalna demokratija liberalna demokratija nije efikasan način da se elektoralizam posmatra kao oblik borbe pod kapitalizmom. Šta bi Lenjin rekao pokojnom Marku Fišeru? Pa, on ne samo da se bavio ovim pitanjem u Dečjoj bolesti levičarenja, već je to i doživeo kada je gradio političku moć unutar carske Rusije.

On je mrzeo levičare koji su „naivno uzimali subjektivno ’negiranje’ izvesne reakcionarne institucije za njeno stvarno rušenje“, što je naizgled bio direktan odgovor Fišeru, iako je napisan skoro sto godina ranije. „[B]oljševici nisu bojkotovali Ustavotvornu skupštinu, nego su učestvovali na izborima i pre i posle osvajanja političke vlasti od strane proletarijata“, ​​razmišljao je Lenjin. Bio je uporan u učešću u reakcionarnim institucijama koje su još uvek imale uticaj na društvo, ali ne bez dugoročne strategije na umu:

„Mi boljševici učestvovali smo u najkontrarevolucionarnijim parlamentima, i iskustvo je pokazalo da je to učešće bilo ne samo korisno nego i neophodno za partiju revolucionarnog proletarijata upravo posle prve buržoaske revolucije u Rusiji (1905), radi pripremanja druge buržoaske (februar 1917) i zatim socijalističke revolucije (oktobar 1917).“

Lenjin, strpljiv

Čitanje Lenjina u izbornoj godini unosi nijansu u razgovore o trenutnom stanju u Americi. To je zemlja sa sadašnjim predsednikom koji čini ratne zločine u inostranstvu i budućim predsednikom koji bi mogao da ukine izbore – a takođe i da počini ratne zločine u inostranstvu.

Lenjinov savet bi mogao da izgleda nategnuto za politički pejzaž koji je stavio Komunističku partiju van zakona i praktično onemogućio komunistima da se otvoreno kandiduju za funkcije, ali da uzmemo našu stvarnost onakvom kakva jeste, a ne onakvom kakvu bismo želeli da bude predstavlja rešenje koje nije lako ni glamurozno: da se na izbore gleda kao na nešto praktično.

U slučaju reakcionarne desničarske države kao što je naša, to znači preduzeti korake ka omogućavanju vođenja političke borbe, da se odvoji tih 20 minuta da se glasa za kandidate koji vas neće strpati u koncentracione logore (kao što su republikanci pozvali da se to uradi marksistima), da se provede ostatak od 99,9% godine vodeći dugu borbu korak po korak (neki unutar korumpiranih i reakcionarnih institucija), da se kombinuju metode borbe.

Učešće u liberalnim institucijama možda nije glamurozno, ali takvo nije bilo ni učešće u svakodnevnom pozorištu carističkog parlamenta. Kompromisi su od suštinskog značaja za postizanje pobeda u reakcionarnoj kapitalističkoj zemlji, zapravo toliko neophodni da je Lenjin u Dečjoj bolesti levičarenja imao ceo odeljak o kompromisima da se pozabavi tim pitanjem.

Lenjin, koga je Langston Hjuz nazvao „crvenom zvezdom“, bio je revolucionarni realista. Njegova teorija nije bila samo teorija, ona je isprobana u stvarnosti. Zbog toga se marksizam-lenjinizam naziva naukom. Hipoteze se proveravaju i dokazuju ili opovrgavaju i menjaju u skladu sa tim. Politika i metode se menjaju na osnovu rezultata ili njihovog nedostatka. I dok se decenije borbe u Americi mogu činiti kao da su bile veoma male u svetlu tekućeg neoliberalizma, važno je zapamtiti inspirativne reči jednog, usuđujem se da kažem, strpljivog Lenjina:

„Kudikamo je teže – i kudikamo dragocenije – biti revolucionar kada još nema uslova za neposrednu, otvorenu, stvarno masovnu, stvarno revolucionarnu borbu, zastupati interese revolucije (propagandistički, agitaciono, organizaciono) u nerevolucionarnim institucijama, a često i direktno reakcionarnim, u nerevolucionarnoj situaciji, među masom koja ne može odmah da shvati potrebu revolucionarnog metoda akcije.“

Godine 2024. „levici“ bi bilo dobro da krene lenjinističkim putem traženja, kako je to rekla Krupska, „jake volje“. Jednako žestoko kao što je učio jezike, Lenjin je sprovodio programe opismenjavanja koji su podigli stopu pismenosti na 86% za muškarce i 65% za žene. I isto tako žestoko, trebalo bi da se borimo protiv neromantičnih svakodnevnih napora, krivudavih, legalnih i nezakonitih radnji u brutalnoj stvarnosti u kojoj živimo, a ne idealističkoj fantaziji ili onoj koju „odbacujemo“ jer je reakcionarna.

Tatu,kosovski božur na grudima, na maljavim, laž i mimikrija, Svetog Lažnog Dimitrija

Srpski nacionalistički mrzitelj je posebna sorta protkana kontradikcijama. Živeo bi u Nemačkoj iako prezire Nemce ali im se istovremeno i divi do imbecilnosti (to kad Švaba napravi) a proterao bi migrante odatle iako bi i njega , kao slovenskog “nearijevca”, nemački ultradesničari najurili samo da mogu. Zaklao bi, da nije zakonom kažnjivo, komšiju Krešimira da mu ”vrati” za Jasenovac jer su mu svi Hrvati ustaše a ako nisu onda su komunjare a to je još gore od ustaša jer, pričao mu je deda kako su mu oduzeli kuću komunisti 1945. i to oni najgori komunisti tj. Crnogorci koje možda mrzi i više od Hrvata jer ta deca komunista, ti Montanjari, oni su proterali sa funkcija prave Srbe iz Srbije mada mu je pola porodice došlo “izBosne”. Zapravo, taj mrzitelj srBski, najviše voli da mrzi komuniste jer su mu ubili voljenog Dražui uništili fairyland kraljevinu. Ustaše, ako su “dosledni”, ceni jer-oni samo vole svoju zemlju na esktremni način a komunisti mrze sve zemlje. Štaviše, i ustaše i četnici su antikomunisti, može doći do saveza (ko ono na Kozari kad su četnici predavali srpski zbeg ustašama) , oni se nadopunjuju, održavaju jedan drugog na vlasti zastrašujući svoje narode i tako pomažu kapitaliste koji lakše lome grbaču radnim ljudima ali to srBski nacionalista nikad neće priznati iako, zna se korporacije upravljaju svetom. Tek: “Ujka treba Čedu najviše na svetu”, “Čejen i Ujka, batica i prika”, “U i kokarda, to je stara garda”.

To što toliko mrzi komuniste mu opet ne smeta da voli Sovjetski Savez i Rusiju i drži Putinovu sliku u novčaniku ko da mu je Vladimir Vladimirovič devojka a tesnom majicom sa slovom Z da ističe pivsku trbušinu. E sad, to što Putin misli sve najgore o Lenjinu jer je “izmislio Ukrajince” (baš kao što je “ustaša iz Kuće cveća” (tako ga zove stanoviti Borut Juha) Tito “patentirao” Makedonce, Crnogorce i Muslimane (kasnije Bošnjake) to je drugi par rukava. Taj isti faš srBski je oduševljen Staljinom i njegovom pobedom nad Hitlerom a sam bi u Drugom svetskom ratu sarađivao sa nacistima. On je filosemita (jer svi Jevreji, po njemu, mrze Arape a bratski su , sapatnički narod, pobio ih Švaba ko nas ustaše) ali istovremeno i antisemita (jer, brate, jevrejsko-masonska zavera, vladaju svetom, ovo-ono) a da mu kažeš da govori što i nacisti 1933. on bi rekao da si zlonameran.

Taj isti mrzitelj ne zna ni da bekne ruski, srpski natuca, ćirilicu s latinicom meša, ni da se prekrsti ne zna a kad ga pitaš za Sveto Trojstvo pošalje te u tri lepe jer nema pojma niti će ikad imati. Iz istorije zna tri datuma i četiri političara. Ponosan je što ne zna engleski a zavidi svojoj deci što gledaju filmove bez titlova i otišao bi u Holivud. Inferiorko maleni, on bi jurio Turke na buljuke ali bi otišao u Kušadasi na odmor i uvek kuka zbog 500 godina turskog ropstva&zuluma i ko izvesni Kapor Momo tupi o tome kako su nam Turci “g…i nane” kao da je tu bio, za vreme samog čina mislim . Sravnio bi ponovo Vukovar da može ali bi otišao još jednom u Rovinj. Lio bi krv za Kosovo ali nakon druge čašice lamentira kako je Kosovo izgubljeno i kako nema nama tamo povratka, Šiptari su pobedili , a oni su mnogo gadni i životinje po njemu ali ih ceni jer drže reč i imaju besu. I onda slede glupavi “kad voljem-voljem-kad ne voljem koljem” vicevi o Albancima. Naravno, čim završi seriju pošalica o “gej Slovencima” a spomene se i Belgijancima “majke bolesne pedofilske katoličke”. Tolerantan je prema komšiji kad mu kaže “pa dobro, ti si Slovak, šta ima veze?” i ne shvata zašto se ovaj uvredi. Crnci su mu simpatični ako su Edi Marfi i nisu u ćerinom krevetu. Glasa za Nestorovića iako za gomilu gluposti koje ovaj izgovori zna da zaudaraju na kilometar.

Iako je takav kakav je, mrzitelj srBski najviše prezire svoj narod jer se ne uklapa u njegove mitomanske vizije heroja bez mane i straha koji bi izginuli do poslednjeg za Carstvo Dušanovo. On nije ni toliko glup ni sirov koliko izgleda. Pa šta je onda? On je kukavica koja zna da je njegova priča šuplja ali se drži nje jer čini da se oseća moćnim, muževnim, “podjajčenim”, politički korketnim u zemlji u kojoj je ksenofobija upravo to, dakle politički korektna. Lažna nacionalna superiornost je sve što mu je ostalo u sluđenoj, opljačkanoj, iznurenoj, psihofizički ispražnjenoj zemlji. Zapravo, on sebe mrzi više od svih oko sebe ali to sebi ne želi da prizna. On “zna” da je demokratija iluzija, da je klasna borba “nemoguća”, da siroti ostaju siroti a bogati bogati, da “pokornu glavu sablja ne seče”, da je smrtan, njegovo zaveštanje potomcima nikakvo i ako mu se još i ovo oduzme, ovo nacionalno, šta će ostati? I zato on služi gospodarima bez roptanja, i zato on vređa i omalovažava, i zato, na kraju dana, oblači kasapinovu kecelju i ubija i čereči, napada iz mraka, hapsi, gazi, satire. I ta, ludačka, nekontrolisana mržnja, je ono što će ga na kraju i uništiti. Znao je pravi put ali je izabrao ovaj jer je bio mnogo lakši i završiće lišen svog komfora, napušten od onih koji su glasali za njega, svesni da neće pobediti, onih istih koji ssu ga trpeli ali ne i voleli i služili ali ne i sledili.

RADNASKELA

​ Džon Vojčik, People’s World

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Republikanski kandidat za predsednika biće 90 puta optuženi silovatelj Donald Tramp osim ako sudske odluke, osuđujuće presude ili božja dela to ne spreče. U zavisnosti od toga kome verujete, ili će anti-MAGA većina ponovo proći i Bajden će pobediti ili bi sam Tramp zaista mogao ponovo da uđe u Belu kuću. Jedno je sigurno: nijedan kandidat neće ući tamo bez odlučnog biračkog tela koji u njihovo ime izađe na birališta.

Ako slušamo Belu kuću, Tramp je ranije često bio pobeđivan i to će se ponoviti. Oni, naravno, imaju pravo, ali ignorišu mnogo toga što stoji iza mnogih pobeda protiv Trampa – borbe radništva i svih njegovih saveznika za progresivni narodni program.

Upravo se te masovne borbe ogledaju u svim početnim pobedama ljudi koje su se odigrale pod Bajdenovom administracijom. Te pobede pokreta i Bajdenova spremnost da ih sprovede, zajedno sa demokratskom većinom u Senatu i Predstavničkom domu, rezultirale su mnogim stvarnim, opipljivim poboljšanjima u svakodnevnom životu Amerikanaca.

Međutim, pošto su mnoge od tih stvari postignute, Bajdenova administracija je počela da puca sebi u nogu nizom užasnih spoljnopolitičkih inicijativa.

Kombinacija instinkta hladnog ratnika i njegove sopstvene ekstremne rusofobije dovela je do toga da je Bajden saslušao one koji su mu rekli da ne treba pozitivno da odgovara ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, koji je želeo uveravanja da Sjedinjene Države neće insistirati na ulasku Ukrajine u NATO. Ne postoji način da se sa sigurnošću utvrdi, ali to i nekoliko drugih razumnih poteza SAD bi možda sprečili Putina da započne invaziju na Ukrajinu.

Iako se invazija bez obzira na to ne može opravdati, ne može se poreći da je Bajdenova administracija, umesto da je smirila tenzije pre nego što se to dogodilo, zapravo pogoršala stvari.

Krajem prošle godine saznali smo da je kraj rata bio moguć u martu 2022. godine, mesec dana nakon što je počela invazija na Ukrajinu. Visokopozicionirani pripadnici nemačke vojske i ruske i ukrajinske diplomate, koji su učestvovali u pregovorima, preneli su uslove sporazuma medijima u Evropi. To je uglavnom ignorisano u Sjedinjenim Državama.

Velika spoljnopolitička greška broj jedan za Bajdenovu administraciju bila je njena odluka da angažuje Veliku Britaniju i NATO u sabotiranju sporazuma.

Bajden zapravo nikada nije podržao mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine, iako se, kako pišu, mirovni pregovori između njih vode. Vodeći generali na obe strane pregovaraju o sporazumima o oslobađanju zatvorenika, kao i u prošlosti, ali bez podrške Bajdena ili čak ukrajinskog predsednika Zelenskog, koji je postao sve spremniji da maršira u korak sa Bajdenovom administracijom.

Kako je nastavio sa svojom katastrofalnom politikom u Ukrajini, Bajden je nastavio da podržava rat Izraela protiv naroda Gaze. Njegova podrška izraelskom bombardovanju Gaze, sa svojim genocidnim rezultatima, šokantna je za mnoge koji se protive tome kako vide Trampa, ali koji su Bajdena videli kao pristojno ljudsko biće.

Uprkos protestima o podršci humanitarnoj pomoći Gazi, Bajden je nastavio dotok u Gazu, ali ne lekova, hrane i vode, već smrtonosnog oružja i bombi koje koristi Izrael. Američko oružje je već korišćeno za ubijanje desetina hiljada Palestinaca.

On je otvorio vrata republikancima koji privremeno oportunistički blokiraju više oružja za Izrael dok ne dobiju drakonsku imigracionu politiku na južnoj granici. Pomoć bi trebalo da bude odobrena od strane Kongresa i da se, prema međunarodnom pravu, ne koristi za bilo šta što liči na masovno ubijanje civila. Berni Sanders u Senatu i Barbara Li u Predstavničkom domu vode borbu da bi to postigli.

Bajden nije postavljao nikakve posebne zahteve za prekid vatre izraelskom vođi Benjaminu Netanjahuu. On nastavlja da se tvrdoglavo drži svog odbijanja da popusti sa svojom politikom suštinske podrške svemu što Izrael radi.

Bajdenov stav o spoljnopolitičkim obavezama jeste da je u redu da uključi maltretiranje, pretnje, sankcije, pa čak i bombaške napade kako bi zaštitio takozvane „američke interese“ u inostranstvu.

​„Znam da imamo naše podele kod kuće“, rekao je Bajden. „Moramo da ih prevaziđemo. Ne možemo da dozvolimo da sitna, pristrasna, ljuta politika stane na put našim obavezama kao velike nacije. Ne možemo i nećemo dozvoliti da pobede teroristi poput Hamasa i tirani poput Putina. Neću dopustiti da se to desi.“

Da bi izvršio svoju potragu za onim što vidi kao „podršku demokratiji“ u inostranstvu, zatražio je od Kongresa 100 milijardi dolara inostrane pomoći koja je uključivala neka sredstva za Izrael, ali najveći deo, više od 60 milijardi dolara, za Ukrajinu.

Naređeno u mornarici

A sada je poslao američku mornaricu da napadne Hute iz Jemena, koji nedeljama ispaljuju projektile na brodove koji ulaze u Crveno more. U sada proširenom ratu koji je rezultirao najvećim delom zbog Bajdenove užasne spoljne politike, Huti kažu da neće prestati sve dok bombardovanje Gaze ne zaustave SAD i Izrael i dok hrana, voda i lekovi, a ne bombe, ne počnu da stižu u Gazu.

Zar se niko iz Bajdenove administracije nije potrudio da proveri sa svojim autokratskim prijateljima u Saudijskoj Arabiji pre bombardovanja Jemena? Saudijci su odavno shvatili da Huti nisu samo punomoćnik Irana. Oni su bliski saveznici Irana, ali imaju mnogo ekstremniju fundamentalističku ideologiju. Među njihovim vođama su neki za koje smatraju da su važniji od bilo kog od najviših sveštenika u Iranu.

Saudijci nisu uspeli da pobede Hute ni posle sedam godina rata protiv njih, rata koji su vodili i američkim oružjem. Oni su tu bitku, uz punu podršku SAD, započeli 2015. godine.

Saudijci su neprestano bacali tepih bombe i ispaljivali rakete na Jemen, ubijajući desetine hiljada tokom tih sedam godina, ali u suštini nigde nisu uspeli u svom pokušaju da poraze Hute. SAD su bile u potpunosti uključene u taj rat, snabdevajući oružjem, obaveštajnim podacima, sistemima protivvazdušne odbrane i modernim borbenim avionima.

Uprkos stalnom baražu saudijskih i američkih napada, Huti su se držali. SAD i Saudijci su konačno odustali, ne zato što su pobedili, već zato što su Huti počeli da ugrožavaju saudijske i kapacitete međunarodnog naftnog kartela na jugu Saudijske Arabije.

Dakle, evo nas u još jednom ratu sa Bajdenovom administracijom koja nije sigurna šta zaista može da postigne. Šta Bajden misli da može da uradi u Jemenu što SAD nisu mogle da urade za sedam godina ratovanja tamo?

Velike brodarske kompanije su već odlučile da uzmu dodatnu nedelju ili dve i potroše dodatno gorivo kako bi obišle afrički kontinent i zaobišle blokadu Crvenog mora od strane Huta. Ako zbog toga cene nafte porastu i na pumpi u SAD, imaćemo još jednu veliku prepreku za Bajdenov reizbor.

Kada se vratimo na Ukrajinu, Bajdenu bi trebalo da bude jasno da ima velikih problema čak i ako „uspe“ u Jemenu – što je praktično nemoguće, jer njegova administracija tamo nema plan osim bombardovanja da bi pokušala da otvori prolaz kroz Crveno more. I čini se već da bi to moglo da propadne.

Možda se administracija nada da bi rat u Jemenu mogao da skrene pažnju sa izgubljene bitke u Ukrajini. Međutim, šta god da Bajden uradi u Jemenu, malo je verovatno da će to poništiti političku štetu koju je sebi naneo podržavajući ono što je sada izgubljeni rat u Ukrajini i genocid u Gazi.

Na drugom frontu, predsednik ima problem mladih koji nema nikakve veze sa njegovim godinama. Milioni mladih su ljuti zbog rata u Gazi i potrebni su mu ako želi da pobedi na izborima u novembru. Veliki arapsko-američki blokovi za glasanje u ključnoj kolebljivoj državi Mičigen takođe nisu mali problem.

​Postoje izveštaji o svađi unutar Bajdenove administracije, pri čemu mnogi, uključujući i samog predsednika, misle da mora da ostane na kursu svoje spoljne politike kako bi osvojio drugi mandat. Drugi kažu da to nije slučaj, a ima izveštaja da neki prikupljači sredstava govore kako neki „davaoci“ razmišljaju o tome da zadrže svoj novac. Međutim, u ovom trenutku, Bajden ima mnogo više novca na zalihama nego bilo ko drugi.

Za njega, naciju i svet bilo bi najbolje da preokrene svoju pogubnu spoljnu politiku. Preokret bi podstakao borbu protiv fašista, uključujući i Trampa, na izborima u novembru.

Međutim, bez obzira na to šta Bajdenova administracija radi, milioni u Americi koji čine anti-MAGA i antifašističku većinu rade naš posao od sada do novembra.

​Teško je kada je alternativa otvorenom fašisti predsednik koji vodi spoljnu politiku koja ne dolikuje demokratiji.

Masovno trovanje radnika fabrike za proizvodnju automobilske opreme i presvlaka za auto sedišta „Magna“, koja je u kanadskom vlasništvu, prošlo je gotovo neprimećeno od građanstva. Retki su komentari a ako ih i ima, manje ih je nego onih vezanih za skandalčić glede NIN-ove nagrade. To je, da iskoristim komšijski izraz, znakovito. U Srbiji je normalizovana situacija u kojoj su fabrika i gradilište bojna polja na kojim „najjači samo ostaju“ (čitaj: oni koji su imali sreće da ne ostanu osakaćeni ili poginu). U poslednjih pet godina je u fabrikama i rudnicima poginulo 23 a povređeno preko 50 osoba. To su samo fabrike. Šta je s gradilištima? S ovakvim brojevima stradalih nama građanski rat i ne treba jer radnička klasa u miru strada kao da je u pitanju omanji oružani sukob.

Bitno je da se proces nastavlja, da „trovanjce“ isparenjima lepka može da se sredi preko noći a da se radnici brže-bolje vraćaju na posao, sistem fukcioniše, jer-kapitalizam i da će se sve smiriti kao mleko u čaši. Fukare koje su iza svega će proći sa manjom novčanom kaznom ili potpuno neoštećene. A setimo se, mlad život je ugašen u Kruševcu u fabrici „Trajal“, niški neimari jedva preživeše rušenje krova, dobar deo Malog Zvornika ostade bez posla i sad „Magna“. Provući će se oni kao mače kroz rosu, baš kao što je izvesni Jang, engleski ćata, trovao svoje koleginice/kolege i pisao dnevnik o tome  eliminišući ih jednu po jednu tj. jednog po jednog.

A zašto znam da će se izvući? Zbog toga što je nepomenik otvorio ovu fabriku pre tri godine i nazvao je velikom investicijom a on, znamo, nikad ne greši. Naravno, ne greše ni inače ekološki veoma svesni kanadski biznismeni (kad su u Kanadi) ali ekstremno bahati, bez zaštite radnika (kad su u zemljama na periferiji kapitalizma) jer, bože moj, visokokvalifikovana a jeftina radna snaga. Dođite investitori, žeženim zlatom ćemo vas plaćati samo da stvorite privid napretka zemlje. I, da, podrazumeva se, zbrišite kad vam odgovara i ostavite iza sebe pustoš bojnog polja, dugove, mrtve i ranjene. Neće NAŠA deca ginuti tamo, jer je ova zemlja  za NAŠU  decu.

To je, reći ćete, poznato. Znamo sve. Socijalizam-good, kapitalizam-bad. Eksploatacija itd. A znate li ono što je posebno pogano? Kako prosvećeni, obrazovani građanisti gledaju na ove tragedije? Jedna poznanica, inače „veoma liberalna“, mi reče: Pa, jel pobedio kod njih SNS? Jeste? Sami su krivi“. Je li? Gde je, kako, s kojim pritiscima i ucenama pobedio SNS to niko ne gleda. Nije nikog briga od tih malograđanskih moralista ni za to što to nije unison glas i da je opet bilo dosta ljudi koji su glasali za opoziciju ili nisu glasali uopšte. Puca im prsluk zbog činjenice da bi ova lojalna opozicija, koja jedva čeka da smesti pozadine u skupštinskim klupama, vodila istu politiku u odnosu na strane investitore i tako dozvolila ova ista nepočinstva. Učaureni u svojoj sigurnosti, oni svoju borbu protiv vlasti, mlaku i jalovu, doživljavaju više kao pitanje stava protiv „bezubih sendvičara“ nego ono što treba biti – ozbiljna, posvećena borba protiv tiranije. Izaći ćemo malo, podružiti se, dunuti u pištaljku pa pravo u prodžu da kupimo avokado na akciji ili pivo bez glutena. Sa takvim „bundžijama“ ćemo (možda) krenuti u oslobađanje zemlje kad porastu Danilovi unuci.

Ovaj članak će, naravno, za njih biti još jedna mantra o pozivanju na „klasnu solidarnost“ i ostale stvari koje se ne kupuju na akcijama i koje ne obezbeđuju školovanje dece u inostranstvu. No, prema svecu i tropar – ova zemlja se mora ponovo naučiti elementarnoj ljudskoj empatiji i povezivanju, ako ni zbog čega drugog a ono zbog nužde, zbog preživljavanja. Nije dovoljno biti protiv nečeg nego i za nešto kao što nije dovoljno „odraditi“ protest a posle roptati pod tiranijom. I nije dovoljno pokazati stav pa nadmeno potcenjivati one koji „ionako ne znaju za bolje“ već upravo sići sa svog lažnog trona, pružiti ruku, shvatiti i krenuti u zajedničku borbu u kojoj je svaka osoba, svaki glas, od važnosti.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Davos nam je mali greben…

              I ove godine, kao što smo uostalom i navikli, Davos je top destinacija svetske političke elite. Ili bi prikladnije bilo reći belosvetske vladajuće kaste, klike, falange (od volje Vam). Koju onaj naivniji, ali većinski deo stanovništva, smatra za stožere aktuelnog globalnog poretka. Pajaca na čije smo upozoravajuće narative toliko ogrezli, da meni lično pripadne muka čim ih vidim i koji tren poslušam. Godinama unazad dominira nekakva upozoravajuća matrica povodom svega: ekonomija, ratovi, vojne operacije, zagađenja, topljenja glečera… I šta sve ne. Te se gotovo bez izuzetka, za svo trenutno zlo u svetu označava ekonomska kriza. Zaostavšina od Kovida pretpostavljam?! Kriza je danas toliko kritična da počinje da mutira i u druge oblike ,prevashodno destruktivne, međuljudske (društvene) interakcije. Kao i međunarodnog opštenja. Dijalozi najzvaničnijih zvaničnika zaista i potvrđuju baš tu tezu: da je “baš sranje u svetu” , već prvog dana samita.

              Nakon tek nešto manje od dve godine rata u Ukrajini preCednica Ursula veoma samouvereno tvrdi kako Ukrajinci mogu dobiti rat protiv Rusije. Pod uslovod da budu snabdevani oružjem od strane zapadnih saveznika. Neizostavna tema bila je i Rat u Gazi, mada bi sa moje tačke gledišta, sasvim prikladniji termin bio istrebljenje. Možda egzodus? Ali o tome ćemo nešto kasnije.

              Koliko u četvrtak, Ursula bi se trebala sastati sa nepomenikom lično. Ali kako prenose relevantne novinske agencije susret bi trebao biti na marginama samita. Jer kako tvrde ti isti mediji o Kosovu i Metohiji će se raspravljati “na marginama samita”. Da ne poveruješ… postadosmo “savršeni marginalci”.    

              Za to vreme, na jednoj malo manje atraktivnoj lokaciji, jedan političar (mada bi možda bolje bilo reći politikant) nešto obrazlaže. I to ne bilo koji, već predsednik najbrojnije političke opcije u Srbistanu glavom i bradom. On veli kako će u zakonskom roku biti konstituisana Skupština. Još kaže i da je sve još samo u tehničkim detaljima. Kratak ček-aut s kim bi se mogla formirati koaliciona vlada . Uprkos rezultatu od 129 poslanika što je većina u parlamentu. Dobro de, nije 2/3 –inska. Sasvim uvereno tvrdi Vučević kako su izbori svršena stvar i da tu nema šta da se doda. Neverovatna je njegova umna sposobnost da tako iskreno apstrahuje sve one predizborne, tokom izborne i postizborne kriminalne mahinacije i nezakonite radnje pomoću kojih su i ostvarili ovakav izborni rezultat. Pretpostavljam da u prilog toj  iritantnoj mirnoći facijalne ekspresije ide na ruku ova mlaka i bezidejna, na momente i fatalistička pobuna pro-opozicuije  u odbrani legaliteta i legitimiteta decembarskih izbora. Pokazalo se kao istinito da protestne “šetalice” ne uznemiravaju ama baš više nikoga iz vladajuće falange. Pa ni Ministra odbrane M.V. A još manje ih uznemirava da li ćete crći od gladi dok štrajkom štitite svoje političko pravo i volju, kako svoju tako i hiljada drugih građana. Istini za volju, postoje neke naznake da će se Evropa i njene relevantne komisije pozabaviti srbistanskim postizbornim virusom. Ispitati i izanalizirati (ne)regularnosti prilikom realizacije izbornog procesa. Uprkos  tome, gotovo blaženog osmeha, Vučević  samo što se ne kune besprekoran izborni proces, uz neizostavne podaničke hvalospeve svom jedinom predsedniku, koji se, usput rečeno, u svim svojim manično-psihotičnim epizodama predstavlja i samoproklamuje Predsednikom svih Srbistanaca.

              Međutim, nikakve novine tu nema. Jedan potencijalno kvalitetan lažov realizovaće (takoreći opredmetiće je) svoju lažovsku suštinu samo pod jednim ključnim uslovom. On mora da  nauči elementarni postulat uspešnog laganja, pardon, GOVORENJA NEISTINE. Dobar lažov prevashodno sebe mora ubediti da je određena nesitinita konstatacija u stvari istinita. Iako ona to nije. On bi morao to da zaboravi – to da je neistina istina a da poveruje da je istina u stvari neistina. To je tek prvi korak. To vam omogućava izuzetno malu verovatnoću da ćete se negda slučajno zabuniti, pa tako izreći istinu, ovaj laž. Nadalje, jedan dobar narator neistine, koji je prethodno od laži stvorio istinu, tu Istinu reprodujuje i neprekidno ponavlja. Kada god da je potrebno. Kako se broj njegovih kazivanja povećava tako se umanjuje verovatnoća da će isti pogrešti i izleteti se sa pravom istinom. Opet moram reći, ništa novo. S teškim prezirom i mučninom u stomaku ne mogu a da se ne setim Gebelsa. Onoga koji je svojim lažima fabrikovao ništa drugo do “istinu”. Onog istog koji je verovao(?) da su najveći krivci Jevreji i najveća opasnost po svet i ljudsku istoriju.

              A s obzirom da smo već predodređeni da živimo baš sada, pa ako još hoćemo i da mislimo, čini mi se da onda svedočimo jednoj, pa usudio bih se nazvati je, kontra-analogiji. Opredmećenoj u bezumnom, zločinačkom teroru na teritoriji Gaze. Desetine hiljada ubijene dece, znatno više odraslih civila…Izgranatirani gradoviI Ljudi pod ruševinama ječe bez struje i vode… Humanitarna katastrofa!!! A pomoć kasni i teško postiže da pomoć ukaže svima kojima je potrebna. Pitam: Je li ovo bolje od Egzodusa?! Mislim, manje zlo?

              A u negdašnjoj prestonici Kruševcu zapalio se velikan. Ne, nije Napredak! Velikan je industrijski gigant Trajal, ime uz koje  se najčešće povezuje uspešna industrijska proizvodnja na bazi kaučuka, odnosno proizvodnja gume. Novine izveštavaju da je u fabrici izbio požar odmah nakon snažne eksplozije i tom neprilikom je izgubio život jedan, kako pojedini portali navode, mladić od 18 godina. Užas! I tuga! A još tri radnika (od koji su većina a možda i sve tri žene) su hospitalizovani.

              U početku ostadoh zatečen: Otkud takva ekplozija? U gumari?.. A onda mi se potvrdila ona istinski prosvetiteljska: ČOVEK SE UČI DOK JE ŽIV!

              Nisam znao da se današnji Trajal temelji na jednoj fabrici s kraja 19.v. Naime, svojim ukazom iz 1889. Milan Obrenović odobrio je otvaranje barutane na toj lokaciji. Proizvodnja baruta (u prvoj godini proizvedeno je 347 T crnog baruta) na početku, pa potom i proizvodnja privrednih eksploziva, nitroceluzivnog baruta, aktivnog uglja, zaštitnih maski itd. Ovo su samo neki od palete proizvoda sa najdužim vekom trajanja unutar ove svetski poznate kompanije sa respektibilnim dostignućima. Na kraju je na red došla i proizvodnja pirotehnike. Nisam iznenađen. Zato kad se ta naša domaća proizvodnja poveže sa uvoznom – kineskom, eto nama novih godina koje sve prašte.

              I tek tako, kao da je usput, nestade još jedan mlad život. Prestadoše život i rad mladog radnika u fabrici koja se diči svojom ulogom jednog od najznačajnijih izvoznika u regionu. Radniče!?! Dokle će još moći ovako izdurati? Dokle više?!

Ako se ovako nastavi ni vi, a ni mi, ma svi mi, ne da nećemo biti na margini, nego nas neće ostati ni u fus-noti.

Piše Dete Partizana

Na marginama “velikih istorijskih događaja” kao što je najavljeni miting opozicije za utorak 16.1. a glede izborne krađe (leglo se na rudu al možda ponove izbore u Beogradu) dogodila su se tri sobitija koja na prvi pogled međusobno nemaju veze ali ona itekako postoji. Tako smo bili svedoci stajanja leskovačkih penzionera za vaučere za odmor. Neki dobiše, neki ne, uglavnom preko veze. Stajalo se od sabajle, prehlađivalo, drhtalo, ali – navali narode, još malo pa ponestalo. Još jedan propagandni trik režima koji se vidi iz helikoptera.

Slika druga: u Malom Zvorniku je preko noći opustošena fabrika u vlasništvu turskih biznismena . Ostade radnicima u amanet dug i beda, ali dobro. Fabrika će poželjet Turaka al Turaka biti neće. Na to nije bilo reakcija kako vlasti tako i opozicije a radnička klasa nek ne talasa, pokorno glasa i- kud moji, mili moji. Dok se ova zemlja istrezni i raziđe barut od kojekakvih fešti rišćanskih, utekoše strani investitori tiho ko zečići po snegu.

Slika treća: Kosovo se naoružava američkim raketama tipa “Javelin”. Oni koji su mislili da režim u Prištini može da se bori samo kopljima u budućem sukobu su definitivno u pravu. Javelin na engleskom iznači koplje a to nije bilo kakvo koplje već ono koje su s uspehom koristile ukrajinske trupe razarajući ruske tenkove. Čisto ako nepomeniku padne na pamet. Njegov odgovor beše više nego neadekvatan – iz srpske kase se preliva 186 miliona pa ćemo s tim moći da kupimo haubice “Nora”, oklopna vozila “Miloš” , borbena vozila i oklopne kupole za našeg “Lazara”. Naša vojska spremno čeka, spremila je malog topa, joj!

Saldo: imamo zemlju u kojoj se juri za vaučerima a gladuje, radili ili bili penzioneri, otkazi pljušte kao kiša ali vojna industrija cveta li cveta. I, naravno, glavne političke snage koje profitiraju od opšte grabeži, očaja i sluđenosti narodnih masa koje odmora videti neće, ni pristojnog posla po merilima čoveka a kamoli nekakve “bezbednosti”. Čitaj: da nije bilo Banjske ne bi bilo ni “javelina” ni trke u naoružanju između vojnih kepeca, Prištine i Beograda. To jest, da smo, kao što nismo, postavili logično pitanje: ko će platiti dugove, vaučere, oružje svijetlo i džebanu pride? Voleo bih, majko mila, sa sve ovo samo snevam!

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Branko Marčetić, Jacobin

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Ništa od onoga što trenutno gledamo kako se odvija na Bliskom istoku nije moralo da se desi. Sve je to moglo da se izbegne, a još uvek bi moglo, čak i sada.

​Etničko čišćenje i masovna ubistva u Gazi mogla bi da se okončaju, napadi Huta na međunarodno brodarstvo bi mogli da prestanu, širi, katastrofalni rat koji iz dana u dan postaje sve bliži izbijanju na Bliskom istoku mogao bi da se spreči.

Sve što bi bilo potrebno da se uradi jeste jedna stvar koju je predsednik Džo Bajden odbio da uradi, uprkos svakoj političkoj logici, zdravom razumu i pritisku javnosti: da podrži trajni prekid vatre između Izraela i Hamasa i da iskoristi ogromnu moć i uticaj koji Vašington ima na tu malu bliskoistočnu državu kako bi je naterao da zaustavi svoj rat u Gazi.

Bajden se i dalje protivi tome. Dakle, ono što smo umesto toga dobili u četvrtak je američko bombardovanje Jemena, ratom razorene zemlje, gde je Vašington već proveo sedam godina pomažući u njenom istrebljivanju putem snabdevanja i olakšavanja brutalnog rata Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata protiv nje. Sedamdeset tri udara pogodila su šezdeset ciljeva u pet regiona u zemlji, petoro je poginulo, a šestoro ranjeno. Nakon što se kandidovao za predsednika i pobedio obećavši da će prekinuti sramnu podršku SAD saudijskom ratu, Bajden ne samo da je prekršio to obećanje, već je naizgled odlučio da izbaci posrednika i da direktno započne američki rat sa Jemenom.

Bajdenovo bombardovanje – učinjeno u dogovoru sa lojalnim kučencetom Velikom Britanijom i uz verbalnu podršku (nekih) drugih zemalja koje predsednik nije mogao da nagovori da mu se pridruže – navodno ima za cilj da okonča napade jemenskih vladajućih Huta na komercijalne brodove u Crvenom moru koji su se uputili ka ili iz izraelskih luka. Napadi su doveli do toga da neke od najvećih svetskih brodarskih kompanija u potpunosti obustave pomorstvo u Crvenom moru, što je doprinelo da Bela kuća zapreti i na kraju izvede sopstvene udare kako bi zaštitila „slobodan tok međunarodne trgovine“ i kako ne bi dozvolila „neprijateljski raspoloženim akterima da ugrožavaju slobodu plovidbe.“

Iako su svi svesni ironije da je Bajden bio spreman da bombarduje i ubije da bi zaštitio prava na transportne kontejnere, sasvim im je u redu sa 250 zaklanih ljudi i više od desetoro dece koja svakog dana gube noge u Gazi. „Ovo je rat… Nevini civili će stradati“, kako je nezaboravno rekao portparol za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi. Nakon što su opravdavali ratove pozivajući se na „odgovornost za zaštitu“ civila upravo od vrsta masakra koje američka vlada sada omogućava u Gazi, američki zvaničnici sada govore o „odgovornosti da se zaštiti tok međunarodne trgovine“.

Nije promaklo ni da Vašington nije baš dosledan branilac slobode plovidbe: pod svojim nezakonitim sankcijama Iranu, američke snage su u više navrata presrele iranska plovila i zaplenile naftu koju su nosili (pre nego što su besramno prodali ukradenu robu za profit). Isto tako, Vašington ništa nije rekao kada su izraelske snage ubile devetoro ljudi 2010. godine, uključujući jednog američkog državljanina, u turskoj flotili koja je putovala u Gazu sa humanitarnom robom, kako bi se sprovela vlastita ilegalna blokada Gaze.

U svakom slučaju, teško je ozbiljno shvatiti da će pokazivanje sile Bajdenove administracije postići ono što je trebalo da postigne. Sedam godina je narod Jemena trpeo nemilosrdnu blokadu i neselektivnu kampanju bombardovanja koja je izazvala masovnu glad, eksploziju bolesti i smrt najmanje 377.000 ljudi. Iako su desetine vazdušnih napada i pet smrtnih slučajeva nešto što zaslužuje ozbiljnu pažnju, to se ne može porediti sa ovim neshvatljivim nivoom patnje. Zapravo, Jemenci su već reagovali prkosno, pri čemu su zvaničnici Huta upozorili da američki udari „neće ostati bez odgovora i nekažnjeni“ i da su „spremni da odvrate i odgovore“, a desetine hiljada Jemenaca su se ljutito okupili širom zemlje.

Ne, kao što sve ovo sugeriše, najverovatnija stvar koja će proizaći iz Bajdenovih akcija je kontraodgovor Huta, ciklus eskalacije i bedno ubijanje u Gazi koje se približava pretvaranju u još jedan katastrofalan rat koji SAD vode na Bliskom istoku. Čak je i saudijska vlada – saudijska vlada! –​ koja je godinama nemilosrdno i zverski postupala sa Jemenom, bila uznemirena Bajdenovom odlukom, pozivajući na uzdržanost i „izbegavanje eskalacije“ kao odgovor na udare SAD.

Da bi akcije Izraela mogle da izazovu širi regionalni rat koji uvlači Sjedinjene Države bila je živa, ali pomalo uspavana zabrinutost od početka njegovog uništenja Gaze u oktobru. Američka vojska je već više puta bombardovala ciljeve u Iraku i Siriji, dok su američke baze u dve zemlje napadnute 127 puta u poslednja tri meseca zahvaljujući Bajdenovoj podršci onome što Izrael radi.

Ali nedavno je regionalni rat postao alarmantna i sve verovatnija mogućnost, a američki zvaničnici sada sastavljaju planove za vanredne situacije za borbu u njemu. Američko bombardovanje Jemena usledilo je ubrzo nakon što je izraelska vlada, koja se ponaša na sve više odmetnički način, odlučila da izvrši napad dronom na zvaničnika Hamasa u Bejrutu (ubivši još šestoro ljudi), a zatim je brzo nastavila sa ubistvom komandanta Hezbolaha na jugu zemlje. Bajdenova administracija je navodno već morala da ubedi izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da ne napada Hezbolah u Libanu.

Ovi udari – izvedeni usred rastuće zabrinutosti SAD za širi rat, i pošto je Bajdenova administracija davala informacije novinarima o svojim naporima iza scene da ga obuzda – izazvali su sumnju da bi Izrael zapravo namerno pokušavao da izazove veći sukob i eventualno da uvuče Sjedinjene Države u njega, bilo da se da podsticaj posrnulim ratnim naporima ili kao način da se spase Netanjahu od pada s vlasti ili čak od odlaska u zatvor. Prema nedavnom izveštaju Hafington posta, u više američkih ratnih igara izraelsko-libanske borbe „eskaliraju u nešto strašno“, po rečima jednog američkog zvaničnika, dok Politiko izveštava o američkim procenama povećanog rizika da će Hezbolah napasti Amerikance na Bliskom istoku – ili čak unutar američkih granica.

Apsurdno je to što američka obaveštajna služba sama priznaje da nijedna od ovih grupa zapravo ne želi da ratuje, i da ih sve zanima ista stvar: okončanje ubijanja u Gazi. Vlada Huta je vrlo jasno stavila do znanja da su njihovi napadi na brodarstvo odgovor na izraelske „tekuće užasne masakre, genocid i opsadu Palestinaca u Gazi“ i da je njihova namera da izvrše pritisak na Sjedinjene Države i Izrael da podrže prekid vatre. Sprečavanje da se događaji i dalje izmiču kontroli ne može biti jednostavnije – ipak Bajden zabija glavu u pesak, uprkos svim znacima koji ukazuju da to dovodi u opasnost njegove šanse za reizbor.

Kandidujući se za predsednika, Bajden je beskrajno ponavljao da će okončati eru „večnih ratova“, da neće uvlačiti zemlju u još jedan bliskoistočni rat i slavio je što „po prvi put u 20 godina Sjedinjene Države nisu u ratu“, nakon njegovog haotičnog, ali na kraju ispravnog povlačenja iz Avganistana. Sada se bezobzirno okreće upravo toj stvari. Ne bi bilo kasno da se vrati i izabere mir. Još alarmantnije je ako njegovi napadi na Jemen ukazuju na to da je on već odlučio.

Mark Gruenberg i Džon Vojčik, People’s World

Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Veli Fordž, Pensilvanija – Iako se čini kao da je već mesecima u režimu kampanje, demokratski predsednik Džo Bajden će ovde 5. januara pokrenuti svoju reizbornu akciju u visokoj brzini odbranom američkog Ustava i demokratije SAD, od onoga što on definiše kao njene najveće neprijatelje: Donalda Trampa i njegove MAGA snage.

Kako danas započinje svoju kampanju, on se suočava sa američkim biračkim telom koje se u velikoj većini zalaže za prekid vatre u izraelskom ratu u Gazi u brojnim izbornim jedinicama, uključujući arapske Amerikance i omladinu u ključnim „kolebljivim državama“, obećavajući da će mu uskratiti podršku ako ne preokrene kurs na Bliskom istoku. Bajden je više puta odbijao da se obaveže na prekid vatre u ratu koji je odneo više od 20.000 mrtvih u Gazi, pri čemu je 85 odsto stanovništva sada bez krova nad glavom, a više od polovine je umrlo od gladi.

Oružje, uključujući sve moćne bombe koje Izrael koristi da uništi Gazu, dolazi iz Sjedinjenih Država, a Bajden je pozvao na dodatnu vojnu pomoć od 50 milijardi dolara kako bi pomogao onome što ljudi širom sveta opisuju kao genocidni rat Izraela protiv Palestinaca.

Odbrana slobode, a ne militarizma i rata, bila je pobednička tema za Bajdena 2020. godine, kada je pobedio Trampa i putem narodnih glasova i na Elektorskom koledžu, uprkos Trampovom pokušaju da ukrade izbore kroz pobunu, invaziju i državni udar 6. januara 2021. godine. Glavni delovi koalicije koji su omogućili tu pobedu sada odlučno zahtevaju prekid vatre u izraelskom ratu u Gazi koji podržavaju SAD.

Pored podrške ratu u Gazi, administracija traži 50 milijardi dolara dodatne vojne podrške za ozloglašeni nedemokratski režim u Ukrajini. Samo dan pre Bajdenovog predizbornog skupa, Njujork tajms, ranije pristalica slanja neograničenog američkog oružja za podsticanje rata u Ukrajini, juče je primetio da samo 10 odsto stanovništva Ukrajine veruje u ono što oni opisuju kao „ratnu propagandu“ koju gura vlada Zelenskog na jednom jedinom televizijskom kanalu kome je njegova vlada dozvolila emitovanje.

Umesto da pominju protivrečnosti između Bajdenove spoljne politike i njegovih poziva na demokratiju kod kuće, mediji se fokusiraju na pitanja da li će Bajden, u svom govoru na mestu logorovanja Džordža Vašingtona sa smrznutim i gladnim pripadnicima Kontinentalne armije, pomenuti svog prethodnika Trampa po imenu.

Ako je prošlost presedan, sa dva poznata izuzetka, u Dvorani nezavisnosti u septembru 2022. godine i na nedavnoj kampanji prikupljanja sredstava u privatnoj kući u predgrađu Vašingtona, odgovor je „ne“.

„Dok večeras ovde stojim, jednakost i demokratija su pod napadom“, rekao je Bajden 2022. godine. „Ne činimo sebi uslugu da se pretvaramo da je drugačije“, snažno je Bajden izjavio na početku tog obraćanja.

Tačno navodeći ono što bi svima trebalo da bude očigledno, predsednik je tada rekao: „Donald Tramp i MAGA republikanci predstavljaju ekstremizam koji ugrožava temelje same naše republike.“

Na prikupljanju sredstava, on je elaborirao: „Mi smo jedina nacija izgrađena na ideji – bukvalno ideji. Ne na hiperboli. Na ideji: ’Smatramo da su ove istine očigledne, da svi ljudi’… ostalo znate.

„Nikada je nismo u potpunosti ispunili, ali nikada nismo ni odustali od nje. To je ideja koja je stvorila Ameriku. I, dame i gospodo, sada nećemo otići.

„Za tri godine obeležićemo 250. godišnjicu Deklaracije o nezavisnosti. Biće to trenutak ne samo za našu prošlost, proslavljanje onoga što smo uradili, već i za našu budućnost i sve što možemo da budemo.

„Ne verujem i neću da verujem da ćemo otići posle toliko vremena, posle onoga što smo uradili kao nacija. Od borbe za nezavisnost do građanskog rata do svetskih ratova, nakon što smo bili srećni sa vođama poput Vašingtona i Linkolna, Ruzvelta i dr Kinga, nakon što smo stajali kao svetionik slobode, za jednakost u svetu – za ceo svet – ja ne verujem da će se naša 250. godišnjica okrenuti Donaldu Trampu.“

Ljudi će otići u glavni grad nacije sledećeg vikenda da zahtevaju da Bajden ispuni visoke ideale o kojima govori i da podrži prekid vatre u ratu u Gazi. Ako to ne učini, veća je verovatnoća da će doći režim Donalda Trampa na koji on upozorava.

3. deo

Ooo, narode serbski, saučestvuj u boli opozicionih patnji poslanika u budućem četvorogodišnjem mandatu i platnom spisku kod poglavnika!

autor: Lebrecht Gaspar

Zaludan je posao očekivati od opozicije da će priznati svoje greške počinjene od maja do oktobra prošle godine. Takva tvrdnja nije niti tendenciozna a još manje maliciozna, ona je jednostavno odraz utemeljenog nepoverenja temeljenog na višegodišnjem iskustvu i mogućstvu predviđanja onog što bi ova i ovakva opozicija mogla da uradi i što je još bitnije što svojim dominantno reaktivnim, nikat proaktivnim ponašanjem i providno pseudointelekualizirajući svoje stavove najavljuje. Sorabijski političari (koristiću taj termin bez znaka navoda i dodatnih ciničnih kvalifikacija koje inače s punim pravom zaslužuju a koje  možemo svakodnevno čuti od s pravom nepoverljivih i ljutitih građana) koliko pamtim nikada nisu bili u pravom smislu i ozbiljno školovani za taj posao (zanematrimo period dominacije SKJ u SFR Jugoslaviji, njihove političke škole uključujući i onu u Kumrovcu, pa i u njihovo vreme osnovan FPN, u ono vreme podrugljivo označavan kao promoter „polnih nauka“) pa i ne čudi da što nedvosmisleno već poodavno ispoljavaju žalosnu ali i iritirajuću nesposobnost, bezidejnost, naročito prizemno politikantstvo i  mediokritetsko sitno šičardžijanje. Sve se to moglo videti krajnje jasno i uočljivo naročito počev od juna meseca pa iz sedmice u sedmicu sve jasnije i što je još žalosnije – dosledno. Podsetimo se samo njihov odnos prema nagomilanom besu građana o čemu smo već dovoljno i sicrpno pisali a potom i iznenadnom i ničim pametnim i logičnim insistiranjem na održavanjem vanrednih republičkih i beogradskih izbora i to u isto mterminu (čime su kako se to kaže stali mečki na rupu). Potom nestvarno loša izborna kampanja u predvidljivim uslovima ali i nepripremljenost za praćenje kampanje poglavnikove parapolitičke organizacije i tajnih parapolicijskih snaga u cilju pariranja istim i evidentiranja svih neregularnosti, svih prevara, krađa, korupcijskih radnji i kao i aktera nezakonitih i kriminalnih delatnosti očigledno organizovanog kriminala za što se sve znalo da će se odigravati jer se i ranijih godina odigravalo. Pa takva neorganizovanost i nije ni mogli da da neke naročite rezultate osim poraza na tim i takvim „izborima“ koji svakako nisu niti izbori a još manje normalni. A šta reći o rezultatima?

Čak ni očigledno žalosni rezultati, s jedne strane nemogućnost da nosioci različitih, uslovno rečeno političkih opcija, pređu troprocentni cenzus, neki ni da mu se približe na puškomet, za šta ne mogu isključivo ili uglavnom da optužuju kriminalne uslove i neverovatnu krađu i nameštanje rezultata izbora – jednostavno izgubili su svaki kredibilitet jer građani u njih doista više, nakon tolikih godina i naročito propusta (ako se mnogobrojni „gafovi“ tako mogu nazvati) nemaju poverenje. Pa ni članice šarenolike koalicije „Srbija protiv nasilja“, s druge strane, ne bi nikako smele da se uljuljkuju, pitanje koja bi od svih tih (mnogobrojnih) političkih frakcija (ili preciznije politikantskih, neretko i neveštih, loših kopija stranih, uglavnom evropskih neoliberalnih, „levih“ i „zelenih“ partija) samostalno prešla cenzus. Na stranu neizlečivost sorabijske političke scene unazad, ne decenija već, rekao bih vekova – liderstvo. Kao što Sorabi ne mogu bez vođe (navrhvođe, što će reći „lidera“ ili „Führera“, što mu suštinski dođe na isto ali ovako poređano možda deluje i otrežnjujuće, bar glede našeg neveselog, zaprovo žalosnog iskustva) tako ne možemo zamisliti stranke koja nisu liderske, a liderima nazivamo umišljene liderčiće koji to sigurno ne bi bili da ih mediji (čuj, mediji!?) i novinari (čuj, novinari!?) ne bi tako nazivali (predstavljali)  uz ob aveznu nagradu (počev od klope do koje novčanice, jer svako ima svoju cenu koja i baš nije reprezentativna osim ukoliko se meri u odnosu na primanja poljoprivrednih penzionera ili primaoca socijalne pomoći – dakle sirotinje sorabijske, a medijske gazde i interese).

Ili hajde, pogledajmo to sve iz drugog ugla.

Već previše dugo, od drugih ako ne i od prvih „slobodnih izbora“ tokom tranzicionog perioda koji nikako da se završi, glasačima se sugeriše ne da glasaju „ZA“ već „PROTIV“, protiv režima, protiv Slobe, protiv Šešelja… Posle se taj narativ unekoliko promenio, sugerisano je glasati za manje zlo pa se glasalo za Koštunicu, posle za Tomu… Pred ove izbore ne mali broj javnih ličnosti je sugerisao građanima da izađu na izbore i glasaju za onog koji se glasaču najmanje gadi. Može li se niže potonuti. Iskustvo nam govori da može ali, Sorabija je dokaz za taj, čak i fizički paradoks (i kada ti se učini da smo dodirnuli dno i da se niže ne može propasti, i bez fanfara, čak i bez uzvika koji odražava najcrnji užas, konstatujemo da je dno dublje i da se ne vidi) potrebno je biti baš maštovit i smisliti kakva bi to sledeća preporuka mogla biti.   

Ipak, to je samo refleksna reakcija pasivnih građana koji tonu u podaništvo, neki vladajućoj garnituri (namerno ne spominjem tu parapolitičku opciju) neki opozicionoj, nikako nije smislena a još manje osmišljena reakcija kao odraz promišljajuće „javne stvari“ ili „građanskog interesa“. 

A ono što prećutkuju svi, počev od „političara“, preko mnogobrojnih „analitičara“ do „medija“ jeste činjenica da i pored evidentnih i nespornih mnogobrojnih i očekivanih, što već tradicionalnih prljavština „radikalsko-naprednjačkih“ predizbornih mahinacija i izbornih krađa te postizbornih ujdurmi, uz činjenicu da se samo spekulativnim metodama može pretpostaviti mogući broj glasača, jeste da je i dalje veliki broj apstinenata. Razlozi za to mogu biti mnogobrojni. Često su ih, tu i tamo, stanoviti analitičari spominjali ali izvesne ne tako neuočljive baš i ne. Na šta mislim? Mislim na poverenje građana prema delima opozicionih političkih stranaka.  Naravno, priznajem, i ova ocena je relativna jer niti znamo svaran broj punoletnih građana sa pravom glasa koji imaju stvarno prebivalište na teritoriji zemlje odnosno koliho njih živi u inostranstvu. Na stranu onaj inženjering u masovnim razmerama sa upisom građana iz regiona u biračke spiskove.

I upravo ovi, poslednji u nizu što redovnih što vanrednih podjednako nedemokratskih i nameštenih izbora sa podužim spiskovima neregularnosti od banalnih do krajnje teških kriminalnih dela koja bi bila sankcionisana ali ne i u Sorabiji, na nedvosmislen način su pokazali da su građani ipak masovno i s pravom apstinirali kada već nisu mogli da budu akteri osmišljenog i delotvornog aktivnog bojkota. O tome se ne govori jer bi se morao spomenuti i jedan poražavajući moment – građani nemaju poverenja ili tačnije i preciznije, građani više ne žele da budu sredstvo za ostvarivanje nečijih interesa.

I onda, nakon svega, nakon konstatacije apsolutne neregularnosti, u procesu otrežnjenja, nakon što se izduvao prenaduvani balon ispunjen opozicionom šarenom lažom o izbornom usapehu (samo što se nije desio ali malo morgen, što reče Sloba) dočekali su nas prvo priče o borbi na tri fronta, onom institucionalnom, potom onom na međunarodnom planu i konačno, onom na ulici. I pošto je taj „beskompromisni“ politički kredo „herojske“ i „odlučne“ „opozicije“ progutan (oprobana delotvorna bućka za somove koja nikako na ovim prostorima ne može da omane, kao što se pokazalo toliko puta do sada još od vremena Domanovića) usledili su prvo skeptični iskazi potom i krajnje jasni stavovi da se od tzv „ukradenih institucija“ ne može ništa očekivati kao ni od međunarodne zajednice iliti zapadnih „prijatelja“. Narativ dovoljan da pospeši pad ionako srozane nade da se išta može učiniti ali i da skrene oštricu kritike na krivca koji je uvek na drugoj strani, po sistemu „drugi su krivi“ ili „eto, dragi naši, ljudi (kako to voli vrli junoša Lazović da kaže), mi hteli ali oni nedaju, oni su krivi, nismo mi“, što bi naravno, trebali da im veruju na ono: majke mi!“.

U sledećoj fazi koja je upravo u funkdiji argumentacija o nužnopsti ulaska u parlament (kako rekoše a suštinski u poglavnikov rijaliti/brlog) se širi  „opozicionim medijima“ kao cunami uz zamenu teza. I opet tu su minorni liderčići istureni u prvom planu.  Kako prenosi „Danas“ Pavle Grbović je izjavio da opozicija nije otela poslaničke mandate na izborima i „da nema moralnu obavezu da ih vraća“. Ćutina saradnica iz Ekološkog ustanka, izvesna Danijela Nestorović govori isto! Ne zaostaje ni Miloš Parandilović. Spisak takvih političkih gromada je iz dana u dan sve veći. Uostalom, valja ponavljati iz dana u dan, do besvesti da je tema o „vraćanje mandata“ veštačka i nametnuta. Gebelsova teza o sto puta ponovljenoj laži (ili zamenjenoj tezi, sve jedno) redovno i bez izuzetka daje rezultate, na kraju je to neporeciva istina. Ipak se mora oponirati svojevremenom, možda i ishitrenom stavu ProGlasa pa i Zelenovića iz stranke „Zajedno“ ili već kako se zove, da se nikako ne smeju priznati rezultati ovih izbora i ići sa zahtevsom za poništavanjem istih i održavanjem novih pod drugačijim, normalnim uslovima. Ili bart normalnijim ako su u Sorabiji normalni izbori uopšte više mogući. Možda ne svima, ali uočljivo je da ove i ovakve ali i druge „neoborive“ pa još i „argumente“ ne daju političari s a nekom težinom, oni čija je politička moć bar u opozicionim krugovima neupitna već to prepuštaju  drugima gurajući u vatru diletante za jednokratnu upotrebu, ljude čiji je rok upotrebe i trajanja ograničen i oročen.

Opet, kada bolje razmislim izgleda da su ovi i ovakvi izbori bili na neki način prosvetljujući, pritom ne mislim na ono što prvo pada na pamet a to je poglavnikov lopovluk i kriminal  već činjenica da ova i ovakva opozicija više nema dovoljno političara sa specifičnom težinom ni za jedan običan kafanski sto za četvoro. Ko zna zašto je to dobro. 

Ono što će se dogoditi i to vrlo brzo, ovakva „opozicija“ će se 16. uz busanje u grudi i zaklinjanje na borbu neprestanu protiv nenarodnog režima ipak oredeliti za nastavak borbe u parlamentu u kojem će biti žrtve terora osornih i necivilizovanih naprednjaka ali, oni će se žrtvovati za građane i za njih i umesto njih se tokom naredne četri godine itekako boriti, do poslednje kapi građanske krvi ali i za svaki dinar iz budžeta. 

Seća li se iko četvoro ljudi koji su i dalje u pritvoru? Posećuje li ih iko iz opozicije? Protestvuju li što ih toliko dugo drže bez ikakvog zakonskog opravdanja? Da li je ikog briga što su 34 osobe naterane da potpišu lažna priznanja kako bi ih vlasti pustile na “slobodu”?  I znate li kako ta “sloboda” izgleda sa uslovnim kaznama? Sve počinje s rečenicom: “ako sarađuješ onda nećeš ići u zatvor…”

Kad smo već kod pregršti pitanja koja se posatavljaju šta kažete na ono: Gde se dedoše protesti? Nastavićemo proteste posle 10.1.Važi….A i pao je sneg, može da se nazebe…Poledica, bato. Da ne govorimo da se o krađi izbora više i ne raspravlja, samo ko će, gde i kako smestiti pozadinu. Šta će nama naši glasovi kad se glas Kristofera Hila računa više? Očigledno je opozicija legla na rudu, mandatčići se podelili, možda se dobije Beograd na gurku a ako se dobije neće pre leta i tako živi Ćutuntun, mandata i parica pun. Na kraju krajeva, krvavo je zaradio taj mandat, zar ne? Ne.

Vidi, nisi ti krvavo zaradio ništa, ni ti ni ostala opoziciona gospoda. Znaš li šta se krvavo zarađuje? Lebac radnika koji se u pet ujutru dovlači kući iz treće smene. Pare koje tebi deluju sitno a padnu u džep prosvetara da bi pobegle kroz rupu na pantalonama. Recimo. Ili, mladi ljudi koji pišu CV, jure sa intervjua na intervju i onda dobijaju “pedalu” konstantno pa jedva dobiju prekarni posao. Hirurzi, vozači, rudari, prodavci u hipermarketima, zaposleni u restoranima brze hrane. Svi oni krvavo zarađuju svoj hleb. Ti ne. Taj mandat nije tvoj već pripada onima koji su te izabrali. U njihovoj si službi. A što se krvavog dela tiče – pogledaj koliko je ljudi krvarilo po licama u poslednjih desetak godina.

Ni svi koji su prebijani i hapšeni kod Skupštine grada, ni oni politički zatvorenici koji su I dalje utamničeni, ni oni koji su i dalje dolazili na proteste, kao ni gomila onih koji su zgroženi i zgađeni halapljivošću lidera opozicije koja je odlučila da postane potpuno lojalna, niko od njih nije bitan u ovom trenutku za Ćutuntuna i Junošu Grbovića i Riđu Rđu&co. Nisu im bitne ni njihove koleginice koje su štrajkovale glađu. Kao da smo svi mi ovde zbog njih a ne obrnuto. Ali, valjda smo mi bitni sebi, I to ne na neki samoživi način, već sebi i onima oko sebe. Da se čuvamo i pomažemo. I, valjda želimo da ovu tiraniju oborimo što pre za šta je potreban široki narodni front. Potrebni su nam i nova republika i nova opozicija da bi se makli iz ovog karakazana, a jedno bez drugog ne ide. Mi, politički zatvorenici ove teritorije kojom vladaju neumorni bašibozuci, moraćemo sve ponovo. Bez vas.

Ponoviću:

Ko god je svesno biće a podržava svesno kriminalni režim taj je deo tiranije

Ko god pregovara s nepomenikom oko svog parčeta kolača taj je deo tiranije

Ko god ulazi u kriminalne organe vlasti taj je deo tiranije

Ko god priznaje ovakve izbore taj je deo tiranije

Ko god u ovom režimu nalazi servis za ostvarivanje svoje karijere ili sticanje materijalne dobiti taj je deo tiranije

Ko god se opire jedinom realnom obliku političke borbe danas-tj.građanskoj neposlušnosti a poziva na pasiviziranje i robovanje nakaznom režimu dok se „ne stvore uslovi“ taj je deo tiranije

Ko god sve one koji vide, čuju i osećaju naziva „provokatorima“, „sendvičarima“ dok ih sam tretira kao ekstremiste koje posle targetira i potkazuje policiji taj je deo tiranijeKo god je svesno biće a podržava svesno kriminalni režim taj je deo tiranije

Ko god pregovara s nepomenikom oko svog parčeta kolača taj je deo tiranije

Ko god ulazi u kriminalne organe vlasti taj je deo tiranije

Ko god priznaje ovakve izbore taj je deo tiranije

Ko god u ovom režimu nalazi servis za ostvarivanje svoje karijere ili sticanje materijalne dobiti taj je deo tiranije

Ko god se opire jedinom realnom obliku političke borbe danas-tj.građanskoj neposlušnosti a poziva na pasiviziranje i robovanje nakaznom režimu dok se „ne stvore uslovi“ taj je deo tiranije

Ko god sve one koji vide, čuju i osećaju naziva „provokatorima“, „sendvičarima“ dok ih sam tretira kao ekstremiste koje posle targetira i potkazuje policiji taj je deo tiranije

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

PS: Eto, progutaše NIN a vi lepo u hrišćanskom Božićnom raspoloženju. A sad će i Srpska nova….

autor: Lebrecht Gaspar

Upravo sam u jednom od predhodnih kolumni, onoj objavljenoj poslednjeg dana prošle godine pod naslovom „Odbrana ustavnog poretka ili Odbrana kriminalnog p(r)oretka“ (https://plamenpokretsad.wordpress.com/2023/12/31/odbrana-ustavnog-poretka/) napisanoj povodom brutalne intevencije batinaša (para)policijskih snaga eufemistički nazivanih „žandarmerija“ i hapšenja većeg broja ljudi svih dobi, od srednjoškolaca, stidenata pa do penzionera nakon što su inscenirali huliganski napad na zgradu Skupštine Grada Beograda od strane svojih „kolega“ u civilu koje je potom posetio i njihov šef u Urgentnom centru, Bata Santos, poznat i kao Keramičar, ukazao na već ustaljenu praksu i zapravo omiljeni poglavnikov narativ u cilju zaštite sopstvenog „ustavnog poretka“, pojma koji suštinski znači: zaštita poglavnikovog (zločinačkog i zlikovačkog) voluntarizma (proizvoljnog i neodgovornog ponašanja, samovolje) uz par natuknica kojima sam naslutio da se sa tom pričom neće završiti. Ipak ne znajući u kom pravcu će to da se nastavi, iako sam morao znati imajući u vodu višedesenijsku zločinačku poglavnikovu praksu koja je naročito unazad desetak godina eskalirala u svom zaraznom ludilu jer, kamo te lepe sreće da se ispoljava samo kod njega, izgleda da je od te boljke hronično bolesno nekoliko desetina tisuća njegovih sledbenika, ličnosti ili bolje entiteti (pojave) podjednake patološke bolesne prirode, skoro da me je iznenadio događaj sa Nikolom Sandulovićevim, predsednikom nekakve Republikanske stranke i njegovim privođenjem od strane BIA (moguće i prebijanjem) potom puštanjem da bi ga iz Urgentnog centra ponovo priveli i potom ga strpali u pritvor po nalogu navodnog Višeg javnog tužilaštva u Nišu zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Da ukratko rekapituliramo. Prvo je uhapšen Dejan Petar Zlatanović, potom je ista sudbina zadesila novinare Boška Savkovića i Milovana Brkića. Onomad, pred novogodišnje praznike ista sudbina je zadesila bezmalo 30-ak građana, uglavnom mladih ljudi, srednjoškolaca i studenata. I svi su oni odreda opruženi da su izvršili krivično delo iz člana 309 iz 28 glava Krivičnog zakonika (Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije), pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, za koje je zaprećena zatvorska kazna od šest meseci do pet godina. Stav prvi navedenog člana glasi: Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

I naravno poput Boška Savkovića, pred Novu godinu koristeći se mogućnosti nagodbe sa poglavnikovim tužiocima stanovit broj je priznao izvršenje krivičnog dela kako bi sa nevelikom novčanom kaznom i uslovnom kaznom izbegli torturu i (ne)izvesna suđenja pa i zatvorsku kaznu čime je režim itekako zadovoljan jer unaokolo mogu svi, počev od poglavnika pa naniže da mašu priznanjem ne samo namere već i egzaktnog dela da se ruši poglavnik što znači i sama država jer poglavnik jeste države, druge države ovde nema.

Nikolu Sandulovića nisu optužili za delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja već za delo iz člana 317 iste glave Krivičnog zakonika, čiji je naziv: Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Stavom 1 koji glasi: ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, predviđena je kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina. Dakle, zaprećena je po dužini svog trajanja ista kazna – do 5 godina zatvora.

Kako će proći Nikola Sandulović, videćemo. Da li će se poput Boška Savkovića podviti rep i priznati krivično delo uz uslovnu kaznu ili će proći kao Milovan Brkić, vlasnik i glavni urednik Tabloida, videćemo.

I na ovoj razini mogli bismo ponešto rezimirati. Za poglavnika i njegove štampane i eletronske biltene koje naziva medijima, nesporno je da postoje grupice i grupe, do formacija koje zagovaraju nasilno rušenje ustavnog poretka i samog poglavnika, što mu dođe na isto. Bar što se njega (poglavnika/navrhvođe/nepomenika) tiče. Rušioci ustavnog poretka su politički oponenti vlasti i samog poglavnika, bliski opozicionim strankama što bi trebalo i da bude itekako jasna i opominjuća poruka opozicionim strankama i još izravnije njihovim liderima: pamet u glavu i pazite šta pričate, očas se možete naći na spisku za hapšenje sa optužnicom temeljenom na odredbi iz člana 309 ili nekog drugog člana Krivičnog zakonika, na primer kao u slučaju Nikole Sandulovića.

I da ne bude zablude, citiraću stav dr Jove Bakića s kojim se u potpunosti slažem pa ga nema potrebe prepričavati. Njegov stav naveden na njegovom profilu glasi: „Nebitno je šta mislimo o Sanduloviću i da li smo saglasni s njegovim stavovima i postupkom na Kosmetu (ako ikoga zanima, nisam saglasan niti s većinom njegovih stavova niti s njegovim postupkom). Neshvatljivo je, međutim, njegovo prebijanje i nema opravdanja za tako nešto, ako se doista dogodilo, a sva je prilika da jeste. On nije napravio nikakvo krivično delo, pa ne sme da bude ni gonjen ni pritvoren, a nikako ne još i prebijen. Ovo što sam rekao važi sa stanovišta odbrane osnovnih prava čoveka i ustavom Republike Srbije zajemčenih prava građana. Sa stanovišta odbrane nacionalnih interesa, država koja tuče svog građanina zbog toga što je možda narušio opšte prihvaćene vrednosti i interese, osuđena je na propast, jer time pokazuje svoju slabost. Da ima snage, ona bi ratovala protiv neprijatelja, a pošto nema, ona iskazuje svoju nemoć prebijanjem sopstvenih još nemoćnijih građana.“

Ipak, to je samo deo priče.

Činjenica je da su se neke situacije u slučaju Nikole Sandulovića ponovile, da ih pamtimo iz slučaja dvojice novinara: Boška Savkovića i Milovana Brkića. Da podsetim. U slučaju Boška Savkovića digla se galama, kuka i motika da protestvuje, od nevladinog sektora preko novinarskih udruženja do političara i to sve pre nego što je oportuno priznao nameru i želju da nasilno ruši  ustavni poredak i samog poglavnika lično i da shodno svojoj destruktivnoj nameri poziva i druge da to čini. Ne znam da li se tada pokajao pred tužiocem i sudijom (u prisustvu svog advokata) što i nije bitno, mediji (Danas čak i serijal) su mu kasnije dali prostora da opravda svoj kukavički i po građane koji su se tih majskih i junskih dana masovno bunili protiv nasilja što implicira da ni ti protesti a ni ti građani a bilo ih je na stotine hiljada nisu ništa bolji, bar glede poglavnika koga su „nepristojno“ i „rušilački“ pozivali da odstupi s vlasti. Naravno, njegov odgovor je poznat. No, podsećam da je odnos kako nevladinog sektora naročito mada se ni strukovna, novinarska udruženja nisu proslavila, a naročito političkih prvaka u slučaju Milovana Brkića nije bio ni izbliza kao u Boškovom slučaju. Upečatljiv je bio odgovor na novinarsko pitanje jednoj liderki veće opozicione stranke o Brkićevom slučaju. Naime ona je prvo rekla da to nije tema te konferencije za medije a nakon insistiranja novinara  (Dejana Petra Zlatanovića) rekla da „njega (Milovana Brkića, prim aut.) ne smatra novinarom. Dvostruki aršin bez svake sumnje kada su u pitanju temeljna ljudska i građanska prava. Sve zavisi da li neko ima isti politički pogled ili nema. Ako ima onda je OK, zauzećemo se za njega u protivnom nećemo.

Ipak, valja se podsetiti stihova nemačkog pastora Martina Nimelera koji glase:   

Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike,

a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene,

ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Zašto sam citirao ove stihove? Pa, inspirativni su jer… Hajdemo ovako.   

Dok su opozicionari stišavali tokom maja i juna opravdani bes po režim zastražujućeg broja ponajviše Beograđana, spominjana hapšenja i optužnice su bile opomena građanima da paze šta rade, mada i drugim pojedincima iz medija, na primer. Ipak, danas kada se postizborna politička situacija zaoštrava, kada se produbljuje kriza koja dobija očito i međunarodnu dimenziju, navrhvođa jsno želi pokazati svoju nameru da će ići do kraja. Doduše nisam siguran da će ići do kraja kako je to uradio Adolf Hitler, ali kada su u pitanju politički protivnici hoće uz izuzetak konclagera. Ovdašnjem navrhvođi kamp poput Dahaua neće biti potreban, mala je Sorabija za tako radikalan potez. Za takvu pokaznu vežbu Nikola Sandulović je idealna pojava; opskurni političar opskurne strane, bez političkog uticaja i bilo kakve težine, ali političar i pritom i lider stranke.

I gle! Afera sa Sandulovićem traje već dva dana ali ne potresa niti medije niti političare. Uočljivo je da opozicioni političari ćute! I to upadljivo ćute. Čak ni mediji, oni opozicioni, liberalni, oni koji zastupaju toliko cenjene evropske vrednosti ne postavljaju političarima koji se inače, bar na rečima, kunu u te evropske vrednosti, u ljudska i građanska prava. Izgleda da se na Nikolu Sandulovića ta prava ne odnose. Možda zato što nije njihove gore list?

Da li možemo da iz ovog izvučemo i neke druge zaključke? Da, možemo! Itekako!

Javno kovertiram svoj konačni sud: liberalna proevroatlantska opozicija, zagovornici evropskih vrednosti spustiće loptu, verujem da će nakon kakvog-takvog win-win dogovora uz posredovanje određenih nimalo diskretnih ambasadora poput demokrate Hila, daće pun legitimitet i legalitet poglavnikovoj kriminalnoj organizaciji ulaskom u njegov osobno komponovani parlament (za vladu nisam siguran).

A vi, Sorabi, jbg, ionako ćete sve to brzo zaboraviti, kao toliko puta do sada. 

3.deo

Zaludan je posao očekivati od opozicije da će priznati svoje greške, još manje svoju nesposobnost, bezidejnost, naročito ne svoje politikantstvo i  mediokritetsko sitno šičardžijanje. Čak ni očigledno žalosni rezultati, s jedne strane nemogućnost da niz uslovno rečeno političkih opcija pređu troprocentni cenzus, neki ni da mu se približe na puškomet, za šta ne mogu isključivo i samo da optužuju kriminalne uslove i neverovatnu krađu i nameštanje rezultata izbora, jednostavno izgubili su svaki kredibilitet. Građani u njih nemaju poverenje. Pa ni članice šarenolike koalicije „Srbija protiv nasilja“ ne bi nikako smele da se uljuljkuju, pitanje koja bi od tih političkih frakcija samostalno prešla cenzus.

Ili hajde, pogledajmo to sve iz drugog ugla.

Već previše dugo, od drugih ako ne i od prvih „slobodnih izbora“ tokom tranzicionog perioda koji nikako da se završi, glasačima se sugeriše ne da glasaju „za“ već „protiv“, protiv režima, protiv Slobe… Posle se taj narativ promenio, sugerisano je glasati za manje zlo. Pred ove izbore ne mali broj javnih ličnosti je sugerisao grašanima da izađu na izbore i glasaju za onog koji se glasaču najmanje gade. Može li se niže potonuti. Iskustvo nam govori da može ali, potrebno je biti baš maštovit i smisliti kakva bi to sledeća preporuka mogla biti.   

Ipak, to je samo refleksna reakcija pasivnih građana koji tonu u podaništvo, neki vladajućoj garnituri (namerno ne spominjem političku opciju jer na ovoj sorabijskoj sceni koja se neopravdano naziva političkom) neki opozicionoj, nikako smislena a još manje osmišljena kao „javna stvar“ ili „građanski interes“

   Sve opozicione snage, bile one uslovno rečeno parlamentarne ili vanparlamentarne stranke, pokreti ili organizaciuje u formi udruženja građana bez obzira na činjenicu da li su samo lokalnog karaktera, neformalne grupe koje su se afirmisale u predhodnom periodu poput ProGlasa i sl. moraju se ujediniti u jedinstveni narodni demokratski front koji će formirati privremenu strukturu i organa za pripremu sulova i sprovođenje opštih i demokratskih parlamentarnih izbora.

Džon Vojčik, People’s World

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Sa samo godinu dana do glasanja 2024. godine, sve veći broj ljudi postaje svestan da su opasnosti koje nose ovi izbori ozbiljnije nego ikad.

Gotovo siguran republikanski kandidat za predsednika Donald Tramp već je izneo svoju fašističku viziju nacije. Najluđa predviđanja o tome da li on to može da sprovede uopšte nisu hipotetička. Sve ukazuje na to da se delovi postavljaju na svoje mesto koji bi mu omogućili da uradi najgore.

Neki kažu da je suludo verovati da Tramp nikada neće napustiti funkciju ako bude izabran. Nije suludo, međutim, kada se uzme u obzir da je to već pokušao na kraju svog prvog mandata, a još je manje suludo sada kada je u toku velika operacija lojalnih operativaca da popune sudove i državna izborna tela ljudima koji bi mu dozvolili da ostane na funkciji na neodređeno vreme ako mu se pruži prilika.

Tramp vidi da bi jedini način da izbegne zatvor bio putem učvršćivanja sebe na vlasti kao modernog diktatora.

On će moći da obnovi Ministarstvo pravde sa ljudima poput Džefrija Klarka, koji će odbaciti optužbe protiv njega i čak mu dozvoliti da se pomiluje. On mašta o tome da naređuje zvaničnicima Pentagona da iskoriste oružane snage kako bi slomili bilo kakvu domaću opoziciju. On je već obećao da će se pozvati na Zakon o pobuni odmah nakon svoje inauguracije i poslati trupe da uguše sve antitrampovske demonstracije. On im neće dozvoliti da preuzmu glavni grad nacije kao što su to učinili nakon njegove prve inauguracije.

Nije konspirativno ili paranoično razmišljanje da se vidi kako je veliki broj profašističkih poslanika, koji su sada na funkcijama, sledio vremenski efikasan fašistički spisak scenarija kada je u pitanju puč od 6. januara:

• Prvo su to negirali. To je zaista Antifa, rekli su.
• Kasnije su priznali da se dogodio „mirni protest“, ali su rekli da vlada mora da zaštiti prava pobunjenika i da ih ne goni prestrogo.
• Zatim su zapravo prihvatili 6. januar, rekavši da je to ispravna stvar, izraz demokratije, i da bi to ponovili. Tramp kaže da će ih pomilovati u drugom mandatu. Oni sada nisu kriminalci, već žrtve.

Njihov sledeći pokušaj bio bi smrtonosniji za demokratiju, pošto republikanci danas imaju hiljade naoružanih ljudi širom zemlje spremnih da ponovo urade ono što su uradili 6. januara –i još gore. Nasilje je, kako sada kažu, neophodno u njihovoj borbi za „spasavanje“ Amerike.

Nije stvar zavere da se shvati da je pre samo nekoliko meseci retko ko ikada čuo za Majka Džonsona, sada republikanskog predsednika Predstavničkog doma. Čovek je u utorak iznenada najavio da će objaviti snimke pokušaja državnog udara 6. januara sa zamagljenim licima učesnika zločina, kako bi ih „zaštitio od krivičnog gonjenja Ministarstva pravde“.

To je logičan nastavak onoga što sada znamo da je bila njegova ključna uloga u pokušaju da zbaci vladu na kraju prvog Trampovog mandata. Bio je jedan od onih koji su osmislili šemu o lažnim izborima. Zamislite šta bi mogao da uradi da Tramp bude izabran i da postavi svog lojalnog advokata Klarka u Ministarstvo pravde.

Tramp bi u drugom mandatu računao na podršku ljudi poput Džonsona, koga je desnica već postavila na vodeće pozicije.

Veliki broj ljudi je sada na funkcijama

Zastrašujuće je to što je Majk Džonson samo mali deo fašističke vlade na čekanju koja nas već okružuje, a njene šeme ne zavise samo od izbora Trampa. Ona planira da krene u akciju za svakog kandidata koji se slaže sa njihovom politikom ekstremne desnice i može da pobedi Džoa Bajdena i demokrate 2024. godine.

Iako je mnogo toga što vlada na čekanju radi tajno ili polutajno – poput manevrisanja koje je Džonsona dovelo do mesta predsednika Predstavničkog doma – oni takođe imaju „Projekat 2025“, zajedno sa priručnikom koji, na mnogo načina, služi kao moderna, ublažena javna verzija knjige Mein Kampf vođe Nacističke partije Adolfa Hitlera.

Na stranicama tog priručnika ne treba previše čitati između redova da bi se videlo da je plan da se uspostavi kompletna infrastruktura prvog dana druge Trampove administracije koja će preuzeti, potpuno preoblikovati, a zatim uništiti celokupnu birokratiju koja garantuje demokratiju i funkcionisanje vlasti na dnevnoj bazi.

Oni bi se oslobodili zdravstvenih radnika koji bi sprečili pandemije, prosvetnih radnika koji obezbeđuju kvalitetno školovanje, regulatora koji garantuju poštene plate i čitavih agencija koje garantuju bezbedno okruženje i ljudska i građanska prava. Ukratko, oni idu za celokupnom infrastrukturom demokratije, koju podrugljivo nazivaju „dubokom državom“. Najmanje 50.000 radnika, od kojih zavisimo kako bi nam pomogli da prođemo kroz životna iskušenja i nevolje, nestalo bi preko noći.

Pol Dans, direktor inicijative 2025 Presidential Transition Project, priznaje da postoji plan da se proteraju desetine hiljada i da se „poplavi zona“, kako kaže, desničarskim operativcima. To je nešto što bi voleli da su uradili, ali nisu uspeli, u prvom Trampovom mandatu.

„Ovo je jasan poziv da dođete u Vašington“, rekao je on. „Ljudi treba da polože svoje oruđe, da odstupe od svojih života i da kažu: ’Ovo je trenutak mog života da služim‘.“

Fašistički napori bez presedana se radikalno razlikuju od konzervativnih i operacija desnog centra u prošlosti, koje su često bile skeptične prema „velikoj vladi“. Postoji mnogo novih desničarskih grupa, za koje se ranije nije čulo, koje žele novi pristup koji koristi, a ne prezire „veliku vladu“.

Desničari iz Trampove ere žele da ubiju „administrativnu državu“ iznutra tako što će otpustiti sve koji stoje na putu Trampovoj agendi i zameniti ih ekstremnim desničarima koji će marširati u korak ka njihovoj viziji.

Oni žele jasan put

Nova grupa fašista nikada više ne želi da se nosi sa predsedničkim kandidatima koji nisu uspeli da izbore imenovanje, kao što je Tramp često radio u svom prvom mandatu. Oni žele situaciju u kojoj republikanac u Beloj kući nikada neće naići na otpor njihovim ukazima. Oni žele hiljade novih vladinih birokrata koji neće dvaput razmišljati o kršenju zakona ako im se to naredi.

Do Kristalne noći, „noći razbijenog stakla“ u Nemačkoj, ako je vaš posao vandalizovan, mogli biste da dobijete nadoknadu od vladine agencije odgovorne za to. Nakon tog napada, nove birokrate, postavljene od strane nacista koje vode agenciju, jednostavno su rekle Jevrejima koji su tražili pomoć da nemaju pravo na pomoć zato što su Jevreji. Nije im bilo važno što krše nemačke zakone koji su još uvek važeći. (Još jedan dobar model koji Tramp treba da prati!)

Novi desničari koji se spremaju za drugi Trampov mandat su srećni što njihov vođa krivi imigrante koji „truju našu krv“ (takođe direktno iz Mein Kampfa) i poziva svoje pristalice da se spuste u oblasti u kojima ima većina crnih glasača kako bi ih zastrašili na sledećim izborima.

Ali oni žele mnogo više od toga. Za njih su uobičajeni Trampovi rasistički napadi na imigrante i biračka prava samo početak, taktika da se dobiju glasovi konzervativaca. Oni žele potpunu i duboku kontrolu nad celokupnom vladinom infrastrukturom kako bi razbili moć rada i svih njegovih saveznika.

Iako su mnogi predlozi Projekta 2025 inspirisani Trampom, ljudi koji stoje iza njega – mnogi od njih iz starijih desničarskih organizacija poput Heritage fondacije – nemaju razloga da se plaše drugih predsedničkih kandidata republikanaca, posebno Rona Desantisa i Viveka Ramasvamija. Svoju fašističku viziju lako mogu da realizuju i preko tih kandidata.

Suština je, međutim, da će, ako Tramp osvoji drugi mandat, rad svih desničarskih trustova mozgova i zakonodavaca, koji su već na funkcijama, garantovati da će imati ljude koji su mu potrebni da svoju fašističku viziju Amerike pretvori u stvarnost.

„Predsednik će prvog dana biti kugla za rušenje za administrativnu državu“, rekao je Ras Vout, bivši zvaničnik Trampove administracije uključen u trku, a sada predsednik „konzervativnog“, ali u suštini fašističkog, Centra za obnovu Amerike.

Veliki deo fašističke agende bio bi sproveden primenom žestokog antiradničkog plana „Schedule F“, kojim bi se desetine hiljada od dva miliona federalnih službenika reklasifikovali u radnike koji su suštinski „po volji“, a koji bi mogli da budu otpušteni bez najave.

Bajden je osudio i poništio sve prethodne pokušaje Trampove administracije da uvede takve mere. Međutim, Svi preostali predsednički kandidati republikanaca su rekli da će uvesti bar neke od neviđenih uslova iz plana „Schedule F“.

Čak i tamo gde Schedule F nije uspeo da sve zameni fašistima, to bi, u najmanju ruku, stvorilo haos u državnoj službi, koja je unapređena tokom administracije predsednika Džimija Kartera u pokušaju da se obezbedi stabilna i kvalifikovana radna snaga i okonča politička pristrasnost koja datira još od devetnaestovekovne patronaže.

Kako sada stoji, samo 4.000 članova savezne radne snage se smatra političkim imenovanim osobama koje se obično menjaju sa svakom administracijom. Ali Schedule F bi mogao da stavi u ovu kategoriju desetine hiljada profesionalnih poslova.

Schedule F je u suštini samo još jedna salva koja se može ispaliti na demokratiju kako bi se pomoglo njenom uništenju.

Revizija prava

Trampovci su na sličan način pozvali na „reviziju od vrha do dna“ Ministarstva pravde, posebno na obuzdavanje njegove nezavisnosti i okončanje bilo kakvih napora FBI-a, koliko god bili slabi, u borbi protiv širenja dezinformacija.

Pojačani napadi na ženska prava su takođe glavna karakteristika onoga što bi garantovao drugi Trampov mandat. Planovi obuhvataju širenje onoga što bi se smatralo kriminalnim ponašanjem. Na primer, Tramp kaže da će krivično goniti svakog ko poštom deli pilule za abortus.

U drugim planovima za sprovođenje zakona, on poziva na potpuno izbegavanje krivičnog gonjenja. On kaže da kradljivce, na primer, treba ubiti na licu mesta.

Fašistička „vlada na čekanju“ planira da ukine sve programe raznolikosti u vladi. Takođe planira da primeni stroge režime protiv vakcine i planira, na primer, da vrati na posao sve vladine radnike ili zvaničnike koji su otpušteni zbog odbijanja da se vakcinišu protiv virusa COVID-19.

Šokantni saveti

Operacija „Projekat 2025“ nudi Trampu šokantne savete o tome kako da se nosi sa širokim spektrom situacija.

Na primer, opisuje kako on može efikasnije da uguši slobodnu štampu. Oni govore Trampu da treba da se oslobodi prostora koji Bela kuća tradicionalno rezerviše za medije. Oni pozivaju na imenovanje savetnika Bele kuće koji će poslušati, a ne izazivati predsednika.

Istorijski gledano, predsednici su zavisili od Kongresa u sprovođenju politike. Fašistički Projekat 2025 sugeriše da umesto toga predsednik treba da deluje sam, kao diktator koji zaobilazi Kongres.

Da bi se zaustavili senatori koji pokušavaju da blokiraju kandidate za predsednički kabinet, Projekat 2025 poziva na postavljanje najviših saveznika u „vršećim“ administrativnim ulogama, kao što je učinjeno tokom Trampove administracije da bi se zaobišao proces potvrđivanja u Senatu.

Džon Mekenti, još jedan bivši Trampov zvaničnik koji je savetnik u trci, rekao je da sledeća administracija može „malo više da igra tvrdoglavo nego što smo mi radili sa Kongresom“.

Što se tiče moći vođenja rata i vojnih troškova, od Trampa se može očekivati da će slediti savet da Bela kuća prestane da obaveštava Kongres o prodaji oružja.

Ideja koja dolazi iz Projekta 2025 u suštini kaže da je predsednik pobedio na izborima, tako da je on glavni i da svi moraju da se povinuju njegovim naredbama. Ovaj diktatorski aranžman nikada nije delovao na način na koji je trebalo da funkcioniše, ali ono što sada shvatamo je da je to bio slučaj samo zato što je bilo ljudi u blizini da to zaustave. Trampov plan je da eliminiše te ljude.

Fašistička koalicija koja stoji iza Projekta 2025 već zapošljava ljude da popune ono što se nadaju da će biti poslovi u drugoj Trampovoj administraciji. Oni su ove godine bili na Državnom sajmu u Ajovi, gde su u svoju rastuću bazu podataka dodali potencijalne lojalne vojnike za sprovođenje njihove trampovske noćne more.

Većina je u opoziciji

Pozitivna stvar u vezi sa ovom ozbiljnom opasnošću je da postoji anti-MAGA većina u Americi koja može i mora biti osnova pokreta koji će poništiti Trampa i planove Projekta 2025.

Anti-MAGA većina nastavlja da pobeđuje na lokalnim izborima širom zemlje. Ona se mora mobilisati kako bi se izgradilo jedinstvo potrebno da se garantuje da Tramp nikada više ne uđe u Belu kuću.

Pobeda Bajdena sledećeg novembra, iako je daleko od rešavanja svih problema u Sjedinjenim Državama, barem će omogućiti američkom narodu da pokrene zemlju u zdravijem pravcu u budućnosti. Uslovi u kojima bi se borba protiv fašizma vodila pod Trampovom administracijom su skoro užasni da bi se o njima razmišljalo i moraju se izbeći po svaku cenu.

Sam Bajden je u utorak uveče rekao da se možda ni ne bi kandidovao za predsednika da Tramp to nije učinio. Kada se prvi put kandidovao, Bajden je rekao da sebe vidi kao prelaznog predsednika. On nije mislio na prelazak iz jedne Trampove administracije u drugu. Mislio je na prelazak od Trampa i trampizma uopšte. To je bila vizija miliona ljudi koji su glasali za Bajdena.

Na izborima 2024. godine anti-MAGA većina može i mora da učini sve što je moguće da stavi tačku na Trampovu košmarnu viziju i zameni je vizijom mira, slobode, pravde i demokratije.

Opozicione političke strukture (stranke, pokreti, udruženja, grupe…)  moraju da građanima priznaju da su radile protivno njihovim interesima i da mole za oproštaj jer drugačije neće opstati niti oni niti srpsko društvo

2.deo

autor: Lebrecht Gaspar

O tome šta nam je govorilo višegodišnje iskustvu i zdrav razum te šta se moglo očekivati od upravo završenih najdemokratskijih izbora kako nas je s neskrivenim ponosom obavestio, odnosno slagao poglavnik na svojem 239 ovogodišnjem direktnom što redovnom a još više vanrednom, manje ili više dramatičnom obraćanju građanima (ne računamo u taj broj gostovanja kod Marića, Jovane i naravno po dnevnicima na RTS-u) koja su se listom završavala beskonačnim svađama sa zamišljenim ili preciznije (tačnije) rečeno umišljenim protivnikom, samohvalisanjem i naročito isticanjem sopstvene žrtve za narod i državu uz redovitu tiradu kako ni po koju cenu ne daje ni Kosovo ni Metohiju (pored vulina, Gašića, Brnabičke, ali i Radojičića, o plejadi mladih polaznika naprednjačke akademije za mlade lidere (koji su budućnost postojećeg kriminalnog kartela) još nije stigao, dug je spisak (ali stići će i oni na red jednog dana, kad-tad) svima iole upućenim u domaća svakolika crnohronična pa i politička zbivanja (ima tome kako je između ovih sfera izbrisana svaka razlika a bogami i barijera) pa i u opozicionim krugovima, kako parlamentarne tako i vanparlamentarne manje-više se znalo. Među svima njima postojao je konsenzus – poštenih izbora neće niti može biti. Po pitanju koje se sve nepodobštine mogu očekivati i njihovom obimu, stepenu obesti i bezobrazluka poglavnikove organizacije postojala je a i dalje postoji razlika mada je ona posledica manje promišljanja i analize a više ili čak dominantno mašte. Manje maštovitiji pretpostavljaju i manji broj nepodobština, oni maštovitiji mogu čak i da dosegnu najveći deo mada ne i sve nepodobštine koje su smislili i sproveli poglavnikovi timovi zla. Problem je ipak u poslovičnoj sorabijskoj neslozi, među opozicionim strankama ali i među građanima, makar i ne bili pristalice postojećih stranaka, postojalo je a i dan-danas (i posle svega) postoji nepomirljive razlika u stavovima (teško je reći i u mišljenju jer to na sve liči samo ne na promišljanje) i suprotstavljenim stavovima o tome kako da se postupi.

Ogromna većina je bila na stanovištu da se izađe na izbore sa različitim motivima. I u takvom naizgled jedinstvu nisu mogli da se slože (setimo se one narodne: kao rogovi u vreći). Epilog je poznat. Poslovično, ni danas, nakon katastrofalnih posledica svega što se uopšte može na našoj političkoj sceni pa i opozicionoj zamisliti, ništa se pod milim bogom nije promenili, ništa nisu naučili.  

Pretpostavke o toku i karakteru ovih izbora o kojima sam pisao, kao i o ponašanju a samim tim i odgovornosti opozicionih stranaka i njihovih tzv (uglavnom samozvanih, mada su tu dosoljavali i mediji i umišljeni novinarčići) su se potvrdile. Da su moji stavovi bili usamljeni pa ni po jada, moje stavove su delili ljudi iz mog političkog okruženja ali i ne samo oni, slične iako ne i identične stavove su iznosili i pojedini profesori sa beogradskog Univerziteta ali i pojedini politički analitičari. Nije da nismo upozoravali. 

I onda, tokom kampanje, u vreme trajanja i nakon samih tzv izbora koji to ni po kojim civilizacijskim kriterijumima nisu bili, u javnosti su specificirani ali i dokazani i dokumentovani skoro svi oblici nezakonitog delovanja vladajuće i kriminalizovane parapolitičke organizacije koju predvodi tzv predsednik republike i koji su realizovane od strane organizovanih kriminalnih formacija pod zaštitom parapolicijskih struktura uključujući i partijske tajne službe koju i dalje nazivaju BIA (valjda da ne plaćaju takse za preregistrovanje u APR-u?) i to u meri u kojoj je dovoljno da se zaključi da se rezultati svih izbora, republičkih, pokrajinskih, beogradskih i lokalnih ne smeju prihvatiti ni na koji način što implicira da se ne mogu formirati ni parlamenti, odnosno skupštine ni na jednom od navedenih nivoa, što znači da se ni izvršni organi ne mogu birati i konstituisati.

No, desilo se nešto št je proteklo skoro neprimetno. U prvi mah, opozicija, bar ova najglasnija, proevroatlantska, u prvi mah je sve pare založila na dobijene mandate i dreku digla na „beogradsku ragu“, očito bez plana i strategije pa je brzo promenila stav i okrenula ćurak jer je bilo jasno da se navrhvođini (poglavnikovi) privatni izbori ni na kom nivo ne mogu biti priznati jer to mnogi, a biće da je to i većina građana ne želi. U toj burlesknoj predstavi samo još nismo čuli onu čuvenu rečenicu iz Kralja Ibija u maestralnoj izbedbi (sa savršenom karikaturalnom dikcijom) pokojnog velikana našeg glumišta, Zorana Radmilovića: prvi sam se setioooo! Podsećam  nekada pasionirane gledaoce ove predstave i ovog neumrlog i još uvek sa svojim replikama (bar u političkim kozerijama kojima smo svedoci) aktuelnog glumca, na salve samohvalisanja povodom toga što se prvi setio, kao da je prorokovao pojavu vajnih i samohvalisavih sadašnjih lidera opozicionih stranaka. Takvo ponašanje opozicije je nesumnjiv dokaz da se ni nakon ovakvog besprizornog ponašanja tzv vlasti, odnosno poglavnika, nisu opametili i promenili taktiku refleksnog ponašanja u fazonu neurovegetativnog sistema (bez upotrebe sive mase, odnosno mozga) po sistemu „zdravo pameti!“. Ipak, kako vreme odmiče, kako deo građanstva i naročito kredibilne javne ličnosti zastupaju beskompromisnu borbu, neki liderčići, poput Lazovića iz pseudoleve stranke naglas razmišljaju kako bi im ipak legla apanaža „narodnog poslanika“.

Voleo bih da me ova i ovakva (nikakva i dalje podeljena i bezidejna) opozicija razuveri, ali ona, svi oni ma koliko da ih je nemaju strategiju jer nemaju definisan cilj (jasno je, oni bi… al’ da im ne ….). Ponašaju se i reaguju intelektom amebe i brzinom puža; ponavljaju sve one neinventivne i već toliko puta pokazane i dokazane metode koje ih vode u propast jer od sebe autističkim i sitnošićardžijskim ujdurmama odbijaju slobodne i misleće građane i pritom ubražavajući da poseduju dominantni intelekt kojim briljiraju, pa nije čudo što ih stanoviti nazivaju „jajarama“. Biće s punim pravom.    

Budući da u javnosti i na relativno slobodnim medijima sve više provejavaju stavovi da srpsko društvo više nema državu; da postoji uglavnom opšti konsenzus da je država sa svim institucijama razorena tako što su njihove funkcije preuzele formacije SNS kao parapolitička organizacija koja je predvođena kriminalnom organizacijom Aleksandra Vučića; da postoji ozbiljno razmimoilaženje u oceni onome što se dešavalo 15. marta 2020. godine kada je raspustio marionetsku Skupštinu i Vladu te suspendovao Ustav i zakone i uveo ličnu diktaturu prigrabivši u svoje ruke sve, nekada Ustavom (nekada postojeće a sada razorene Republike Srbije) definisane grane vlasti uz zadržavanje spoljnjeg privida postojanja države i o postojanju države i njenog karaktera nakon tih događanja, potrebno je napraviti jasan diskontinuitet sa ovakvim stanjem u društvu i stvoriti uslove za nove  političke odnose u Srbiji kako bi se formirale zdrave institucije i obnovila država.  

Opozicija, ma kakva ona bila, koja je zagovarala izlazak na izbore pod ovakvim uslovima mora da prizna svoje greške, mora da promeni ne samo svoj narativ već i delovanje. Ali prvo moraju kompletna rukovodstva tih stranaka i pokreta a naročito njihovi lideri da shvate po njih poraznu istinu i da pokajnički izađu pred građane dok još nije kasno i ne priznaju da su grešili, da nisu sposobni niti dovoljno hrabri da vode borbu za nužne promene u sorabijskom društvu dok još nije kasno, a skoro da jeste kasno. Nisu u pitanju godine ili meseci, u pitanju su sva je prilika (možda malo preterujem ali stvar je krajnje kritična) sedmice i dani. Potrebne su nove forme masovnog okupljanja građana i drugačije, ne i nove i nepoznate, već dobro poznate metode borbe koje se moraju odvijati organizovano, brezo, temeljno, smisleno i nadasve planski, i to sve sa jasno i uslovno rečeno plebiscitarno definisanim ciljevima.

A neki predlozi u tom smislu i slede. Za njih se itekako naziru temelji. Potrebno je samo hteti uz malo hrabrosti i rešenosti.

(nastavak sledi)

Opozicione političke strukture (stranke, pokreti, udruženja, grupe…)  moraju da građanima priznaju da su radile protivno njihovim interesima i da mole za oproštaj jer drugačije neće opstati nbiti oni niti srpsko društvo

1. deo

autor: Lebrecht Gaspar

Skoro da nema medija koji nije preneo, ne samo stav već i niz konkretnih, zapravo mnogobrojnih dokaza o „kreativnosti“ parapolitičke poglavnikove strukture koja se pod nazivom „Srpska napredna stranka“ pojavila i pobedila na sopstvenim, samoorganizovanim, samokontrolisanim i samonameštenim (eufemizam za pljačku, prevaru itd, dodajte sami jer nećete pogrešiti bilo kakvu negativnu ocenu da date) izborima koristeći u svetskoj višemilenijumskoj civilizaciji poznate, dakle korišćene nepodopštine, gamu nedozvoljenih, nemoralnih, kriminalnih i anticivilizacijskih sredstava kako bi tu svoju pobedu realizovala mimo i protiv volje građana. Naravno, u medije ne svrstavam propagandne biltene u službi već spomenute parapolitičke, sve očiglednije i kriminalne organizacije, bilo da su štampani poput, među jednim delom populacije koji bi se mogao s punim pravom nazvati podaničkim priličnoi čitanim i uticajnim kao što su već po svojoj ozloglašenosti i propagandnoj lažljivosti i lajavost dostojnog nacističkog Jurišnika (Der Stürmer) – čuveni „Informer“ Dragana J Vučićevića za kojim ne zaostaju ni „Alo“, „Srpski telegraf“, „Kurir“, „Večernje novosti“, a bogami ni „Politika“ nije tu bez odgovornosti ili elektronski kao što su već čuveni, u kulturološkom smislu zločinački i genocidni „Pink“ čiji bi vlasnik i idejni tvorac, Željko Mitrović morao da  odgovara po niozu krivičnih dela protiv države i naroda kao i čovečnosti (naravno ne sam, spisak onih koji bi trebalo da mu na optuženičkoj klupi prave društvo je dug i predug jer ogroman je taj zajednički kriminalni poduhvat), „Heppy“, „B92“, „StudioB“…, ma predug je niz. O armiji botova koji se pojavljuju na društvenim mrežama da i ne govorimo.

Procena o uslovima pod kojima se odvijala kampanja za decembarske izbore dali su pored nekih domaćih medija i mnogobrojni evropski i svetski mediji, koja bar što se tiče poglavnika i njegovih parapolitičkih formacija koje imaju karakter paramilitarnih grupa kako po organizaciji, unutrašnjoj disciplini i dezpogovornom izvršavanju naredbi, koja se poput matastazirajućeg kancera (što uistinu i jestre) destruktivno, razarajuće infiltrirao u institucije razarajući ih s jedne strane i ispunjavajući njihovu „ljušturu“ (pojavni oblik) pretvarajući ionako državu (u ne preterano uspešnom pokušaju) u paradržavnu organizaciju što se naročito i ogoljeno vidi u delovanju u svim sferama, počev od karikaturalne „narodne skupštine“ (zakonodavna vlast) preko „izvršne vlasti“ koju oličava tzv vlada sa „kako-da-razume-da-razumem“ Brn-a-bič i što je bitno paravojske (Srpska armija) i parapolicijskih do parapravosudnuh struktura (sudska vlast) gde dominira podjednako korumpirano i kriminalizovano paratužilaštvo koje predvodi Zagorka Dolovac a gde se bar kada je Beograd u pitanju ističe Nenad Stefanović i njemu odana formacija poslušnika – pomoćnika i zamenika tužioca odnosno tužilaca. Taj proces rastakanja države nije od juče, traje on još od 2011. godine. Pritom uočljiva je i različita ocena (ne)spornih „izbornih“ događaja od strane političara. Iz medijskih izveštaja može se uočiti i nešto što deluje čudno, da nepomirljivi neprijatelju SAD i Rusija imaju slične ocene prema ovim tzv izborima, kažem slične a ne identične jer, sa posebnim i unešto različitim akcentima daju podršku poglavniku i to naročito uočljivo a s obzirom na svoje partikularne interese na ovom, balkanskom trusnom području. Jasno je da je i jednim i drugim do demokratičnih i poštenih izbora stalo kao do lanjskog snegama što jasno govori da je reč „demokratija“ postala isprazna floskula licemernih politika velikih sila, da živimo u postdemokratskim, u političkom ali i ne samo politički regresivnim društvima koja klize ka onim sistemima koji su do sada bili opservirani samo od autora distopijskih, što naučno  što samo fantastičnih, ponekad i hororičnih književnih dela, pa i ekranizovanih. Ova se ocena pre svega odnosi na „svet“ ali ne i na Sorabiju koja je direktno iz, kolokvijalno ili, budimo i dalje blagi, slikovito rečeno, preddemokratskog duštva tranzicijom uskočila u postdemokratsko (podjednako totalitarno) društvo, koju (tranziciju) su sprovodile kako kriminalne tako i bezbedonosne formacije koje su našle zajednički jezik  krijući se ispod političke krinke čineći pomalo i specifičnu sorabijsku parapolitičku varijantu korumpirajući „novu političku elitu“ (teško je opredeliti se da li je karikaturalniji onaj deo koji se karakteriše kao „politički“ ili kao „elita“) kojoj je bila pre želja da se dosegne „svet“ na svoj specifičan (mada će se pokazati da je i taj „svet“ impresivno i licemeran i berutalan) balkanski način, nego što je suštinski želela da to suštinski i bude s tim što je za ono – „balkanski način“, karakteristično za ove prostore i svoj najgrublji i najapsurdniji oblik nije dosegao sa Čaušeskuom (kako su mnogi mislili) već evo, doživljava svoju renesansu naopakosti sa poglavnikovom diktaturom koju normalno, postdemoktatski globalistički unipolarni (američki) „svet“ eufemistički naziva „hibridnom demoktratijom“ ili „hibridnom vlašću“ ako želi da zaoštri stvar i „autoritarnim režimom“ ali nikada da ga i nazove pravim imenom jer mu takav kakav je i odgovara jer mu realizuje ciljeve za koje ne želi ili ne može izravno da „prlja ruke“ a ovakvi „hibridni političari su za jednoktratnu upotrebu, kao na primer Slobodan Miloševeć.  

Evropski mediji, kao i većina političkih delatnika relevantnih evropskih zemalja i Evropske unije o našim parlamentarnim i beogradskim izborima (pokrajinske i ostale lokalne retko da i spominju osim u kontekstu) kao i o ponašanju dominantno vidljivih aktera, poglavnika pre svega i nešto manje marionetskog predsednika i ostalih navrhvođinih pseudostranačkih epigona u SNS kao i njegovih brojnih i različitih kriminalnih falangi finansiranih krajnje sumnjivim novcem na netransparentan način koji omogućuju zakoni namenski konstruisani da se može delovati i raditi ne samo mimo već i iznad zakona i Ustava koje su obesmišljeni, ali su u svojim ocenama i sudovima u punoj meri onakvi kako smo i očekivali, što i nije bilo teško predvideti nakon čitave decenije sticanog iskustva. Flagrantnih povreda svih izbornih pravila do te mere bila uočljiva da čak ni oni s ob zirom na očekivano skoro okončanje posla koje je prema njima preuzeo poglavnik vezano za amputaciju Kosmeta, nisu mogli da ignorišu i morali su da konstatuju.

Dakle, na prošlim izborima desilo se nešto što se očekivalo i znalo da će se desiti. Jedino je unekoliko izmenjen narativ sa prostora Evrope i Evropske unije, ali, pitanje je da li je to dovoljno za promenu vlasti odmah i sada jer očito je da nizom svojih postupaka kompletna opozicija, ma kakva da je, nije sposobna da bilo kakve promene samostalno ishoduje ali ni da ih sprovede. Ili, ako ne može sama (kao što je svima jasno – ona to ne može a ni ne zna kako bi to mogla da sprovede), ono postavlja se pitanje s čijom inostranom podrškom (nije teško predvideti s čijom) bi se odmah i sada ili bar u skorije vreme, za par nedelja ili koji mesec tako nešto moglo uraditi? Ako jeste, po koju cenu i pod kojim uslovima? I na čiji teret? Da li bi uslovi i cena bili kratkoročno ili dugoročno zadati, koliko bi bili samo političke prirode a ako ne bi bili samo političke prirode (a jasno je svima da ne bi bili) koliko b i zadirali u državotvornu materiju. Na ovu temu bismo mogli poprilično dugo spekulisati.

      Po nekima je suviše rano da se priča o tome ali je neophodno reći sledeće: ovakvi protesti s ovakvim ljudima na njihovom čelu ne vode nigde. Jasno je da su već stigli signali iz opozicije da će se polako leći na rudu tj. da će poslanici opozicije uprkos pljački i mahinacijama, pristati da učestvuju u radu nezakonitog parlamenta. Možda će dobiti ponovljene izbore u Beogradu, možda ne ali to nije ni bitno-pokrajinski i republički izbori su kanda pošteni a beogradski nisu? Zalud nam je pravdanje pragmatičnom politikom jer ničeg doslednog ni pragmatičnog u tome nema. Možda će dobiti nešto na kraće staze ali će izgubiti na duže.I, ne, nije to prvi korak u rušenju režima i vremena mnogo nema. Jednostavno, taktika je od samog početka bila pogrešna, dakle od maja do januara. I šta znači, ako ne spuštanje lopte, to da ćemo čekati da prođe pravoslavni Božić pa da izađemo na proteste? Ko će se toga više i sećati? I šta znači da ProGlas okupi 20 puta više ljudi na Terazijama nego opozicija ispred RIK? Sve metode, uključujući i štrajk glađu, koje je opozicija koristila bile su neuspešne a štrajk glađu umalo da se završi tragično po Mariniku Tepić. Ne potcenjujući ničije žrtve ponavljam: gladovanje nije rešenje i ne dotiče bezdušnu zver na vlasti samo povređuje one koji štrajkuju.

        Ono što me u poslednjih blizu mesec dana čudilo je sledeće: zašto oni koji su glasali za opoziciju nisu izašli na ulicu da brane glas? Odgovor je paradoksalan i glasi:  kad pristanete da izađete na izbore, za koje znate da su namešteni, i navikli ste da budu namešteni, vi očekujete da vaši favoriti pobede uprkos svemu. Ukoliko to ne urade vi prihvatite zvanične rezultate, kažete „jbg, pukli smo“ i nastavite dalje sa životom. Zašto? Zato što ste navikli na korupciju,  na nameštene izbore, na svakojake gadosti, to je postala normala. A i bojkoti nikad ne uspevaju…. Drugi razlog je u tome što glasate protiv a ne glasate za. Vi ste više protiv prljavih&zlih naprednjaka nego što ste za opoziciju. Ako opozicija izgubi vi ne osećate preteranu ogorčenost. Mnogi od vas ih čak i brkaju, ne znaju tačno koji su koji. 1996. godine ste tačno znali ko su, mnogi od vas su bili spremni i u vatru i u vodu da odu da su vam to rekli. Treći razlog je zato što i vi kažete, ali ne smete naglas reći, da ovakva opozicija nije  u stanju da se bori. Potrebna joj je unutrašnja reorganizacija. No, vi ne verujete da do toga može doći i ostajete kući. Naravno neki su se možda i uplašili, drugima se ne napušta topli porodični dom, itd. U principu: dao/la sam im svoj glas, šta oće ta opozicija više od mene?

     Odgovor: ta opozicija ne očekuje ništa od vas.  Velike sile su rekle svoje, Evropa je malo mahnula prstićem „nevaljali nepomenik, no, no“ i to je to. Uzmite to što imate i idite kući. Budite odbornici i poslanici, za ostalo ne brinite. Ako nešto gadno propadne – nije do vas već do vlasti. E, pa jeste do vas i snosite odgovornost zbog toga što ste legitimizovali ovu vlast. Urušili ste proteste iznutra, krenuli ko onaj nesrećnik iz Vojvodine, da se radujete svom poslaničkom mandatu iako su vaši ljudi rekli da su izbori pokradeni a mandat, samim tim, nebitan. Baš zbog svega ovoga, i baš zbog toga što korupcija nije ograničena na vlast, i baš zbog toga što ni članovi opozicionih stranaka ne mogu da se više samozavaravaju i svakog ko kritikuje pogrešne poteze opozicije nazivaju sendvičarom treba formirati široki narodni front koji će krenuti u beskompromisnu borbu protiv tiranije. Šta to znači? Treba povući liniju i redefinisati ko se gde nalazi tj.:

Ko god je svesno biće a podržava svesno kriminalni režim taj je deo tiranije

Ko god pregovara s nepomenikom oko svog parčeta kolača taj je deo tiranije

Ko god ulazi u kriminalne organe vlasti taj je deo tiranije

Ko god priznaje ovakve izbore taj je deo tiranije

Ko god u ovom režimu nalazi servis za ostvarivanje svoje karijere ili sticanje materijalne dobiti taj je deo tiranije
Ko god se opire jedinom realnom obliku političke borbe danas-tj.građanskoj neposlušnosti a poziva na pasiviziranje i robovanje nakaznom režimu dok se „ne stvore uslovi“ taj je deo tiranije

Ko god sve one koji vide, čuju i osećaju naziva „provokatorima“, „sendvičarima“ dok ih sam tretira kao ekstremiste koje posle targetira i potkazuje policiji taj je deo tiranije

Ovo je je samo početak.

Ako mislite da ne možemo pasti niže setite se ovih mudrih reči koje su članovi ruske izborne komisije saopštili predsedničkoj kandidatkinji Dencovoj,koja je odlučila da se kandiduje protiv Putina na izborima 2024. godine a nakon odbijanja njene kandidature: Jekaterina Sergejevna, vi ste još mlada žena i mnogo je toga još pred vama. Čak i ono što je minus može, kao iskustvo, postati plus.” Isto to su, skoro istim rečima, rekli i Navaljnom kad su odbijali njegovu kandidaturu za predsednika 2018. godine i eno ga, čami u kazamatu. Tako će možda i nekom XY srpskom kandidatu reći kad odluči da izađe nepomeniku na megdan, pod uslovom da do tog megdana uopšte dođe i da ga ova zemlja dočeka u jednom komadu.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Poklon video o srpskom sudstvu i generalno državnom sistemu:

Braća koju ni pakao neće

autor: Lebrecht Gaspar

Kada se prvo na poglavnikovom Instagramu a potom i orkestrirano i iz iste kuhinje, po direktivi, na naslovnicama svih režimskih štampanih biltena, koje bismo cinično a u maniru zapadne tzv „korektnosti“ ili licemernosti, kako vam drago, nazvali i „hibridnim medijima“ (to valjda da se Vlasi ne dosete), pojavio tekst njegove izjave koja je bila dozlaboga patetičan odgovor na zahtev desetini i stotine hiljada nezadovoljnih i besnih građana koji su s pravom uprli prstom u njega i njegovu parapolitičku organizaciju kao važnog, domionantnog krivca za stanje u koje je Srbija zapala i koji je glasio: „Nikada i nipošto neću pristati na ucene, nikada najgorima neću prepustiti vlast bez izbora. Nikada neću potpisati nikakvu tehničku ili prelaznu vladu! Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju moga brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan… I grobovi naši boriće se protiv ustaša!“, nije se moglo ni da pretpostavimo razmere njegovog ludila iako je manje-više bilo jasno da je bolest uznapredovala.

            Tokom majskih i junskih masovnih protestnih okupljanja besnog naroda, valjda i sami u strahu zbog nagomilane energije i besa koji bi lako mogao da im izmakne kontroli, pojedini samoproklamovani lideri široke game proevroatlantskih partija i pokreta okupljenih u grupaciju pod nazivom „Srbija protiv nasilja“, ne znajući kako drugačije da kanališu vidno građansko nezadovoljstvo, suštinski opstruirajući ga, nisu želeli da čuju upozorenja ako nikog drugog ono bar dvojice sociologa sa Filozofskog fakulteta beogradskog Univerziteta, profesora Ognjena Radonjića i Jova Bakića, koji su glasno upozoravali da se poglavnikova kriminalizovana vlast na izborima neće moći srušiti jer on sebi sme iz nebrojeno razloga ne sme dozvoliti takav luksuz. I kada se definitivno izgubila svaka građanska energija, ili bolje rečeno, kada su vođe opozicionih partija pokreta i ostalih grupa, manje ili više, ispostaviće se (kad-tad) hibridnih (eufemizam za mnogo toga pa i korumpiranih), preko noći, dakle, iznenada rešile da traže izbore kojima im je poglavnik ionako kao šargarepom, mahao ispred nosa. Naravno, mudriji ili „političkim marifetlucima skloniji“ poturiše opet Radomira Lazovića (a on je to rado prihvatio jer sebe voli da zamišlja kao avangardu) te  obeća da će eto, kada već to vlast odbija, oni, opozicija (mada sve će biti da je tu i sebe video kako na belom konju pozdravljen od narodnih masa ulazi u Panteon slavnih) ispuniti svih šest zahteva građana i to, baš na izborima. 

            Epilog je poznat.

Opšti je utisak i nakon dve sedmice nakon tzv izbora da je najezda Huna bila krajnje uglađena i civilizovana pojava u odnosu na izbore u režiji kriminalne parapolitičke organizacije Ace&brace&kriminalCo. i njihovih nepodopština.

            I opet nešto spretniji gurnuše nesretnog Radomira Lazovića da pušta probne balone. Pre subotnjeg mitinga ProGlasa, neformalne grupe intelektualaca i medijski eksponiranih ličnosti izvan politike, iza kojih opet, bar u to niko razuman ne bi trebalo da sumnja, stoje određene političke, u opoziciji dominantne snage kao što je to bilo i u maju i junu, samo je pitanje u kojoj meri imaju i punu kontrolu, Lazović je nagovestio gostujući na jednoj od vodećih opozicionih kablovskih televizija da se ozbiljno razmišlja da se prihvate skupštinski poslanički mandati. Na samom velikom mitingu kod Terazijske česme, veselnik Radomir Lazović, u maniru žalosno neinteligentnog, već spomenutog obrazloženja zašto se ide na izbore, obrazložio je da će se nastaviti sa „hodom krod sistem“, veli on: iskoristićemo sve pravne mogućnosti, da nateramo ljude u institucijama da rade svoj posao. Doduše nije rekao baš ovim rečima, ali jeste približno tome, uz dva iskoraka. Jedan se odnosi na posredno priznanje, možda i nehotično, da je izlazak na izbore bila greška, rekavši: „mi smo verovali“, i drugi, da je ipak jedini put ka obaranju poglavnika i njegove kriminalizovane organizacije s vlasti – ulica! To je kao ona dobro poznata: može da bude al’ ne mora da znači! Biće da su sve karte na stolu. Sve opcije se otvorene od: pobede jedne strane, do njenog poraza i pobede druge strane, doduše ni win-win opcija nije van upotrebe. Jedina opcija koja je slabo verovatna mada ne i nemoguća, jeste da građani izvojuju pobedu. Sad, po kojoj ceni, ostaje da se nagađa. Da, tako stvari stoje praksa pokazuje: i ovaj put se nastavilo sa šetnjama, besciljnim kretanjem od jedne do druge zgrade u kojima poglavnikova banda drži svoje busije, pa onda na kraju – razlaz!

            Sve će biti da je onaj koji iz senke povlači konce opozicije u velikom problemu. S jedne strane trpi pritisak narastajućih snaga, što u nekim strankama, što, još više i uočljivije među građanima ali i viđenim i uglednim građanima koji ne vide nikakvu mogućnost smene vlasti „maršom kroz institucije sistema“, prvo što te institucije više ne postoje (kao ni država) i drugu zna se kako funkcioniše sistem utemeljen na tradicijama kriminalnih organizacija, pa videli smo to u toliko filmova, pročitali i u knjigama i u štampi, u crnim hronikama. Naravno, ne treba zanemariti ni spoljne uticaje jer, uticaj velikih sila i njihovih službenika na ovim prostorima već više od tri decenije je dominantna pojava.

            Ono što sledi jeste neizvesnost. Mada i ta neizvesnost je prividna u ovom „političkom“ ikrokazu.

            Apsolutno je jasno kako će se u predstojećem periodu ponašati poglavnik. Ni za živu glavu neće prepustiti vlast nikom. Spreman je da prolije krv da bi zadržao u svojim rukama vlast. To je izvođenjem policije ( a ako zatreba izvešće on i svoju parapolicijsku falangu, izvešće on i vojsku da ga štiti od građana) pokazao svoj naum, baš kao i ovim hapšenjima i optužbama za nasilno rušenje „ustavnog portetka“. Pokazao je on i dokazao šta može ili preciznije šta mora želi li da preživi.

            Od kuraži opozicionih prvaka, od stepena njihove korumpiranosti ali i od diktata spolja zavisi šta će uraditi opozicija.

Kako stvari stoje u svemu ovom najmanje se pitaju građani. Ali ne mora biti tako jer postavlja se pitanje: šta ako građanima posle novogodišnjih praznika pukne trpilo i zaista reše da zaštite svoja prava? A kada se nešto doista želi uvek se pronađe put i način.

Kralj Ibi se ničeg ne libi: narode moj, mi gore, vi dole, i tako to u tom smislu

autor: Lebrecht Gaspar

Pre nedelju dana, nakon gorljivog Ćutinog istupanja pred zgradom u kojoj odseda RIK, masa je krenula ka Starom dvoru, sedištu gradonačelnika Grada Beograda. Tamo su ih sačekala zamandaljena vrata i aula puna do zuba naoružanih i opremljenih za razbijanje demonstracija ornih pripadnika policije, žandarmerije i ko zna kojih sve ne formacija. Sve u svemu – poglavnikova pretorijanska garda, ili jednostavnije, svima razumljivo rečeno – falanga!

Epilog je svima poznat. Tridesetak građana, što mladih, što starijih završili su u zatvoru i sa optužnicom da su počinili kjrivično delo pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka. Biće da se poglavniku koji se identifikuje sa samom državom da je povik „Vučiću odlazi“ poziv na rušenje ustavnog poretka jer, njegova reč odražava taj ustavni poredak. Država je on, pa samim tim i Ustav je tu da se on štiti. Pošto on brani državu i naročito Kosmet, pošto gradi puteve i pruge, zida mostove i čitave gradove, više, brže i bolje a bogami i jače negoli svi pre njega skupa, on određuje šta je to sistem a taj se sistem valja braniti po svaku cenu. 

No, hajde da se podsetimo. Tokom juna meseca 2023. godine, nakon majskih tragedija koje su uzdrmale je bes građana, akumuliran dugi niz godina, eksplodirao. Pojedinci su po mišljenju poglavnika preterali i ugrozili njega, a to znači i državu i njegov (lični) poredak koji se njemu priviđa kao „ustavni poredak“ pa je prvo naredio da se uhapsi Dejan Petar Zlatanović, optuživši ga za pozivanje na rušenje ustavnog poretka zbog jedva prosto-proširene rečenice koja otprilike glasi „ko izda njega ubiše“ koja se rimuje sa onom klinačkom: „ko izda – pizda!“.  Zatim su ubrzo uhapsili pod istom optužbom i novinar Boška Savkovića jer je na jednom od protesta „Srbija protiv nasilja“ nosio o transparent „obešenu lutku sa likom koja sliči predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću“. Boško je doduše za razliku od Dejana brže izašao iz zatvora ali pre svega zahvaljujući ekspresnom priznanju da je pozivao na nasilno rušenje navodnog ustavnog poretka jer zaboga, napad na ultimativnog navrhvođu i naprednjačko-radikalskog poglavnika predstavlja i napad na Srbiju i njen ustavni poredak (koji je dotični nepomenik sam odavno urušio i poništio). Boškovom oslobođenju moguće da su donekle (mada je i to upitno) doprineli prosvedovanjem novinarska udruženja i prozapadne nevladine oprganizacije (to su učinili pre saznanja da je priznao izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret). I konačno, hapšenjem i ekspresnim suđenjem i presuđivanjem za isto krivično delo Milovana Brkića, vlasnika i urednika „Tabloida“, časopisa koji je poodavno kost u grlu navrhvođe i njegove tzv „vlasti“.

Svojevremeno sam se sa skepsom zapitao da li je hapšenjima kraj i odmah s pravom, što se i pokazalo ovih dana, video da nije. Svidela se poglavnikovoj uobrazilji da se poistovećuje sa državom pa je dao nalog svojim kerberima u tužilaštvu, i eto, Nenad Stefanović iz VJT gde poglavnik okom on skokom; optužio mnoštvo njih za navedeno krivično delo a ovi, sledeći primer Boška Savkovića odmah po principu oportuniteta pristaše na ponudi i priznaše da su poradili na pozivanju na nasilno rušenje ustavnog poretka iliti samog poglavnika. 

I tako i poglavnik sit a zločincima koji pozivaju na nasilno rušenje ustavnog poretka raste broj  što je dovoljan materijal za Pink, Informer i ostalo „medijsko smeće“.

Još samo Dragan J. Vučićević da zavapi: Predsedniče, ne budi lud, ne izlazi iz bunkera – ubiće te.

             Odlazeću 2023. godinu bismo u najkraćem mogli da opišemo kao godinu koju su pojele hijene. Retki su bili trenuci u kojima je čovek mogao skroz da se opusti, pošto su u elektronskim i štampanim medijima maltene svakog dana izlazile loše vesti. Internet ima svoje prednosti, ali ima i mane. Zašto? Razlozi su sledeći: informacije stižu brzo, mi nemamo vremena da ih obradimo i da razmislimo o njima, a uz to nas i opterećuju. Drugim rečima, od šume ne vidimo drvo. Kapitalizam nam je doneo brz život i trku za punjenje buđelara, što sa sobom povlači stres i druge psihičke probleme.   

Ako uzmemo u obzir činjenicu da živimo u Srbiji, stvari samim tim postaju još gore. Bonapartistička diktatura nepomenika će i naredne 2024. godine pljačkati i rasprodavati ostatke naše zemlje. Mi smo na ulicama bili sa narodom koji je tražio odlazak nepomenika i pisali smo o tome zašto ne treba izaći na izbore. Međutim, opozicija je (namerno?) zagrizla mamac, stavila sebe u još teži položaj i omogućila nepomeniku nove četiri godine „mirne i stabilne“ vladavine. Ovde se nameću dva glavna pitanja: „Da li mi možemo da trpimo još četiri godine?“ i „Hoćemo li dočekati kraj tiranije i pre 2027. godine?“

Kada pogledamo šta se tokom 2023. godine dešavalo u Evropi i svetu, vidimo da je desnica u usponu, što pokazuju rezultati izbora u Slovačkoj i Holandiji. Pored toga, pobeda ekstremnog desničara Havijera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini potvrđuje moju tezu da su ova vremena opasna, a za ludake idealna. Naravno, ne treba zaboraviti ni primer Francuske, gde je nepomenikov „prijatelj“ Emanuel Makron zaobišao procedure buržoaske demokratije i potpisao sporni zakon o penzionoj reformi, uprkos ogromnim uličnim demonstracijama. Tako je buržoaska demokratija pokazala svoje Janusovo lice. Po svemu sudeći, istorija nije učiteljica života, jer smo kao čovečanstvo osuđeni na ponavljanje grešaka iz ne tako daleke prošlosti. Pretnje novog globalnog sukoba nisu isključene, pogotovo što situaciju otežava nedostatak jakog komunističkog i antiratnog pokreta. Razaranjima i krvoproliću u Ukrajini i Gazi ne nazire se kraj, a svet je u velikoj opasnosti od otvaranja nekog novog žarišta. Godina 2024. je ključna zbog predstojećih izbora u Rusiji, izbora za Evropski parlament i izbora u Sjedinjenim Američkim Državama. S obzirom na to da američki izbori mogu odrediti dalju sudbinu Evrope i sveta, na stranici Društvenog pokreta Plamen će u narednom periodu izlaziti tekstovi posvećeni toj temi.

Pa ipak, kao što kaže malo izmenjena latinska izreka u naslovu ovog teksta, dok dišemo (živimo), nadamo se. Koliko god da je naša stvarnost sumorna, ne smemo da pokleknemo. Očekuju nas novi izazovi, a naše je da budemo spremni, da pažljivo pratimo prilike i da uskočimo u pravi voz, onako kako je to Lenjin uradio 1917. godine. Borba se nastavlja!

ALEKSANDAR NIKOLIĆ

DPP je još od raspisivanja vanrednih parlamentarnih, pokrajinskih i pojedinih lokalnih izbora (pa i pre toga) prognozirao da neće biti ispunjeni zahtevi protesta Srbija protiv nasilja i da će doći do velike krađe izbora, što se, nažalost, ispostavilo kao tačno. Izbori u Srbiji, u kojoj je podela vlasti ukinuta, postali su apsurdni. U javnosti su određeni, i dokumentovani svi oblici nezakonitog delovanja vladajuće i kriminalizovane parapolitičke organizacije koju predvodi tzv. predsednik republike. Vrh ove zemlje deluje u sadejstvu sa organizovanim kriminalnim grupama pod zaštitom parapolicijskih struktura. Samim tim, ne mogu se prihvatiti rezultati nijednih izbora, bili oni republički, pokrajinski, beogradski ili lokalni.

Podsećamo: Takozvani  predsednik je još 15. marta 2020. godine raspustio marionetsku Skupštinu i Vladu te suspendovao Ustav i zakone i uveo ličnu diktaturu prigrabivši u svoje ruke sve grane nekada ustavom definisane grane vlasti. Iz toga proizilazi da nam ovakav, razoreni državni aparat, ne treba niti nam može pomoći. Ono što je neophodno je stvaranje nove republike. Da bi do toga došlo neophodno je da dođe do obaranje aktuelnog režima i formiranja prelazne, tehničke vlade koja će ostvariti preduslove za izbore na svim nivoima. Ova Vlada bi imala podršku od širokog, narodnog fronta antirežimskih snaga kao i svih onih javnih ličnosti koje se nisu iskompromitovale saradnjom sa režimom. Ono što bi, po našem predlogu, privremena Vlada morala da uradi je:

1) Oslobađanje svih političkih zatvorenika koji su uhapšeni od strane aktuelnog režima i plaćanje odšteta svim žrtvama režima

2) Izdavanje dekreta o lustraciji korumpiranih i kriminalnih političara i državnih službenika koji sarađuju (ili su sarađivali) sa aktuelnim režimom. U skladu s tim, pripadnici svih kriminalnih struktura kao i vođe i inspiratori kriminalnih organizacija i poduhvata moraju biti pohapšeni i suđeni a opljačkana imovina oduzeta.

3) Izdavanje dekrete o slobodi medija i zabrani televizije poput TV Pink koje su režimske, poslušničke trovačnice duha

4) Obavljanje čišćenja i reorganizacije pravosuđa (prvenstveno tužilaštva i sudstva, uključujući i advokature), policije, vojske i tajne službe od kriminalnih i korumpiranih elemenata

5) Poništavanje ili stopiranje svih ugovora sa kompanijama, domaćim i stranim,  koji su štetni po interese naše zemlje

6) Obustavljanje javnih izvršenja, deložacija, kršenja sindikalnih prava i drugih oblika represije prema građanstvu

7) Obezbeđenje uslova za realno ekonomsko funkcionisanje države i poboljšanje stanja građana vodeći računa o cenama energenata, usluga javnih servisa i životnih potrepština. Samo građani koji nisu egzistencijalno ugroženi su zaista slobodni građani.

Pozivamo na formiranje opštenarodnog, antimafijaškog fronta koji može postati prva stepenica u ostvarivanju prvog člana našeg Ustava u kojem stoji da je Republika Srbija zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama.

Da bi se Srbija razvijala dalje, i postala republika radnih ljudi,  neophodno je da padne štetočinska vlast koja jedanaest godina rasprodaje, tlači, unižava, krade, hapsi, prebija i ubija. Opštim štrajkom protiv opšteg zatiranja i rasula! Borba se nastavlja!

            20:10 je. I za Gregorijance i za Julijance koji „vreme“ računaju po srednjeevropski. Badnje je veče gregorijansko. Počelo je!? Ispred Skupštine grada kao da je pat-pozicija. U odbranu izborne volje nezadovoljni i „besni“ građani okupirali su Objekat. Vođeni namerom opozicionih lidera da uđu u isti… Kad ne lezi vraže… (Čega se „on“ samo dosetio! Napunio Kuću dupke punu sa žandarima. Nemoš ući… Šaje nema. Tek možda u teoriji.) Emituje se prenos uživo na N(1)eanacionalnoj.

GOSPOĐA IZ KRUŠEVCA: „Sve glasače SNS-a treba da je sram.“ 

KOmentar: Kasno je za moralne kategorije. Sram je i klinički mrtav… još od maja!

KONTROLORKA SA IZBORA: „Izgleda da se ovo ne može drugačije rešiti… sem na ulici… s obzirom da su institucije blokirane!“

KOmentar: Ajde!? Pa trubimo vam još otkada… STOP HIBRIDNOJ DEMOKRATIJI!!!

POTENCIJALNI IZGREDNIK (lični sud) : „Osećam se prevareno! Besni smo! Trebali bi blokirati i RTS… I da… A Crkva?! Gde su oni sada da se oglase? Kao ne mešaju se… A kada dele ordenje…“

KOmentar: No comment!

            Zatim kod Danice nastupi studijska analitika iz Crte. Propraćena vizuelnim kadrovima ove političke pat-pozicije.

DANICA : „Ponovo su SVE svetske oči uprte u nas!“ 

Komentar: Zavisi od toga šta sve mislimo pojmom Svet. Ako time mislimo prevashodno imperijaliste, onda  bih mogao da se složim. Nisam sasvim siguran da je u Gazi, Ukrajini ili pak Nigeru i Ugandi sva pozornost okrenuta baš ka nama. Zar i to nije Svet?

            Oko 21:10… Stvari se počeše otimati kontroli??? Maskirani mladići kockama demoliraju gradsku skupštinu. Policija koristi topove sa suzavcem. Plaćenici (←lični sud: svejedno čiji su – suština je da su plaćenici) sve osokoljenije izazivaju žandare. Ćuta osuzavljen gotovo da cmizdri. Peku ga i oči i usta (gle ironije). Stiže i prva ozbiljno uznemirujuća informacija praćena video potvrdama po društvenim mrežama.

• UHAPŠENO ČETVORO STUDENATA! – Jedan čak ostao bez jakne.

Organi unutrašnjeg reda dejstvuju po komandi. Žandari iz unutrašnjosti (←Skupštine) prelaze u ofanzivu. Kladioničari bi rekli iz 1 u 2… (Komentar: Samo da na kraju ne bude X !!!). Građani beže po gradu. Neke čak i jataci uspevaju skriti od represije aparata na izdisaju (← nedovoljno utemeljen lični sud)…

            I taman kada se napokon poradovah istini, pojavi se pozadinac Miketić. Kao itedant iza kordona milicije koji demonstrante već beše odbio niz ulicu. Banu on pravo pred kamere sa nenacionalnom frekvencijom. (Komentar: Kud baš On?!) Kako sam reče (parafraziram): Ostali lideri su već potisnuti prema dole, ja sam malo zalutao…

Komentar:  Zalutao…WTF???!!!

Tačno je 10:10! Nakon dva sata (ne)kvalitetnog programa…

            Žana se javlja sa Slavije. Prebrojava interventna vozila MUP-a. Što bi rekli: Sila Boga ne moli…  A ja opet počinjem da filmujem… Uvek je ILI-ILI… (aaa…ponovo Kjerkegor) Ne mogu više!

Dete Partizana: – Pitam se dal’ će ovo još koji dan potrajati? Ne mogu ostati u nedoumici. Moraću se uveriti/razuveriti  neposrednim opažanjem!

Konfuzija u koju smo uleteli sinoć se jedino može prikazati brzim i kratkim komentarima s obzirom da su se događaji nizali dijabolički, iz minuta u minut. Dok nastaje ovaj tekst niko ne zna gde su sve zatočeni pohapšeni demonstranti koji su, nakon brutalne primene sile ispred graske skupštine, završili u više stanica beogradske policije. Ni početak sukoba, bacanje kamenih kocki na gradsku Skupštinu i jurišanje motkama na policajce koji su bili na ulazu iste, nisu bez manje znakova pitanja. Da li su u pitanju ,a ne bi bilo prvi put, ubačeni elementi, provokatori koji su u ime interesa režima želeli da izazovu sukob? Pritisnuti u sendvič između policajaca u republičkoj i gradskoj Skupštini, građani nisu imali druge no da se rasprše po okolnim ulicama.  Naravno, nepomenik je odmah iskoristio priliku da ih nazove zečevima i da seiri nad razbijenim glavama i odvođenjem mladih u pocepanoj odeći u policiju nakon „tretmana“ kakav smo videli 2020.i 2021. godine. Ovo je tiranija koja ne hapsi već otima, krije, zastrašuje i iznuđuje priznanja.  Studentske blokade su krenule a s njima i šetalice, klasično sredstvo jalove borbe opozicije. Kakvi će biti rezultati?
I SAD (osuđujući “nasilne“ demonstrante) i Rusija (dajući „tip top secret“ podatke režimu) stoje, za sada, uz nepomenikov režim. No, iako je takav kakav je i iako smo tu gde smo, režim se ne obara u vašingtonu ili Moskvi već u Beogradu. Ukratko: ako mi želimo da mu vidimo leđa i izađemo u mnogo većem broju-on će morati da ode i tu ne pomažu ni Bocan Harčenko, ni Hil, ni voda, majko, iz korita Ivanova. Iako je na ovoj stranici već veliki put spominjano kakve opasnosti mogu nastati ako se izađe na nameštene izbore i kako može izostati podrška od Zapada koja se očekivala a, egfektivno, nije došla postoji samo jedan principijelni stav kojeg se moramo držati a to je:

Borba protiv lopovskog režima i krađe glasova a za:

Poništavanje ovakvih izbora

Obaranje ovakve kriminalne vlasti

Stvaranje uslova za nove demokratske izbore na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou koji mogu biti materijalizovani jedino kad oborimo ovu vlast potpunom, bezrezervnom, građanskom nepsolušnošću

Zemlju mora u prelaznom periodu voditi prelazna vlada koja će, hteli ne hteli, morati da izdaje dekrete umesto zakona što je neophodno da bi se sudstvo, policija, mediji, politika očistili od svih onih koji su podržavali ovu kriminalnu vlast što opet znači da trebaju da odgovaraju pred sudom za svoja nedela

RTS mora postati javni servis a Pink ima da se ukine, zabrani a njegov vlasnik ode na sud odakle može komotno produžiti u Padinjak. Tamo će ga čekati nepomenik i ostatak lupeške kompanije

Generalni štrajk jer je neophodno obaranje sistema koji je toliko ogrezao u korupciji i uništio zemlju da je pitanje ne samo to da li naša zemlja može da izdrži još otrova već da li je dovoljno snažna da primi lek

PS: Ovi izbori nisu bili održani samo u Beogradu. Ova krađa nije bila samo u Beogradu. Stoga ove izbore treba poništiti. Oni koji su sedeli u RIK, REM i po drugim telima više nemaju šta da traže tu. Oni su svoje beščašće pokazali. Ukoliko opozicija pristane na truli kompromis ili uruši proteste znaćemo ,bar jednom u novijoj istoriji Srbije, da više nije do njih već samo isključivo do nas kojima je stalo do slobode. Ovo je samo prvi korak. Prvo pada nepomenik, posle i kapitalizam!

DETE PARTIZANA

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Da li smo danas, 20. decembra, tri dana nakon onoga što mnogi (zapravo ogromna većina građana, političara, stručnih lica raznih fela a naročito medija pa i profesori čak i sa Fakulteta političkih nauka) nazivaju izborima nešto pametniji? Da li smo shvatili, razumeli i iz svega onog što se događalo samo poslednjih desetak godina unazad a naročito nakon 3. maja 2023. godine izvukli ikakve zaključke?
autor: Lebreht Gašpar

Hajde da se nakratko potsetimo nekih činjenica.
Sve nas, pa i mene je nakon iskustva unazad nekoliko godina iznenadio bes ogromne većine građana ne samo Beograda već i širom Srbije nakon neshvatljivih događaja s početka maja meseca. Broj građana na ulicama je iz sedmice u sedmicu rastao vrtoglavom progresijom. Od prvobitnih dvadesetak hiljada do skoro zaboravljene masovnosti koja je, uz sve poricanje kako pozicije tzako i delova opozicije, bilo one hibridne, bilo korumpirane ili tek samo uplašene i nespremne ali i nesposobne da išta smisleno i delotvorne preduzme, dosegla do verovatnih bar 200.000 ljudi. I da se ne zavaravamo, nisu to bili samo Beograđani, bili su to ljudi iz svih krajeva zemlje. Lično sam posvedočio dolasku ljudi iz Malog Zvornika spremnih da na najjasniji i najubedljiviji način izraze i svoje nezadovoljstvo stanjem i svoju rešenost da se isto promeni. Valjalo bi podsetiti se i fijaska poglavnikovog kontramitinga.
A kada već govorimo o događajima iz maja i juna meseca, nije zgoreg, naprotiv, nužno je podsetiti se da je deo parlamentarne opopzicije, onaj samoproklamovani proevropski, zapravo proevroatlantski, neoliberalni, buržoaski (kapitalistički) i imperativno, rekao bih i interesno (biće i sitnosopstvenički jer drugačije na ovim prostorimo političari i ne mogu biti interesno definisani, kao šićardžije, što bi rekli Turci) zavisni od pojedinih zapadnoevropskih stranaka, mada ni oni druge političke opcije, državotvorne i suverenističke – nacionalne do nacionalističkih, nisu ništa bolji, ne samo da se poslovično nije snaša već nije mogao niti je imao snage i kuraži, previše dugo nije bio proaktivan, da učini nešto više već da sledi događaje, da reaguje na impulse u strahu i bez ikakve inventivnosti. A činjenica da je ta, „progresivna“ i „evrocentrična“ opozicija iz svojih, samo njima znanih razloga odbijala svakojakim i ni malo inventivnim pa ni pametnim razlozima radikalizaciju protesta u momentu kada je bilo krajnje jasno, a na to se nije moralo čekati ni kraj maja a još manje jun a tek ne jul mesec, da navrhvođa i pripadnici njegove parapolitičke organizacije koji su preuzeli na kancerogen način sve bivše državne institucije neće ispuniti ni jedan od šest proklamovanih zahteva, što su građani itekako zahtevali. Ne samo ispunjenje logičnih i kranje opravdanih i smislenih zahteva već i radikalizaciju protesta kako bi se nezadovoljstvo pretvoreno u demokratski i politički stav realizovalo. Odgovor mnogima na pitanje zašto se ta i takva opozicija ( i uslovno rečeno leva i desna) tako, u suštini glede ishoda skoro identično ponašala, sam se nameće i rađa sumnju, između ostalog i u poštenje.
A onda se ničim izazvan pojavio zahtev te i takve (uglavnom jadno pogubljene i dezorijentisane a biće i kukavičke opozicije svesne da je ostala bez očigledne podrške naroda i građana zahvaljujući sopstvenoj aktivnosti) da se izađe na izbore. Zahtev koji je navrhvođa u svojstvu ultimativnog poglavnika prihvatio (možda i nametnuo ovako ili onako, najverovatnije u svom kriminalnom maniru, što i ne bi bila preciznija formulacija) i organizovao onako kako njemu najviše odgovara. A kako je to izgledalo videli smo tokom poslednjih meseci, tokom kampanje i konačno, tokom cirkuskog 17. decembra.
U hibridnoj državi sa hibridnom vladom, u hibridnoj demokrtatiji sa hibridnim strankama, razumno je zaključiti da i izbori ne mogu biti draugačiji nego hibridni. Ali, prevarili smo se. Itekako mogu biti i crnji i gori! I bili su bukvalno kriminalni.
Ali nije problem u tome što se ispostavilo da izbori u Sorabiji mogu biti i crnji i gori od hibridnih tvorevina (pojam hibridnosti vlasti, demokratije i sl. je zapravo eufemizam za totalitarizam, proneofašističku dikaturu u okviru dominantnog buržoaskog postdemokratskog licemernog sistema i vrednosti i vlasti, dakle za ono najgore što je kapitalizam danas može da proizvede i što proizvodi širom planete Zemlje, ne samo u polukolonijama i kolonijama kakva je Sorabija), problem je što kroz takve izbore opozicija legitimizuje tu i takvu vlast, čak i sada, nakon svega jer bez obzira na trenutne proteste i izražena nezadovoljstva, videće se kako će se cela stvar okončati a iskustva tokom poslednjih bar tridesetak godina itekako imamo a ono i nije tako pozitivno a još manje reprezentativno ni za opoziciju ni za vlast.
Znala je opozicija kao što smo i mi, građani znali, iskustvo je u tom smislu više nego bogato, izbori koje organizuje parapoliitička organizacija koju karakteriše organizovani kriminalni poduhvat decenijskog trajanja sa tendencijom k večnosti, koju predvodi poglavnik koga mediji ali i ne samo oni predstavljaju ali i oslovljavaju sa „predsednik republike“ ne mogu biti ni normalni ni demoktratski, čak ni civilizovani (ko drugačije tvrdi ili je deo organizacije Aca&braca&kriminalKo. ili je u najmanju ruku mentalno ili intelektualno probvlematičnog stanja). Znalo se, moralo se iz dosadašnjeg iskustva znati da će poglavnik pokrenuti mafijaški brižljivo ali i bahato, ni malo se ne krijući jer i ne mora budući da su mediji njegovi a ona Gebelsova tvrdnja da sto puta ponovljena laž postaje istina (a navrhvođa ne samo što laže, već istinu nikada i ne govori, osima kada se prevari, mada se to retko dešava, može se na prstima jedne ruke prebrojati za ovih 12 godina njegove vlasti) formiran i predvođen zajednički izborni kriminalni poduhvat s kojim će učiniti sve što mu pada na kriminalni um da će mu doneti korist, počev od svakolikih manipulacija, korumpirtanja, ucenjivanja, preko pretnji, zastrašivanja, prebijanja do zloupotrebe svih mogućih „zakonskih“ mogućnosti da ne dozvoli da građanska politička volja dođe do izražaja te da samim tim i ne izgubi svoje izbore, režirane, nameštene, simulovane, kako vam drago. Medijsku mrklinu ne bi trebalo spominjati, to se podrazumeva.
Znali su kao što smo i mi, građani znali da se ova tzv vlast, zapravo poglavnikova kriminalna organizaciji na vlasti baš stoga što jeste takva može samo na ulici smeniti, pa ipak je ona (ta i takva opozicija) kao što je to i ranije radila, činila je sve kako bi problematičnim rešenjima ishodovala „promene“ koje ne bi ništa suštinski promenile. Ta se gubitnička, možda i „dogovorna“ strategija zapravo najeksplicitnije videla tokom protesta organizovanih 18. decembra kada su im mladi, kada su im studenti, kada im je omladina jasno i nedvosmisleno stavila na znanje da se ne miri sa njihovom gubitničkom politikom, da ne žele da ih slede jer očigledno ova opozicija koja sebe naziva „Srbijom protiv nasilja“ nema niti ciljeve niti strategiju, o planu aktivnosti osim da diktatorskom režimu ide niz dlaku uz deklarativno dizanje galame. Žalosno je bilo gledati buntovnog i lajavog Ćutu kako muca pred studentima i kako gle, osuđuje benigne postupke nezadovoljnih građana, za njega je gađanje ulaznih vrata zgrade u kojoj zaseda RIK nedopustivo. Da li iz ekoloških ili nekog drugog razloga, teško je reći. Doista, možda jaja nisu bila ekološki ispravna. Time je Ćuta samo pokušao da skrene pažnju sa onih tema na kojima su mladi insistirali a stavi ljutitih studenata priključili su se i prisutni građani. Dan kasnije čusmo Zorana Lutovca, predsednika Demokratske stranke kako je predhodnih dana došlo do zabune, navodno „nismo se dobro razumeli“, ne, nije opozicija kojoj pripada tražila ponavljanje samo beogradskih već svih izbora. Da, kao što i očekuju oni od nas, trebalo bi da više verujemo njima nego sopstvenim ušima.
Kako god, sva je prilika mada ne bi trebalo biti bez rezervi, danas mladi imaju inicijativu. To iz dana u dan pokazuju, mada je potrebno vreme i da to dokažu. Za sada, nije zgoreg pružiti im i priliku i podršku a vreme će pokazati. I to brzo. Koliko je prepuštanje inicijative mladim samo strateški ili taktički potez ove i ovakve, očito nekredibilne opozicije, kako bi se spasilo ono što se spasiti može, videćemo.
U svakom slučaju, naš stav, stav Društvenog pokreta Plamen je poznat, a ako nije svima, u narednim danima ćemo s opaskama i komentarima aktuelnih događanja, podsetiti na naše osnove stavove kao i na ocenu nužnih i jedino mogućih preduslova za nove izbore.

Pol Strit, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Sledbenici mog pisanja su, nadam se, primetili da više puta tvrdim da kapitalizam proizvodi četiri apokaliptična jahača koji se međusobno pojačavaju i umnožavaju: ekocid, pandemicid, potencijalno fatalan nuklearni rat i fašizam.

Kapitalizam u mračnom korenu

Želim da se udubim u ovu formulaciju ovde, objašnjavajući kako kapitalizam proizvodi svaku od ovih apokaliptičnih pretnji i kako „četiri jahača“ pojačavaju i zaista umnožavaju jedan drugog.

Počnimo sa prvim mračnim jahačem, ekocidom. Ovde govorim samo o klimatskim promenama, potpuno svestan da kapitalizam proizvodi brojne „ekološke pukotine“ pored (i usko povezanog sa) globalnog zagrevanja.

Temeljna ekonomska osnova kapitalizma zahteva stalan rast sličan raku, čime se ekologija koja je pogodna za život izlaže ozbiljnom riziku. U eri fosilnih goriva, u koje je kapitalizam duboko i zaista neizlečivo investiran, ovaj zahtev pretvara planetu u ogromnu komoru za gasove staklene bašte. Kombinacija stalnog rasta i fosilnih goriva stvorila je epsku klimatsku katastrofu koja gura čovečanstvo i druge vrste pod termičku opsadu.

Kapitalizam je neuređen i amoralan globalni ekonomski i državni sistem lišen bilo kakvog stvarnog kapaciteta da održivo preorijentiše i detoksifikuje ljudske odnose sa prirodnim okruženjem. Sve više zatrovan svet kojim dominiraju kapitalistički imperijalisti i koji je podeljen na desetine i desetine konkurentskih nacionalnih država nije racionalan. On je anarhičan, kompetitivan i eksterministički, tako fundamentalno sociopatološki da vidi ekološko uništenje koje proizvodi kao izvor novih mogućnosti za profit – na primer, nove brodske puteve dostupne u predelima koji su ranije bili pokriveni ledom. Dugoročno opšte dobro je stalno nadmašeno kratkoročnim rezultatom vladajuće klase investitora pod vladavinom kapitala. I ta klasa je previše investirala u fosilna goriva (i direktno i indirektno) da bi dozvolila vladama pod buržoaskom kontrolom (bez obzira na njihove demokratske pretenzije) da te resurse drže u zemlji pre nego što vađenje i sagorevanje uglja, nafte i gasa potisnu planetu u nepovratnu prošlost prelomne tačke nezadrživog zagrevanja.

Kakve veze kapitalizam ima sa pandemicidom? Poprilične. Nemilosrdna ekspanzija sistema, bez koje sistem profita ne može da preživi, uništava ogromne delove prirodnog staništa, dovodeći ljude u bliski kontakt sa vrstama koje nose smrtonosne zoonotske viruse od kojih je čovečanstvo ranije bilo izolovano. Kapitalogena klimatska katastrofa uzrokuje migracije vrsta koje dodatno ruše prethodne epidemiološke barijere. A savremeni globalizovani kapitalizam dnevno preleti šest miliona širom sveta avionima, garantujući brz i širok prenos novih bolesti za koje mnogima nedostaje imunitet.

Potencijalno fatalan rat? Možete se kladiti na to. Mao Cedung je bio u pravu kada je kapitalizam nazvao „kapitalizam-imperijalizam“. Svet se približava fatalnom nuklearnom ratu, pomažući (zajedno sa globalnim zagrevanjem) da se Sat sudnjeg dana u Biltenu za atomske naučnike pomeri bliže ponoći nego što je ikada bio na načine koji uopšte ne bi trebalo da budu iznenađujući. Kapitalizam je sistem nadmetanja, rivalstva i sukoba ne samo između pojedinačnih kapitala već i između kapitalističko-imperijalističkih država, za kontrolu i pristup tržištima, sirovinama, zalihama radne snage, tehnologijama i još mnogo toga – a time i za eksploataciju i ugnjetavanje ogromne globalne periferije, takozvanog sveta u razvoju, ranije poznatog (tokom Hladnog rata) kao „Treći svet“. Ne postoji način da u kapitalizmu jedna nacionalna država zauvek ostane jedna i jedina velika sila, uloga kojoj su SAD težile (i koju su dostigle u izvesnom prolaznom i delimičnom stepenu) posle Drugog svetskog rata. Vodeće kapitalističko-imperijalističke države koje se sudaraju u današnjem sve više „multipolarnom” svetskom sistemu – Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina – naoružane su do zuba (sve smrtonosnijim) nuklearnim oružjem, koje je prvi put razvijeno tokom drugog od dva masivna inter-imperijalistička globalna rata iz prošlog veka (i korišćeno dva puta od strane SAD 1945. godine, uglavnom kao upozorenje prvoj državi koja je pokušala da iskoči i izazove svetski kapitalistički sistem – Sovjetskom Savezu). Sa kapitalističko-imperijalističkim SAD koje prete drugim dvema velikim nuklearnim silama u njihovim neposrednim regionalnim sferama uticaja (Istočna Evropa i daleki istočni Pacifik), šanse za katastrofalni rat su sada veće nego što su bile tokom Hladnog rata. Okidačke zone uključuju Ukrajinu, Tajvan i, naravno, Bliski istok, gde izraelsko pojačano razapinjanje Gaze (nakon terorističkog napada Hamasa 7. oktobra) i tekuća kampanja SAD protiv Irana imaju potencijal da izazovu mnogo širi sukob.

A tu je i fašizam, koji američka grupa Refuse Fascism (RF) korisno definiše kao „kvalitativnu promenu u načinu upravljanja društvom. Jednom kada dođe na vlast“, ​​kaže RF, „definišuća karakteristika fašizma je suštinska eliminacija vladavine prava i demokratskih i građanskih prava. Fašizam podstiče i oslanja se na ksenofobični nacionalizam, rasizam, mizoginiju i agresivno ponovno uspostavljanje represivnih ’tradicionalnih vrednosti’. Istina je izbrisana, a fašističke rulje i pretnje nasiljem se oslobađaju da bi izgradile svoj pokret i konsolidovali moć.”

Kakve to veze ima sa kapitalizmom-imperijalizmom? Sve. Na osnovu svoje inherentne tendencije ka uzlaznoj koncentraciji bogatstva i moći, kapitalizam redovno čini transparentno neautentičnim svoja „demokratska“ i „jednakosti pred zakonom“ pretvaranja – dok osnovna anarhija kapitala redovno proizvodi krize i katastrofe koje zahtevaju veliku intervenciju vlasti. To je smrtonosna kombinacija koja ohrabruje autoritarna „rešenja“ koja donose harizmatični moćnici koji nalaze značajnu masovnu podršku za svoju tvrdnju da oni sami mogu popraviti stvari uz podršku stranke i masovne baze spremne da odbaci prethodno normativne parlamentarne, građanske i pravne finese i moralna premišljanja.

Kapitalizam istovremeno stvara masovnu politiku, delegitimizuje (razotkriva kao neautentične) demokratiju i vladavinu prava, demonizuje socijalističke i komunističke pokrete i održava i koristi dugotrajne razdorne i ugnjetavačke sile rasizma, seksizma, nativizma, fundamentalizma, imperijalizma i nacionalizma. Bezdušno pojeftinjuje ljudski život, čineći milijarde ljudi raspoloživim na načine koji potpomažu sadističku dehumanizaciju.

Istovremeno, demokratska, humanistička, „tolerantna“ i „vladavina zakona“ pretvaranja kapitalizma se uvek smatraju potrošnim od strane značajnih delova vladajuće kapitalističke klase. Mnogi moćni kapitalisti su spremni da rade sa i kroz političku nadgradnju koja se odrekne buržoaske demokratije i umesto toga idu sa Gvozdenom petom: kapitalizmom-imperijalizmom sa čizmom na vratu masa.

To je toksična zbrka koja ostvaruje fašistički potencijal.

Množenje, a ne sabiranje

Hajde sada da pređemo na to kako ova četiri jahača – zadržaću rod netaknutim da bih odražavao duboku povezanost kapitalizma sa patrijarhatom – čine više od toga da samo stoje jedan pored drugog i dodaju se, kao u sabiranju, već radije pojačavaju i proširuju jedan drugog, kao u množenju. To nije ekocid plus potencijalni nuklearni rat plus pandemicid plus fašizam. To je ekocid puta potencijalni nuklearni rat puta pandemicid puta fašizam.

Ekocid i pandemicid. Klimatske promene pomažu u pokretanju rizika od pandemija prisiljavajući migracije ljudi i životinja dalje od pregrejanih, termički nebezbednih regiona, čime se povećavaju izgledi za prenošenje zoonotskih virusa među vrstama. U isto vreme, negativan uticaj klimatskih promena na poljoprivrednu produktivnost podstiče širenje ograđenog zemljišta i kultivacije, dalje uklanjajući barijere između ljudi i patogena koje nose druge vrste (ovde pretpostavljam da bi pametan kritičar mogao da tvrdi da bi potencijalna masovna smrt i ekonomska depresija koje proističu iz pandemije mogle pomoći u smanjenju emisije ugljenika!)

Ekocid i (potencijalni nuklearni) rat: kapitalistička klimatska kriza šteti globalnoj kapitalističkoj profitabilnosti (smanjenjem poljoprivredne produktivnosti i time povećanjem cene hrane, drugih materijala i rada, na primer) na načine koji intenziviraju međuimperijalnu konkurenciju za tržišta i materijale, zaoštravanje sukoba između kapitalističkih država na načine koji podstiču skretanje i trzaje ka globalnom ratu. Vojske i njihovi ratovi su i sami veliki korisnici fosilnih goriva i emiteri ugljenika. (Naravno da bi globalni termonuklearni rat mogao da reši klimatsku krizu sa nuklearnom zimom. Treći svetski rat bi takođe okončao pretnje fašizma i pandemicida).

Ekocid i fašizam: U svojoj važnoj knjizi Bela koža, crno gorivo: o opasnosti od fosilnog fašizma, Andreas Malm i grupa Cetkin izvukli su brojne veze između ova dva jahača. Međusobno pojačavajuće sinergije obuhvataju:

+ jaku privrženost krajnje desnice fosilnim gorivima kao velikom nacionalnom/rasnom nasleđu i „zalihama“, izvoru nacionalne veličine.

+ podsticanje rasističkog antiimigrantskog nativizma u bogatim belim nacijama masovnim migracijama nebelih iz siromašnih nacija gde klimatske promene čine život još bednijim nego ikad.

+ antiintelektualno suprotstavljanje fašizma istini i nauci, što podstiče poricanje klimatskih promena na krajnjoj desnici.

+ desničarski antisocijalizam, koji podriva pozitivnu akciju vlade za zdravu životnu sredinu.

+ desničarski narativ da su klimatski problemi plašt za napore siromašnih nebelih nacija da „ukradu“ bogatstvo i moć bogate bele nacije.

+ „ekofašističku“ tvrdnju da je imigracija realna osnova za kvarenje životne sredine u bogatim nacijama.

+ desničarsku ravnodušnost prema klimatskim promenama na okrutnoj osnovi ideje da one škode samo siromašnim nacijama i ljudima na nebeloj periferiji svetskog sistema.

+ negativan uticaj napora ka ublažavanju klimatskih promena na ekonomski status značajnih sektora i oblasti, pružajući osnov desničarskim partijama da prodaju ekocidnu antiklimatsku politiku kao ekonomski „populizam“.

+ ulogu klimatskih promena u stvaranju masovnih društvenih iščašenja i kriza koje pružaju plodno tlo za regrutovanje desnice.

Pandemicid i fašizam. Strah od prenosa klica Drugih i autsajdera podstiče ksenofobični nativizam i nacionalizam, ključne delove fašističke mešavine. Vladine mere za kontrolu prenosa virusa podstiču paranoidna desničarska „antivladina“ osećanja. Ekonomski pad i društveno iščašenje kao rezultat pandemija stvaraju masovno nezadovoljstvo i traumu koju krajnja desnica iskorišćava, prikazujući (na primer) pandemije i povezane napore javnog zdravlja da se zaustavi njihovo širenje kao delove „globalističke“ zavere. Pandemije izoluju masu ljudi od prethodno normalnih društvenih kontakata, praveći ih manje sklonim zajedničkoj brizi i solidarnosti, dok ih čini ranjivijim na mržnju na mreži. Priče o poreklu pandemije su izmišljene od strane krajnje desnice da bi podstakle masovnu paranoju i rasizam (npr. „kineski virus“, „kineska prevara“). Fašizam unapređuje potencijalno genocidnu dehumanizaciju i demonizaciju rasnih, političkih, kulturnih, seksualnih i dodatnih Drugih, ohrabrujući svoje pristalice da pozdrave stvarnu ili zamišljenu ulogu pandemija u eliminisanju delova čovečanstva koje mrze. Istovremeno, fašizam je podstaknut jakom socijaldarvinističkom verom u „opstanak najjačih“, načinom razmišljanja koji pozdravlja smrt „slabih“ i umanjuje pozitivnu vladinu politiku javnog zdravlja za opšte dobro.

Pandemicid i rat. Negativan uticaj pandemije na profitabilnost može da proizvede globalno smanjenje profita koje podstiče povećanu verovatnoću rata između konkurentskih kapitalističko-imperijalističkih država. Sami ratovi stvaraju masovna razaranja koja povećavaju osetljivost ljudi na bolesti svih vrsta, uključujući i nove zoonotske kuge.

Fašizam i rat: Militarizovani i nasilni nacionalizam koji stvaraju i intenziviraju kapitalističko-imperijalno međudržavno rivalstvo i rat hrani fašističko-autoritarnu pretnju unutar nacija. Fašistički etos i fašistički pokreti u prošlosti i sadašnjosti se u velikoj meri oslanjaju na nacionalistički militarizam i na sadašnje i bivše vojno osoblje. Poput rata i militarizma, fašizam podržava vladavinu sile i ljudi nad vladavinom zakona i izbornom i parlamentarnom politikom. Poput fašizma, rat i militarizam se oslanjaju na dehumanizaciju i demonizaciju označenih neprijatelja Drugih, što je potrebno da se opravda eliminacija rivala i neprijatelja. I fašizam i militarizam unapređuju ideju opstanka najjačih, poistovećujući snagu sa sposobnošću i spremnošću da se primeni masovno nasilje. (Klauzevic je rekao da je „rat politika drugim sredstvima“. Fašizam je, između ostalog, prodor u politiku putem nasilnog načina razmišljanja i prakse rata/militarizma.) Rat je zauzvrat često proizveo ogromna društvena iščašenja, teškoće i poraze (i trijumfe) koje fašistički političari i propagandisti koriste.

****************************

I, naravno, politička patologija kakva je fašizam je brutalni izvršilac apokaliptičnog kapitalizma-imperijalizma – izvršilac koji, između ostalog, radi na gušenju otvorene javne podrške i pokreta za zdravu klimu, javno zdravlje (uključujući odgovornu prevenciju i odgovor na pandemiju), mir, socijalnu pravdu i intelektualnu slobodu… za reformu, da ne pominjemo stvarni zahtev: revolucionarni socijalizam. (Fašistički vođa Amerikanaca Donald Tramp je sasvim jasno stavio do znanja da namerava kao 47. predsednik SAD da rasporedi vojsku da suzbije „radikalnu levicu“, etiketa pod kojom on apsurdno uključuje militantne kapitalističko-imperijalističke demokrate. Svako protivljenje njegovoj „drill, baby, drill“ agendi, njegovoj obećanoj vojnoj invaziji na Meksiko, njegovoj pojačanoj militarizaciji granice, njegovom ratu protiv reproduktivnih sloboda žena, njegovom obećanom masovnom okupljanju imigranata i tako dalje će vrlo verovatno biti suočeno sa značajnim državnim i vandržavnim nasiljem i represijom.)

Naravno, tačno je da kapitalistički imperijalizam jasno pokazuje da je spreman, voljan i sposoban da otruje i generalno uništi život na Zemlji proizvodeći prva tri apokaliptična jahača (ekocid, pandemicid i potencijalni nuklearni svetski rat) bez pune konsolidacije poslednjeg (fašizam). Ali jednom kada dođe na vlast, fašizam preti da razbije sav društveno-građansko-političko-ideološki prostor za narodnu opoziciju ekocidnom i imperijalističkom pandemo-kapitalizmu i njegovim savezničkim sistemima ugnjetavanja i eksploatacije, uključujući naravno rasizam i seksizam. Fašizmu se treba odupreti, odbiti ga i pobediti ga samog po sebi, iako kao deo dubljeg pokreta da se oslobodimo toksičnog sistema korena – kapitalističkog načina proizvodnje i njegove prateće političke i ideološke nadgradnje – koji na prvom mestu stvara fašizam.

Tražili ste izbore-eto vam ga, na! (nepomenik, verovatno)

„Čitao sam u stručnoj literaturi

 da ako ne reaguješ ni verbalno ni fizički

već sutra može da ti se odrazi na nervoj bazi,

 psihički!“

Rambo Amadeus, Šakom u glavu (može i „uglavu“)

Narodni gnev, posle očigledne krađe izbora, za koju smo svi znali da je planirana i da će se ostvariti, a o čemu je Društveni pokret Plamen govorio i govorio i govorio, eksplodirao je ispred Republičke izborne komisije. „ Nema polako“ je postala parola opravdano besnih građana, neretko volonterki i volontera koji su izneli na svojim leđima nesrećnu opozicionu kampanju. Opozicija je pokazala da, ne samo što nije sposobna da pokrije sva biračka mesta u Srbiji i broji glasove već i da ne zna da se bori za otete glasove i protiv silesije neregularnosti. Ono što zna njeno rukovodstvo da radi je da „pacifikuje“ građanstvo koje dobija po glavi i igra se hipika u sukobu sa brutalnom tiranijom. Takođe znaju da se okreću naknadnim papirološkim rešenjima, nesrećnom štrajku glađu (inače najneuspešnijem obliku političke borbe otkad je sveta i veka) osudi bacanja jaja na instituciju koja zaslužuje šleper balege, mlakom otporu i čekalicama-šetalicama. Znaju i da se bore za Beograd i celu Srbiju bace u zapećak. Kao, kralo se samo po Beogradu na koji se stuštilo 40 tisuća ljutih Krajišnika i Kosovara dočim je sve bilo ponajbolje demokratski u Šiljomani kod  Blaca? Jeste, važi, vidimo se u pet, kod ringišpila. I ko je kriv za to? A, da, apstinenti! Kunu po društvenim mrežama 43% građana koji nisu izašli na izbore. Kao, bilo bi drugačije da su glasali za opoziciju.

STATISTIKA-STOJANKA MAJKA KNEŽOPOLJKA SVIH NAUKA

      Ajmo ovako. Digitron u ruke. Ukupan broj birača u ovoj zemlji je, maltene, ravan celokupnoj populaciji zemlje po popisu iz 2022. godine. Jok more! U ovoj zemlji živi najmanje 1.2 miliona maloletnih osoba. Dakle, onih sa pravom glasa, a nastanjenih u Srbiji ima znatno manje. Plus, mnogi koji su prijavljeni da žive u Srbiji odselili su se, naročito, gle čuda u poslednjih deset godina. Dodajmo tome da, ako izuzmemo par država u kojima je glasanje obavezno, u svakoj državi sveta u kojoj postoje kakvi-takvi izbori jedan deo populacije nikada ne glasa. Zašto? Zato. Jednostavno-tako je. Liste glasača su odavno postale Srpske knjige mrtvih i živih . Elem, kad se sve sabere i oduzme, plus minus uvozni glasovi i „vaskrsli“ birači paušalna procena je da je 75-80% punoletnih stanovnika glasalo. Bojkotaši, „razmaženi lenji Beograđani (s akcentom na omladinu)“, politički idioti i sl. ne stoji kao alibi. Nije do mladih ljudi koji su isprozivali Milivojevića, Ćutu, Đilasa & co. Do vas je, lideri opozicije i do vaše urnebesne taktike. I nije ni do onog pajaca koji je glavna vest ovih dana i zauzima neopravdano veliki medijski prostor, hećima Nestorage, Zmaja od Srbije i Marsa. Njemu je nepomenik politički i logistički tata. Tuku vam aktiviste, prete vam u policiji, teftaju studente po protestima,  a vi, šta činite? Častan čovek bi odstupio, pustio bolje i talentovanije da vode pokrete i stranke. Da li je neko to učinio? Nije i neće. Ako ovako nastavite, a nastaviti hoćete, vi se možete samo nadati propasti protesta ispred RIK i GIK.           Vaša poruka SNS-ovskoj petoj koloni nije No pasaran već Nosotras no tenemos cojones y huevos. I ne zavaravajte se mantrama o tome  kako je i desnica pokradena (a te Avetnike i Zveri nepomenik kontroliše i nisu ni pisnuli protiv krađe) pa se i ona tobože računa u glas protiv diktature. 

      Da podvučem: ovakve izbore treba poništiti,  sve one koji su pokrali staviti u pržun, napraviti provizornu Vladu i raspisati izbore koji bi zaista bili demokratski, s medijskim slobodama, promenjenim članicama i članovima RIK i GIK, zamandaljenim TV Pinkom, oslobođenim RTS-om. Da bi do toga došlo ne može biti šule-Mile umiljavanja i pacifikovanja već mora biti građanska neposlušnost i blokada cele zemlje. Ali, takvu akciju mogu sprovesti samo oni kojima je zaista do ove zemlje stalo, neiskompromitovani, dosledni, novi ljudi a ne ordija nesposobnjakovića koji ne znaju šta će sa 100 000 ljudi na ulicama Beograda i koji još sistem(at)ski guše pravedni gnev narodnih masa. Ali, ne zaboravite, da će, kad sve ovo mine, taj gnev biti sabijen, potisnut, kao barut u buretu i da će najmanja iskra izazvati detonaciju koju ni vi ni nepomenik nećete moći da kontrolišete. To je situacija koju, naravno, niko ne želi ali koja će doći u jednom trenutku, neminovno, kao posledica svih nepomenikovih i vaših političkih poteza a onda će nastati opšta bežanija, mnogo veća od one ispred RIK-a.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Osnovni razlog ove analize sastoji se u utvrđivanju uzroka i metoda kritike jugoslovenskog samoupravnog socijalizma krajem 80tih, kada se sistem nalazio već uvelike u ekonomskoj i političkoj krizi, kao i radi toga da bi se stekla cjelovita predstava o tome kakvi su bili dometi takve kritike, te kako da se tada počinjene greške više ne ponavljaju.

Situacija pred Markovićevu reformu

Normativno-pravno gledano, pred reformu Ante Markovića, jugoslovenski socijalistički sistem bio je ustrojen na način da je privredna sfera bila podvrgnuta realizaciji koncepcije samoupravnog udruživanja rada, dok je oblast pravno-političke nadgradnje bila ustrojena po delegatskom principu.

Subjektivne socijalističke snage, tj.SKJ prvenstveno, te ostale društveno-političke organizacije u skladu sa tim, bile su pozicionirane na način da je osnovna obaveza Partije, tj.Saveza komunista bila da djeluje unutar sistema kao idejna i politička usmjeravajuća snaga koja se za svoj uticaj bori kroz demokratsku konfrontaciju mišljenja, a ne kao izvanjska snaga u obliku operativno-tehničkog vršioca vlasti koji se rukovodi metodama komandovanja (sistem direktiva).

Međutim, stvarnost je tekla u suprotnom smjeru od naznačenog.

Osnovni razlozi zbog čega je to tako bilo jesu objektivne i subjektivne prirode.

Objektivne teškoće:

“Jugoslavija se susrela kako sa problemom neravnomjernog razvitka proizvodnih snaga društva, tako i sa problemom prevladavanja etatističko-birokratskih odnosa u društvu. U skladu sa tim, nakon određenog vremena postavilo se pitanje odlučivanja o proširenoj reprodukciji.

U znaku teze da “ko odlučuje o proširenoj reprodukciji, ima vlast u društvu”, krenulo se u privredne reforme 60tih, koje su trebale osnažiti samoupravljanje. Pala je odluka da se raspuste Savezni investicioni fondovi kao glavni akumulatori viška vrijednosti stvorenog u jugoslovenskoj privredi, i prebacivanje tih sredstava na banke, poslovodne organizacije, reeksportere i sl na republičko-pokrajinskom nivou.

Time se mislilo da će to dovesti do snaženja samoupravljanja, ali uprkos tome, došlo je do stvaranja novih otuđenih centara ekonomske moći i tendencije njihovog povezivanja sa centrima političkog odlučivanja, konkretno do pojave tehnokratije i njenog povezivanja sa političkom birokratijom.

Borbu protiv saveznog etatizma pod vođstvom samoupravno-demokratskih snaga u tom kontekstu iskorištavale su i republičke tehnokratsko-birokratske snage, nastojeći im dati svoju intonaciju u vidu pojednostavljivanja logike deetatizacije i decentralizacije, svođenjem istih umjesto na istovremeno jačanje samoupravljanja, na puko prenošenje nadležnosti sa federacije na republike i pokrajine, pa i opštine, što je bilo u skladu sa vizijom stvaranja i učvršćivanja njihovih monopola na republičko-pokrajinsko-opštinskom nivou.

Tehnokratsko-birokratske snage iako oslabljene aktivnostima SKJ kroz ustavne amandmane iz 1971, smjene što kompletnih rukovodstava SK, što pojedinaca iz istih (smjene pojedinaca ili kompletnih rukovodstava SK Hrvatske, SK Srbije, SK Makedonije, SK Slovenije), nastavile su da jačaju uprkos i normativno-pravnim izmjenama, uključujući i donošenje Ustava SFRJ 1974. i Zakona o udruženom radu 1976, vješto se koristeći kako privrednim i društvenim teškoćama, tako i samim normativno-pravnim aktima, kroz formalno pridržavanje samoupravnih procedura uz grubo kršenje samoupravnih prava radnika i radnih ljudi iza kulisa.”

Tako je jedna protivrječnost — ona između samoupravljanja i saveznog etatizma — samo formalno zamijenjena suprotnošću između samoupravljanja i republičko-pokrajinskog, regionalnog etatizma. Proces snaženja republičko-pokrajinskog zatvaranja, etatizma i autarkije, otpočeo je, dakle, potkraj sedme i početkom osme decenije.

Snaženje republičko-pokrajinskog etatizma i tehnobirokratizma dovelo je do snaženja zatvaranja u republičko-pokrajinske granice, koje nije bilo samo sebi cilj već u funkciji suprotstavljanja procesu samoupravnog udruživanja rada.

(Krah samoupravnog socijalizma i odgovornost SKJ)

Prema tome dolazilo je do pojava kao što su:

“a) nadređenosti pravno-političke nadgradnje ekonomiji, nauci, kulturi, te ostalim oblastima društvenog života i njezina neusklađenost sa orijentacijom na samoupravno-socijalistički razvitak

b) zapostavljanja nauke i nedovoljan razvoj i primjena stvaralačke marksističke misli u društvenoj praksi

c) neefikasnost privređivanja i neizgrađenost sistema ekonomske i dr motivacije pojedinaca, privrednih organizacija (OUR-a) za bolji i produktivniji rad (tu valja istaći pojave neuvažavanja djelovanja zakona vrijednosti ispoljene u pretjeranom administrativnom miješanju u privredu u ime zaštite samoupravljanja čime su se u stvari pojavljivale situacije u kojima se gubila razlika između opravdane državne intervencije i jačanja etatizma i tehnobirokratizma; neusklađenost bankarsko-kreditnog sistema – pojave plaćanja robe OOUR-ima od strane banaka uprkos tome kako se ista realizovala na tržištu, čime se s jedne strane uticalo na pad produktivnosti istih, a s druge strane na porast zaduženosti privrede)

d) Niza teškoća u razvoju delegatskog sistema (pojave odvojenosti delegata od delegatske izborne baze, samoupravnih organa, neodgovornost prema istoj uz odgovornost partijskim komitetima, komplikovanost, neracionalnost nekih rješenja, nedovoljno iskustvo funkcionisanja i ostvarivanja, nerazrađenost i nedograđenost brojnih pitanja, ostaci stare svijesti i prakse, pretenenzije zatvaranja u institucionalne i teritorijalne okvire, neracionalnost i prefosiranost samoupravnog interesnog organizovanja i delegatskog odlučivanja, nedefinisana i nedovoljno afirmisana pozicija delegacije, nedovoljna i neadekvatna stručna pomoć, te neadekvatan sistem informisanja, i sl.

e) Neusklađenosti uloge tzv.subjektivnog faktora (partija, društveno-političke organizacije, nauka, kultura, prosvjeta i sl)”

(Krah samoupravnog socijalizma i odgovornost SKJ)

Svemu navedenom, kad su objektivne teškoće u pitanju treba dodati i promjene na spoljnopolitičkom, međunarodnom planu.

Naime, Jugoslavija se razvijala kao socijalistička i samoupravna u uslovima duboko polarizovanog svijeta na dva neprijateljski suprotstavljena bloka/pakta (NATO pakt i Varšavski pakt), s tim da se odnos snaga u svijetu krenuo mijenjati potkraj 70tih u korist kapitalističkih, zapadnih centara moći, a zašta je očigledan primjer uspon neoliberalizma.

Neoliberalizam doveo je postepeno da manjeg ili većeg demontiranja države socijalnog blagostanja na Zapadu, do kapitulacije pred istim brojnih kako socijaldemokratskih partija, tako i nekih komunističkih (evrokomunizam), dok se u Istočnom bloku počinju odigravati brojni događaji koji su govorili o sve većem nezadovoljstvu radničke klase državnim socijalizmom sovjetskog tipa koji im je bio nametnut.

A što se nesvrstanih kao pokreta tiče, ni tamo od početka 80tih ne cvjetaju ruže.

Mnoge nesvrstane zemlje, bliskoistočne pogotovo bivaju uvučene u ratove, vremenom poražene, s državnim udarima i sl.

Subjektivne teškoće:

“1) sporosti u napuštanju forumskog rada

2) usporenost procesa odvajanja Partije od državne vlasti

3) uspavanost, opijenost normativnim idealizmom (ova pojava ispoljila se naročito tokom 70tih godina)

4) prodor elemenata federalizma (tendencija partijskog federalizma) na organizacionom i radnom, akcionom planu SK”

(Krah samoupravnog socijalizma i odgovornost SKJ)

U knjizi Neostaljinizam, dr Radovana Radonjića ta problematika opisana je na sljedeći način:

“Stapanje organizovanih socijalističkih snaga sa institucijama sistema i preuzimanje poslova koji im ne pripadaju ogromno je smanjilo njihovu spremnost i sposobnost da shvate kako time ne doprinose ni ostvarivanju društvenog projekta za koji su se opredijelile, niti pak sopstvenoj afirmaciji i emancipaciji od pozicije pukog transmisionog mehanizma za sprovođenje odluka državnih organa.

Zanemarujući te dispozicije i vjerujući da već samo njihovo prisustvo u sistemu garantuju njihovu apsolutnu progresivnost i socijalističku samoupravnu usmjerenost, organizovane socijalističke snage su:

a) faktički djelovale na liniji odbrane pozicija i interesa onih dijelova profesionalnog političko-upravljačkog sloja kojima ne odgovara bilo kakva stvarna promjena postojećeg rasporeda snaga društvene moći;

b) lišavale sebe mogućnosti da, kao unutrašnji revolucionarni činilac političkog sistema, usmjeravaju razvoj i djelovanje njegovih institucija i mehanizama u pravcu i na način koji će omogućavati da se položaj i interesi radničke klase objektiviziraju naspram drugih društvenih grupa i socijalnih slojeva i odnose konkretnu i istorijsku prevagu nad njima;

c) sve dublje tonule u oportunizam i pragmatizam, istovremeno šireći iluziju da je u jednom socijalističkom društvu dovoljno da se ustavnom materijom proklamuju, formalno-institucionalnim rješenjima »podupru« i »prenesu u nadležnost« u radničkoj klasi pojedini epohalni zadaci (ovladavanje dohotkom, slobodna razmjena rada, slobodno izražavanje i demokratsko usklađivanje mnoštva samoupravnih interesa i slično) — pa da ovi budu i ostvareni.

Sve je to doprinijelo da se znatan dio organizovanih socijalističkih snaga, suprotno svojim programskim opredjeljenjima, objektivno i dalje javlja u ulozi branioca poretka u kome su prisutni razni oblici političkog otuđenja, relativne osamostaljenosti organa države i isprepletenosti sopstvenog djelovanja sa elementima vršenja vlasti.

Na toj osnovi održale su se i ojačale brojne birokratsko-etatističke tendencije i manifestacije dogmatske svijesti, a razvila se i teza da jugoslovensko društvo već raspolaže svim ključnim rješenjima, budući postojeća normativno-pravna struktura političkog i ekonomskog sistema navodno obezbjeđuju emancipaciju radničke klase od uticaja otuđenih sila i čini je realnim subjektom svekolikog društvenog kretanja.”

U nastojanju da se sistem izvuče iz krize, krajem 80tih učinio se ogroman propust prilikom kritičke analize dotadašnje ustavom i zakonom formulisane koncepcije (Ustav iz 1974. i ZUR iz 1976).

Umjesto da se sagledaju realni uzroci zbog kojih je koncepcija udruženog rada sporo postajala stvarnost, ona biva radikalno odbačena kao “naivna”, “utopijska i metafizička”, te “nedijalektička”, a u nastavku analize vidjećemo i kako:

“Sve što se događalo sedamdesetih godina – i prije i poslije Ustava SFRJ iz godine 1974. i Zakona o udruženom radu iz godine 1976. predstavlja pokušaj da se razvije takav društveno-ekonomski model koji će funkcionirati bez prinude. Budući da je svaki takav (u osnovi utopistički i
metafizički) pokušaj unaprijed osuđen na neuspjeh, u praksi stvarnih privrednih zbivanja umjesto one poželjne, tj.
ekonomske prinude, prevladala je administrativna prinuda
države sa svim poznatim negativnim konzekvencijama. Te
su se negativne konzekvencije sedamdesetih godina nešto sporije ispoljavale zbog toga što su u to vrijeme uslijedila značajna povećanja deviznog pritjecanja iz inozemstva, posebno na osnovi doznaka naših radnika privremeno zaposlenih u zapadnoevropskim zemljama, a isto tako i na osnovi naglog turističkog razvoja.
Ova je pojava usporila ulazak u krizu, a samim time odgođena je i ekonomska nužnost nastavka reforme..”
(Dragomir Vojnić; Ekonomska kriza i reforma socijalizma)

U knjizi će se dalje iznositi i teze poput onih koje se zalažu za utvrđivanje titulara društvene svojine (čitaj privatizacija iste, svođenje iste na grupnu svojinu preduzeća), pod izgovorom da radnici o minulom radu ne mogu odlučivati bez prava vlasništva:
“Posebno teški problemi javili su se na području vlasništva gdje je izostao prijeko potreban pristup na osnovama
pluralizma vlasništva. Umjesto toga, pod utjecajem negacije objektivno dane uloge integralnog tržišta i prepoznatljive
funkcije kapitala, uslijedio je koncept vlasništva koji se više može opisati kao nevlasništvo nego kao stvarno vlasništvo
u smislu društvenog kapitala.
U neposrednoj vezi s time
proklamiran je (i ustavno definiran) stav da se pravo prisvajanja (prihodovanja i dohodovanja) i pravo upravljanja
može ostvarivati samo na osnovi živog (tekućeg) rada, a ne i na osnovi prošlog (minulog) rada, odnosno na osnovi vlasništva.”

Tezama kao što su one tipa da se “bez pravnog određivanja titulara društvene svojine, odlučivanje o proširenoj društvenoj reprodukciji nalazilo u rukama državne i partijske birokratije” i da bi shodno tome društvena svojina trebala biti ne “svačija i ničija” već “konkretizovana” na način da postaje ličnom ili grupnom svojinom svake radne organizacije/preduzeća, izvršena je u stvari zamjena teza.
Naime, određivanjem titulara društvene svojine pitanje gospodarenja proširenom reprodukcijom nije prebačeno na radnika-samoupravljača, već je u stvari izvršena  formalno-pravna preraspodjela moći u korist privredne birokratije – tehnokratije, čime se moć i formalno-pravno prenijela na tehnokratsko-upravljačke strukture po RO, OUR-ima, reeksporterima, privrednim bankama i sl, koje su opet činile jedinstveni blok tehnokratsko-birokratskih snaga koje su stajale i stoje nasuprot samoupravljanja.
Famoznim Zakonom o preduzećima donesenim 1988.godine, sada se i formalno-pravno udarilo na koncepciju udruženog rada, bez koje se samoupravljanje, praksa je pokazala, svodi tek na neki od oblika participacije u upravljanju radnim kolektivom i sabija samoupravljanje u uske okvire preduzeća.
A da ne govorimo o tome da se na taj način odlučivanje radnika i formalno-pravno svelo i svodi na odlučivanje o prostoj reprodukciji, dok je proširena reprodukcija ostala i dalje u rukama otuđenih tehnokratsko-birokratskih struktura, dok je Zakon o radnim odnosima došao kao šlag na tortu.

“Prema Zakonu o poduzećima donesenom u prosincu
1988. svi se SOUR-i reorganiziraju u složena poduzeća.
SP se sastoji od samostalnih poduzeća i nekih zajedničkih službi. Sva poduzeća unutar SP imaju vlastite završne
račune te su dužna međusobno poslovati u skladu s
tržišnim pravilima”, značio je debeli korak nazad.
Na taj način pitanje organizacione forme privređivanja mehanički je odvojeno od pitanja razvitka samoupravnih, socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa u oblasti privrede, ali i šire.
(Jer promjene u društveno ekonomskoj bazi zahtijevaju i promjene u oblasti pravno-političke nadgradnje)

Zašto?

Preduzeće kao organizaciona forma privređivanja formirala se u uslovima kapitalističke društveno-ekonomske formacije i  kao takva kompatibilna je kako sa kapitalističkim, tako i sa državno-socijalističkim (etatističkim) društveno-ekonomskim odnosima, odnosno, sa svim onim odnosima koji počivaju na otuđenosti neposrednog proizvođača od upravljanja sredstavima za proizvodnju, tj.odvojenosti radnika od odlučivanja o proizvodu sopstvenog rada.

Dalji korak u formalno-pravnom smislu bio je u donošenju Zakona o radnim odnosima (1990.), čime je Društveni dogovor o dohotku zamjenjuje se kolektivnim ugovorom,
a “lični dohodak” postao “plata”.
Prije zakonske promjene, u skladu sa ondašnjim Ustavom iz 1974. i ZUR iz 1976. “Društveni dogovor o dohotku ima najvažniji
zadatak da štiti akumulaciju društvenih sredstava. Ko efikasnije troši društvena sredstva, a to znači, više izdvaja za akumulaciju, može isplatiti i više lične dohotke.”, dok je sada, tj.1990.godine, na scenuo stupio
“Kolektivni ugovor  koji… štiti cijenu rada (radne snage)”, dok je “preduzeće  obavezno isplatiti najniže plate po tarifnim stavovima bez obzira na
poslovanje preduzeća”, gdje se vidi da je Jugoslavija potkraj 80tih i početkom 90tih krenula u pravcu restauracija kapital-odnosa.

Tome treba dodati da se nekritički prišlo konceptu podjele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, koji je po svom porijeklu u suštini parlamentarno-predstavnički, buržoaski, zanemarujući upozorenja koja je praksa dala do sada:

„Poznato je da u buržoaskodemokratskom sistemu postoji takozvana podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu (odnosno upravnu) i sudsku vlast.

Mi znamo da je faktički vlast i tu jedinstvena u tom smislu što, u stvari, samo kapitalistička buržoazija sa svojim saveznicima drži vlast i što ne postoje nikakve tri nezavisne grane vlasti.                             Ali podela imasvoj praktični smisao.                    Svakih nekoliko godina ljudi biraju na izborima, preko svojih partija, parlamente koji donose zakone i druge odluke.                                    Međutim, od njih je odvojen upravni aparat čitave države nad kojim zakonodavni organi imaju veoma slabu kontrolu.                                                    Razume se, narodne mase odozdo pogotovo nemaju nikakve kontrole nad tim aparatom.

Demokratija je na taj način temeljito u rukama stalnog upravnog i policijskog aparata koji su nezavisni od naroda.

Na taj način vladajuća klasa prividno deli vlast u tri „nezavisne grane“, a, u stvari, svu vlast čvrsto ujedinjuje u svojim rukama.“

(Edvard Kardelj; O narodnoj demokratiji u Jugoslaviji, IV principi naše državne izgradnje, str.38)

Zaključna razmatranja:

1. Autor knjige “Ekonomska kriza i reforma socijalizma” pravilno konstatuje da je problem jugoslovenske privrede u tome što se zakon vrijednosti uprkos normativno-pravnom kursu na uvažavanje istog (robna proizvodnja i tržište) gušio pretjeranim administriranjem u privredu čime se počela gubiti razlika između opravdane državne intervencije u cilju zaštite samoupravljanja i etatističko-birokratskog kršenja samoupravnih prava radnih kolektiva

2) Autor, međutim, pogrešno zaključuje da su uzroci toga u tome što društvena svojina nije imala svoje titulare u smislu svođenja iste na grupnu svojinu jednog ili više preduzeća, odbacujući u skladu sa tim koncepciju udruženog rada kao “utopijsku i metafizičku”, iako bez udruživanja rada na samoupravnim osnovama nema daljeg razvitka socijalizma

3) Postavljanje autora prema problematici odnosa oblika svojine (vlasništva) i razvitka samoupravljanja vidno govori da on smatra da se radnik, radni čovjek ne može odgovorno odnositi prema društvenoj svojini ako ona na ovaj ili onaj način nije privatizovana, tj.u smislu da ima svog titulara, što je u skladu sa poznatom, liberalističkom matricom o “ljudskoj prirodi” koja je jednom  za uvijek  “egoistička”
4) Stavljajući fokus na Staljinovu teoriju o odnosu robne proizvodnje, tržišta i socijalizma, koju je ovaj pred smrt razvio, a koja polazi od toga da prihvata tržište roba u socijalizmu i to jedva, a nikako tržište rada i kapitala, odnosno kapital-funkciju, pod krinkom restauracije kapitalizma; autor s druge strane totalno zanemaruje pitanje pronalaženja adekvatne organizacijske forme u kojoj bi se samoupravljanje u oblasti privrede moglo razvijati i prelaziti okvire puke participacije, što se vidi iz tek takog odbacivanja OUR-ske koncepcije
5) U oblasti pravno-političke nadgradnje, shodno zalaganju za određene promjene u ekonomskoj bazi, autor ističe uz potrebu političkog pluralizma (pod kojim ne podrazumijeva potrebu uvođenja klasičnog višepartijskog sistema), povratak na klasičnu parlamentarnu podjelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, odbacujući svaki vid jedinstva vlasti kao “despotski, apsolutistički” i “birokratski” koncept.

Prema iznesenim tezama, da se zaključiti da je takav nivo kritike bitno uslovljen protivrječnostima između niskog nivoa razvijenosti samoupravnih odnosa i tehnokratsko-birokratskih struktura, od privrede do nivou političkog odlučivanja, te da je kao takav kako izraz istih tako i pokušaj da se već pomenute protivrječnosti razriješe.

Međutim, pravac razrješavanja i sama metodologija pristupa govore sljedeće:

1) S obzirom da mehanički rastavlja pitanje povezanosti organizacione forme privređivanja sa razvitkom novih, samoupravnih, socijalističkih odnosa, te mehanički prenosi koncepciju parlamentarne podjele vlasti, takva kritika lišena je dijalektičkog, konkretno-istorijskog prilaza, iako se na njega uporno poziva (nekritičko zalaganje za povratak na organizacionu formu PREDUZEĆA, bez obzira na to kako će to uticati na razvitak samoupravnih odnosa);

2) Shodno prethodnom, uzmak marksističke kritike ka svojevrsnom obliku pozitivističke redukcije marksizma i lenjinizma

Zaključno sa svim navedenim, temeljna greška reforme jugoslovenskog socijalizma ostaje u napuštanju koncepcije udruženog rada čime se u osnovi odbacila samoupravna forma organizacije privrede, bez koje se samoupravljanje nije moglo dalje razvijati od nekog vida participacije/saodlučivanja, jer su OUR-i normativno-pravno tako koncipirani da za razliku od preduzeća nemaju hijerarhiju, da svi oblici udruživanja rada potiču od osnovne organizacije udruženog rada (OOUR-a) kao temeljnog, osnovnog oblika udruživanja rada i sredstava, u kome radnici najpotpunije ostvaruju svoja ustavna prava, obaveze i odgovornosti.

To što je u provedbi te koncepcije u praksi bilo problema, ne treba kriviti samu formu organizacije, već neizmijenjen sadržaj (tehnokratsko-birokratsko umjesto samoupravnog udruživanja rada i sredstava), koji je manje ili više djelovao povratno na samu formu u vidu tendencije formalnog pretvaranja preduzeća u OUR, jer bilo kako bilo udruženi rad, praksa je pokazala, ostaje temelj bez kojeg nema razvitka samoupravnog socijalizma.

VUK POPOVIĆ

Nastavak jedne politike…..Nepomenik, kolorizovano

Da li, posle još jedne očekivane i nameštene pobede SNS na izborima, ova zemlja izgleda kao da je na nju bačena atomska bomba? Ne, ali nije daleko od toga a za četiri godine će možda izgledati baš tako. Podsećam da smo podsećali, apelovali, savetovali i da nije vredelo. Opozicija ne sluša ni samu sebe pa što bi nas? Nije u pitanju to da su postojale nepravilnosti u izbornom danu. Nije sporno, kao ni uvoženje glasova, pretnje, razbijanje kola bejzbolkama. Ono što je najspornije su izbori sami. Oni, ovakvi kakvi su, nisu smeli biti održani a opozicija nije smela da izađe na njih. Nije smela da pristane, da se pokori, da ide baš tamo gde nepomenik želi da ih kanališe. I sad, Sunce zubato sija ovog demokratskog jutra, EU blagosilja pobednike izbora a šta radi opozicija? Uradili su sve kako on hoće i sad će ovaj narod nositi još četiri godine na grbači ove ultraštetočine. Nisu dobili ni Beograd a glasove koje su osvojili u Beogradu nisu znali da zaštite. Nespremni su da ih brane. A zašto?

Zato što u izbornoj noči nisu na vreme sa svojim rezultatima i spiskovima izašli pred komisije i borili se za oteto. I još su, dan pre izbora, snimili čika policajce koji su im rekli da im neke strane službe javljaju, kao i žbiri iz opozicionih redova, da opozicija sprema napad GIK i RIK u maniru Boška Debežite Obradovića glede RTS-a. Nisu uradili apsolutno ništa, ponašali su se pasivno jer su bili, ko zna, poneseni nadom da će im nepomenik priznati pobedu u Beogradu. Koju pobedu? Pa nepomenik sad može da bira hoće li sa ovima ili onima, bednim pajacem Nestorovićem ili kukavnom NADA-om (nada umire poslednja) a u Glupštini i dalje ima sam natpolovičnu većinu. Niste ranili zver. Niste je ni ogrebali, gospodo opozicionari. I sad je red da se prelomi. Da vidimo šta je uzrok a šta posledica.

Uzrok – vi ste pristali na sve, čak i na batine (pod uslovom da ne stradate vi) samo da se dokopate izbora. Digli ste ruke od ispunjavanja zahteva protesta. Prešli ste preko svog saborca Voštinića kao preko pasjeg groba. To što mu se dogodilo, udaranje kolima i prebijanje, to za vas nije ništa. Podsećam, kad je Stevanović bio povređen od batinaša imali ste “Stop krvavim košuljama”. Kad je lider Lokalnog fronta povređen…Kad je vaš simpatizer iz pirotskog kraja prebijan lopatama šta ste onda činili? Apsolutno ništa.

Posledica:I eto nas sad, na kraju izbora koji donose ovoj zemlji apsolutno ništa osim novih muka a vama neke mandatčiće po Glupštinama. Imali ste priliku u maju a sledeću ćete, s ovakvim rukovodstvom, imati Limburga meseca, kad se majmuni budu šišali. Nismo hteli da se mešamo u vaše kampanje, da ne bude da “smetamo”, da je svako ko kritikuje poteze opozicije “izdajnik koji radi za režim”: Evo, pokazali ste se, izbori su prošli.

Zaključak: niste išli na građansku neposlušnost jer ste je poistovećivali, kukavički, s građanskim ratom. U međuvremenu, ovde se gine, umire, seli i pati kao da zaista jesmo u ratu. Od čega ste to tačno štitili nas tj. sebe? Ako je ovo mir-dosta je bilo ovakvog mira baš kao što je dosta bilo ovakvih liderčića i ovog kapitalizma i ove tiranije. Ovo je samo kratak uvod-sledi, nažalost, serija članaka o tome gde ste sve uprskali. Mi, u Društvenom pokretu Plamen smo dali rok-rok je istekao.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

              Koji si ti sam sebi kralj! Enjoy the silence…Modna depeša, kolorizovana

Kao što su mnogi proročki nastrojeni politički analitičari i predviđali, kako se primiče naredni „Dan uoči ponedeljka“ tako i tenzije dosežu svoj zenit. Na žalost, neuporedivo manje među političarima nego li među sasvim običnim svetom. Onim koji bi u nedelju trebao, a možda čak i morao… jer ako to ne bude uradio onda je i zaslužio… takoreći samoskrivio… sve ovo što mu se decenijama unazad događa. Hm, zanimljiva retorika?! Odnosno, bila bi zanimljiva da nije do srži pokvarena i sračunata prevashodno prema sopstvenim interesima koji se mere u skupštinskim procentima.

              U moru predizborne prljavštine koja se mogla čuti (pa i videti) poslednjih nedelja teško je izdvojiti tek jedan primer. A kada bi ih sve nabrajali ne verujem da bi završili do Tišine. Pod uslovom da se ta ista (izborna tišina) i ovaj put bude poštovala kao i nekih ranijih prilika. Znam samo da joj se unapred radujem jer sve teže podnosim sva ta lažljiva lica i njihova obećanja. I sav besmisao koji sa sobom nosi ovaj, pa rekao bih, fatalistički predizborni proces.

              Ipak ću se posebno pozabaviti jednim skorašnjim dešavanjem koji, po mom skromnom sudu, upravo najbolje odslikava taj besmisao. Jedan kraći video-klip iz amaterske produkcije. Mesto radnje: Kragujevac. Vreme: neki dan. Video snimak prikazuje kako nekolicina ufantomčenih krelaca (a verovatno i plaćenika) šutira i rastura propagandni materijal i štandove vladajuće stranke (partije, sekte…kako god). Istovremeno poveća grupa žena i devojaka, sad dal’ u strahu ili čudu, posmatra iza štandova čitav incident. Dok jedan kao zalutali prolaznik tobož pokušava da spreči maskirane nasilnike. Sve u svemu – već viđeno. Naravno ukoliko zanemarimo fakat (?!) da su to ovaj put bili štandovi vladajuće falange.

              Ovaj video je u veoma kratkom roku izazvao lavine što afirmativnih što negativnih komentara širom relevantnih socijalnih mreža. Jedni osuđuju i žale se kako su eto i oni postali žrtve upravo onoga što su sami patentirali. Dok ovi drugi pak tvrde kako su ovi prvi to sami sebi uradili ne bi li njih (ove druge) predstavili kao sebi ravnima. Prepucavanja, vređanja, omalovažavanja, pretnje, obećanja… samo su modifikacije i ustaljeni modeli univerzalnog međusobnog opštenja između jednih i drugih. A uveren sam da će se takav diskurs nastaviti sve i ukoliko predizborne tišine i bude.

              Zašto sve ovo pišem? Ni na kraj pameti mi nije namera da ikoga nagovaram ili odgovaram u realizaciji sopstvenog političkog prava. Htedoh samo da podelim sopstveni utisak. Utisak da smo još toliko politički nezrelo društvo, kada nam se čitav ovaj politički diskurs vezan za izbore toliko banalizovao da je sveden i srozan na razinu senzacionalističkog. Ja sam porazmislio: Šta me briga koga podržava Jokić! A tek što me žulja dal’ je J.K. još uvek poželjna promoterka SNS-a. I da li je Kolja sad već sam sebi iskopao grob?

              Brine me što je keramičar još uvek na funkciji, uprkos proletošnjim zahtevima. Ljuti me što ružičasta trovačnica još uvek baštini nacionalnu frekvenciju. I nesmetano širi i dalje najprizemniji razvrat i vulgarštinu, opet uprkos zahtevima. A kako i ne bi, kada nam se, ponovo upkos zahtevima naroda, „provokativno“ ceri glavna i odgovorna REM-ovka odevena u uniformu SS-ovaca. Do nedelje ima još sasvim dovoljno vremena da svako o ovome porazmisli.

Dete Partizana

Kada bih kroz muziku trebao da opišem ovaj predizborni proces na zalasku, ponajpre mi se javlja „Marš na Drinu“ i početni stihovi: „U boj, krenite glasači svi…Kren’te i ne žal’te razum svoj…“ A potom  i ona ne sasvim dečja, ali u dečjoj izvedbi: „Molimo za finu tišinu, jer tišina godi duši…“ Bar do ponedeljka.           

U duhu opšte pazivizacije i mirenja sa “sudbom kletom” naša politička scena se zatekla u letargičnom, pretkomatoznom stanju. Ne mogu je više probuditi ni sumanuto cepanje plakata u Trećoj beogradskoj gimnaziji, okačenih od strane učenika koji su hteli da prikažu kako je zaista izgledala SFRJ. Ruka profesorke sociologije je ruka revizije istorije ali, koga briga kad imamo “pravu istinu” koja briše i Tita i Koču Popovića i oslobođenje zemlje i antifašističku borbu i obnovu i izgradnju i Pokret nesvrstanih i razvoj i modernizaciju? Kad smo kod “starih vrednosti”, možda su one ovekovečene u REM-ovci Zekićki, ušuškanoj u uniformi “Kasapina iz Praha”, lidera SS-a, Hajdriha. Znate, onog monstruma koji je patentirao “konačno rešenje” jevrejskog pitanja tj. gasne komore. I, da li će je neko juriti zbog nacističkih insignija? Naravno da ne. Ako želi da izazove kontroverzu i odijum vlasti (što ne želi jer je njihov sluga) Zekićka treba da stavi petokraku. Naravno, mi znamo da tiraniji i reviziji treba stati na put i da početak borbe čini reč.

Stoga smo odlučili da saberemo najkvalitetnije radove objavljene 2022. godine u jednoj knjizi. To su tekstovi koji su izdržali test vremena i, u vreme njihovog pisanja, pokazali kao tačni u svojim procenama. U četvrtak, 14.12. 2023. godine, u 1‚8 časova, u Zmaj Jovinoj 1 (biblioteka Đorđe Jovanović) ćemo predstaviti naš zbornik Godina u Plamenu 2022. a o knjizi će govoriti drugovi:

Marko Đorđević, Lebreht Gašpar i Aleksandar Novaković. Dobrodošli!

Društveni pokret Plamen

              Uterivanje ili isterivanje đavola? S Pinkom se nikad ne zna…

Da u Srbistanu nema mesta za svakav kulturno-umetnički egzibicionizam mogli smo se sasvim jasno uveriti pre nešto više od 10 dana. Podsetiću da je tada otkazan koncert poljske muzičke trupe „Baćuške“. Kako su organizatori tada naveli razlog otkazivanja bila je njihova onemogućenost da potencijalnim posetiocima, pa i samim izvođačima, garantuju bezbednost. Razlog za takvu odluku beše u najmanju ruku bizaran. Verujem da je ovo već svima poznato no nije zgoreg podsetiti ga se još jedared.

              Naime, nekoliko dana pre koncerta na društvenim mrežama se pojavio snimak najagilnijeg dušebrižnika i zaštitnika bogougodne ortodoksne mladeži. Izvesni monah Arsenije zavapio je protiv poljskih satanista i pozvao ,ruku na srce, na miran protest u vreme koncerta. Al’ ne lezi vraže! Nisu baš svi mlađani pravoslavci ovaj apel shvatili posve miroljubivo. A tome mogu lično da posvedočim potkrepljen svedočanstvom još nekih tridesetak učenika provincijske srednje škole za stručno obrazovanje.

              Tog sasvim neuobičajenog školskog časa, dan-dva nakon monahove objave, vodio sam  jednu od najžustrijih rasprava u svom radnom veku. Sa nabrijanim i izbrijanim učenikom  za koga nisam sasvim siguran ni da li je punoletan. A koji je odlazak na ovaj protest video kao odličnu priliku da se malo izduva i nekom satanisti „objasni kako stoje stvari u Srbiji“. Već na samom kraju diskusije koja se odvijala po principu „ja u klin, on u ploču“, promrmlja on malo nerazgovetno, onako u šali: „ Znate profesore, moji proizvode pogrebnu opremu. Ja ću da maznem jedan krst pa sa njim opleti!“

              U trenutku nisam pronašao bolji način nego da odvartim sasvim refleksno (a verovatno i nedolično jednom prosvetnom radniku): „ Pazi samo kako ćeš da okreneš taj krst kada budeš mlatio njime. Da se ovi tvoji ne zabune. Još ćeš i ti fasovati!“  Licemerno bi bilo kada bih sada rekao kako mi nije imponovalo to što se čitav razred nasmejao od srca. Mali trijumf za mene, veliki poraz za Srbiju 21. veka.

              Ali  „Baćuške“ već predstavljaju trećerazrednu senzaciju koju je kao grom iz vedra neba zamenila sada već drugorazredna – slučaj Miketić . Ekranizacija pomalo degutantnog  i nepromišljenog egzibicionizma jednog od viđenijih opozicionara iz takozvane „home-made“ produkcije. Dvosmerna kritika bila je sa jedne strane upućena protivu njegovih privatnih sklonosti, dok je sa druge strane kritika bila više upućena zloupotrebi takvog materijala u predizbornoj kampanji. A iznad svega emitovanje takvog filma u jutarnjem programu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Takav razvoj događaja rezultirao je povlačenjem Miketića iz predizborne kampanje. Ali je ostala nedoumica (bar meni) da li će se dotični egzibicionista povući i sa izborne liste. U ovakvim društveno-političkim prilikama teško da mogu da poverujem u takav krajnji epilog. Ali uostalom to i nije ključna tema ovih redova.

              Tema je aktuelni video materijal koji se od pre nekoliko večeri deli društvenim mrežama. Sadržaj kakav bi se u pornografskoj industriji mogao smestiti u kategoriju „behind the scene“. Naime, radi se o promotivnom nagoveštaju onoga što će nam ružičasta trovačnica obelodaniti u svom novom mjuziklu, koji će, ako je verovati medijima, poneti ime najopasnijeg antihrista – Luciferu. Odavno je poznato da ružičasta trovačnica svoj kredibilitet, popularnost, a bogami i stanje na računu, baštini na neograničenoj slobodi u emitovanju sadržaja u kojima upravo preovladavaju prostakluk i dekadencija svake vrste (sponzoruše, kriminalci, beli-crni magovi, DJV, Jeremićka…niz bez kraja ). Ali mi ovaj put izgleda, bar prema kadrovima iz gorepomenutog videa, da je reditelj kanda malko preterao sa ozonizacijom.

              Ova nesumnjivo skupa produkcija veoma nalikuje kakvoj interpretacija brodvejskog mjuzikla i ne otkriva mnogo. A opet sasvim dovoljno da izaziva otklon u svakom, pa i u onima koji se ne izjašnjavaju kao vernici, izuzev možda onih najtvrdokornijih fetišista. Sudeći prema šturim fragmentima sa snimanja shvatio sam da je po sredi osoben religijski sado-mazohizam. Jer pojavljuje se tu čitava plejada najuvredljivijih karaktera za jednog hrišćanina. Čak i kada nije u postu. Đavo i đavolice koji dominiraju, zatim bolesnici koji leže u bolničkim posteljama (moram da priznam da mi njihova simbolika ostade nejasna)… Ali ima anđela, časnih sestara… Pa i jedan sveštenik (koji najviše liči na pravoslavnog duhovnika) sa izrazitom sklonošću ka stepovanju. Nekoliko kadrova nedvosmisleno implicira na seksualne radnje. A vrhunac svega predstavlja jedna komična prikaza koju vezanu sajlama dizalica čas podiže u vis, čas spušta na binu. Nisam siguran da li bi to trebao biti sam Gospog. Ili možda njegov Sin? Ono u šta ne sumnjam je da je na Pinku Sveti Duh odavno rekao: „ laku noć!“. Jer smatram za bogohulno nakon svega viđenog reći: „Amin!“

Dete Partizana      

Pitanje za nadležne: Ima li neko (ne mora Arsenije) da javno pozove na protest protiv ovakvog izrugivanja hrišćanske religioznosti? Ili je Veliki post uzdržavanje od svega, pa i od kritike ovakvih devijacija. Plašim se da nas je zaista stigla Zaratustrina „kletva“: „ Pred bogom! – Ali sad je umro taj bog! Taj bog, vi viši ljudi, beše vaša najveća opasnost.“ (F. Niče, Tako je govorio Zaratustra) 

              Počev od sredine maja tekuće godine povremeno mi se povrati i uznemiri duhove ona besramna izjava režimlija kako „Sistem nije zakazao!“ A poslednje sedmice mi nikako ne izbija iz glave. Na žalost (a kao da kakvo drugo osećanje ovde i može biti permanentno sem žalosti – izuzev možda ovog trenutnog i neutemeljenog predizbornog optimizma) razlozi su brojni. Jer kako još jedna opštepoznata fraza tvrdi: „Na mladima svet ostaje“.

              Informativni portali već danima bruje o dvojici mlađih maloletnika koji su osumnijičeni za izvršenje čak 32 krivična dela. Od toga preovlađuju što lakše što teže krađe, ali im se na teret stavlja čak i jedno razbojništvo. Ti isti dečaci se sumnjiče da su još proletos naneli teške telesne povrede jednom starcu od 75 godina koji je tri meseca kasnije preminuo. Možda baš zbog zadobijenih povreda tom (ne)prilikom. Kako posle ovoga bizarno zvuči stih: „Deca su ukras sveta“. Ali ona to jesu i tu nema dileme.

              Ovu decu izopačio je niko drugi do sistem. I od njih načinio najokorelije prestupnike neovisno o njihovoj slobodnoj volji. Poznato je da prema krivičnom zakoniku Srbistana maloletni izgrednici do 14 godina ne podležu krivičnoj odgovornosti. Ali se zato njihovom socijalnom devijantnošću morao „pozabaviti“ Centar za socijalni rad. Sumnjam da nisu postojale ama baš nikakve naznake koje bi ukazale na sve ono što su učinili, ili tek pokušali da urade. Ako ništa drugo bar se mogla utvrditi hipoteza o tome da li su ova krivična dela radili svojevoljno – za sopstveni interes i materijalnu korist.

              Međutim, uvek postoji i druga strana medalje. Ne može se isključiti pretpostavka da su ovi dečaci bili zloupotrebljeni od strane kriminalaca koji u potpunosti podležu krivičnoj odgovornosti. Sve češći su  slučajevi u kojima deca bivaju zloupotrebljena za najrazličitija krivična dela upravo zbog zakonske regulative po kojoj ona ne podležu krivičnoj odgovornosti. Bilo kako bilo… Sistem je debelo zakazao!     

              Drugi slučaj jeste sukob dva srednjoškolca u Železniku. Verbalna svađa koja je prerasla u fizički obračun završila je tako što jedan od njih završio sa ubodnim ranama nanesenim nožem. Razlozi ovakvog tragičnog epiloga mogu biti razni. Ljubomora, emotivna naklonost prema istoj devojci…možda prekomerna navijačka ostrašćenost ili pak nacionalna i verska mržnja. Kako sam svojom profesijom svakodnevno upućen upravo na srednjoškolce teško mogu da poverujem da je ovakav incident prouzrokovan prenaglašenim osećanjem zaljubljenosti ili ljubomore. Ali zato povici poput „ubi, ubi Cigana/Grobara“ ili „nož, žica, Srebrenica“ nisu retkost i marginalna pojava među muškom populacijom sličnog uzrasta.

              Tvrdim da je i za ovaj nesrećni slučaj ponovo najodgovorniji sistem. Sistem u kome kriminalci umesto da „leže“ u zatvoru i brinu da im sapun ne ispaden iz ruku dok se tuširaju, baškare se u najgledanijim televizijskim formatima gde uz silikonske profuknjače neometano šire razvrat i dekadenciju. A pri tome za samo nekoliko meseci zarađuju cifre koje su svakom poštenom radniku nedostižne za čitav radni vek. Ima li išta pogubnije od toga? IMA!!!

              Još pogubnije od toga je što nam  se već jedanput (a nadam se ne i jedini) osuđeni ratni zločinac krevelji i keseri na najznačajnijoj smotri knjige i obrazovanja. I tako sasvim legalno nastavlja da širi svoju monstruoznu ksenofobiju i fašizam indoktrinišući buduće naraštaje svojom umobolnom fatamorganom zvanom „Velika Srbija“. Onom istom zbog koje svojevremeno mlađani AV upozoravao na odmazdu: „Vi jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!“  

              I naposletku, nesrećni slučaj devojke koju je pre neko veče kolima udario glavni i odgovorni urednik Informera Dragan J. Vučićević. Slutim da će i u ovom slučaju sistem debelo zakazati. Na žalost takvo je vreme – PREDIZBORNO! A ako je neko trenutno potreban režimu (koji i jeste glavni krivac za ovakvu sistemsku disfunkcionalnost) onda je to gorepomenuti DJV. Pretpostavljam da će režim učiniti sve ne bi li zaštitio jednog od svojih najpožrtvovanijih vojnika. A metode mogu biti razne. Od podmićivanja, preko pretnji do ucena. Jer ovo nije prvi put da moćnici gaze običan narod i da pri tome ne odgovaraju u skladu sa zakonskom regulativom. A zakoni čine sistem. Sistem koji će postati funkcionalan tek kada ti zakoni budu važili jednako za sve. A sve dok ovo ne postane podrazumevajuće načelo – sistem nema nikakve šanse.

Dete Partizana

              Ministarka po meri propale države

Sve one, a nadam se da su malobrojni, kojima možda i nije bio poznat podatak da se 17. novembra obeležavoa Međunarodni dan studenata, na to je sasvim prikladno i kako smo uostalom i navikli, ukazala čestitka revnosne (bar kada su čestitke u pitanju) gospođe ministarke srbistanske prosvete. Nalik nedavnoj  čestitci povodom Dana prosvetnih radnika. U kojima ministarka apostrofira na gotovo nadljudsko požrtvovanje i samoodricanje radnika u obrazovanju. Koji su istovremeno dok obavljaju najvažniji posao od svih – obrazovanje i vaspitanje dece i mladih –  postojani u nameri da grčevito brane sopstveni ugled, i dostojanstvo profesije… Ali kako je Sveti Dimitrije (Mitrovdanak…) već rasterao hajduke, ni sam se, bar za sada, ne bih vraćao na tu temu – Dana prosvetnih radnika. Mada, moram priznati, da mi je izuzetno zanimljiva, čak indikativna, ta paralela sa jednim od „najporaznijih“ datuma iz narodne epike.

              U svojoj čestitci studentima ministarka je, kako i dolikuje, podsetila na tragične razloge zbog kojih se on obeležava (jer jako mi je strašno da pomislim kako se takav dan praznuje) širom kugle zemaljske, prevashodno evropske. Naime, tog dana 1939. Nacisti su pogubili 20 studenata i još oko 1200 zatvorili u koncentracione logore (od kojih je oko tridesetak u istima i skončalo). Međutim, malo dalje ministarka kaže i kako taj dan „proslavljamo“ kao simbol pobede u borbi za demokratsko obrazovanje i društvo. Ne želim da zvučim kao nekakav namćor i onaj koji svaku meri, ali mi se čini da dan i nije baš prikladan za slavlje. Ako se uzme u obzir činjenica da je toliki broj mladih ljudi stradao od nacističkog šljama. Pomalo kontradiktorno. Bar meni.  Ali avaj, zašto bi se stalno morali držati logike?!

              Mučnije je to što ovde nedostaje i etike.  Kako Nikomahove tako i Eudemove…

              Pretpostavljam da Vam je poznata ona psihološko-pedagoška igrica koja se često primenjuje među osnovcima kada ih želimo učiti toleranciji i uvažavanju različitosti. Zove se „U TUĐIM CIPELAMA“. Da li biste mogli načas obuti te studentske cipele i iz njihove perspektive sagledati i promisliti  sopstvene reči? Reči kojima ih bodrite i ohrabrujete kako su najvažniji pokretač društvenog napretka. Zar stvarno mislite da su studenti toliko zatupeli i da u tome neće prepoznati veoma podmuklo licemerje koje se manifestuje u jednoj sasvim transparentnoj činjenici. A to je Vaša sadašnja profesionalna a iznad toga i politička pozicija. Jer ona vređa svaku kritičku svest! A bogami nipodaštava i pojedine zakonske regulative. I Principe koji tvrde da su pred zakonom svi isti. Zakon po kome je normirano da se sa navršenih 65 godina odlazi u penziju (po sili zakona). A uprkos tome, Vi, dobronoseći sopstvene godine, tobož upravljate državnim resorom prosvete. S obzirom da su me učili kako nije džentlmenski pitati damu za godine, niti govoriti o istim, suzdržaću se u skladu sa ovim nepisanim kodeksom.

              Pominjete demokratsko obrazovanje!? Dok svakodnevno pokušavate da ugušite, ili bar suzbijete i kanališete u poželjnom pravcu svako kritičko mišljenje. Ne mislim vi lično, već režim u kojem aktivno participira partija čija ste jedna od najviđenijih perjanica. Ista ona partija koja već decenijama unazađuje ovu zemlju. Pljačka je bespoštedno, vešto pokrivena pod plaštom socijalizma. Suviše često je upravo prosveta bila vaš deo kolača koji se još naziva i Izvršna vlast.

              I sad eto ne mogu a da se ne povratim koju nedelju unazad(jer neće skoro Đurđevdanak…). I da se ne osvrnem na jedan fragment iz Vaše čestitke povodom Dana prosvetnih radnika. Kažete: „ Iza sebe smo, ove godine, ostavili događaje koji nikada neće biti zaboravljeni, a koji su nam ukazali na potrebu za još jačim povezivanjem, razvijanjem empatije i svesti o tome da smo svi mi odgovorni članovi društva i da možemo da idemo samo jednim pravcem – napred.“     

              Na koje događaje tačno mislite? I kako da ih ne zaboravimo kada ih, eto, ni vi niste doslovce pomenuli. Pretpostavljam da ste prevashodno mislili na masovno ubistvo dece iz „O.Š. Braća Ribnikar“. Ono nikako ne može (a niti sme) biti razlog za još jače razvijanje empatije. A posebno ne „potreba“ za njome… Ono je najmračnija posledica nepostojanja iste uslovljena višedecenijskim urušavanjem tekovina naše prosvetiteljske tradicije. A koja je išla uzlaznom putanjom (uz manje turbulencije poput neslavno okončane Šuvarice) još od slavnih Prosvetitelja 19. veka.  Na primer, naši učenici su privilegovani da koriste jedno od najfunkcionalnijih pisama na svetu. Poražavajuće je to da sve češće oni „ne znaju, ili nemaju šta za reći“ – prosto im nedostaje reči… A tako i samo kritičko mišljenje biva onemogućen, pa i obesmišljen proces.

              A kada tvrdite kako možemo da idemo samo napred, pitam se da li je u pitanju paralogizam ili sofizam. Da li ste i sami toliko naivni pa verujete u ovakav iskaz, i samim tim nesvesno grešite (u logičkom smislu). Ili prikrivate nešto drugo. Možda tajite činjenicu (proverljivu i najelementarnijoj teoriji korespodencije) da se vrlo lako može ići i u nazad, za šta je jedan od očiglednijih primera upravo naša prosveta. Jer toliko potenciranje tradicionalnih vrednosti iz epohe srednjevekovlja nije ništa drugo nego li rikverc, pa po gasu, novim auto-putem u konta-smeru. Od demokratske volje nam!  Govorite neistinu, jer je mnogo  lakše strmoglaviti se u nazad i prepustiti se gravitaciji. A takvo nešto nam se i dešava otkako je vaša partija na vlasti. Ali uveren sam da bi bilo mnogo bolje kada bi samo ravnomerno i pravolinijski ponirali prema dnu. Siguran sam da bi ga tako jednom i dotakli. A valjda bi onda još smogli snage i energije da se odgurnemo i odbacimo ka površini…

Dete Partizana:

              …Ovako mi se čini kao da se vrtimo u jednom začaranom krugu. I da nam se od tog okretanja svima muti u glavi, dok nam se istovremeno stvara privid – iluzija – nekakvog poboljšanja i napretka. U meni još samo tinja nada da taj krug, za razliku od mnogih drugih krugova, nije beskonačan.                

            Kisindžer i Pinoče u paklu, konačno zajedno                            

Ron Džejkobs, CounterPunch

                                                                                    Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić

Zemlja je oslobođena od jednog od svojih najgroznijih demona. Henri Kisindžer je mrtav. Leš. Jedan od najopakijih ljudi u istoriji izgubio je svoj smrtni kotur. Ima još pisaca koji će navesti njegova dela. Oni koji su delovali u istoj paklenoj sferi moći i smrti kao Kisindžer pohvaliće njegovo državničko umeće i intelektualnu veštinu. Oni koji se nisu slagali sa njegovim planom pominjaće milione koje je ubio, uništavanje koje je on naredio i mnoštvo ljudi koji su se razboleli i koji su postali beskućnici kao rezultat njegove politike. Moj zadatak ovde jeste da podsetim žive na surovost i neosetljivost sa kojom je činio ova dela.

Postoji epizoda emisije Uživo subotom uveče u kojoj pokojni Džon Beluši igra ulogu Henrija Kisindžera. Svojom neponovljivom komičarskom genijalnošću, Beluši je učinio da Kisindžer izgleda i zvuči kao svinja kakva je i bio. Smatram da je uvek vredan trenutak da se to gleda. Kisindžer je smatran glasom razuma u ​​Niksonovoj Beloj kući. To ne znači da je i bio glas razuma, samo da su ostali ljudi tamo bili još luđi. Spisak strašnih zverstava za koja je Henri Kisindžer donekle bio odgovoran u istoriji 20. veka parira samo Adolfu Hitleru. Taj spisak počinje tajnim bombardovanjem Kambodže, genocidom u Timoru, pučem u Čileu i narednim decenijama fašističke vladavine. Odatle se nastavlja. Ako bi me pitali, rekao bih da je primarna razlika između Hitlera i Kisindžera bio proračunat i nepristrasan način na koji je Kisindžer slao ljude u smrt. Zbilja, kada su ga pitali da li je bombardovanje Kambodže bilo efikasno ili ne, Kisindžer je odgovorio rečima: „Da li smo dobro shvatili ili ne, stvarno je sekundarno.“ Smrt više od sto hiljada Kambodžanaca u bombardovanju (i kasniji državni udar i ubilačka kampanja Crvenih Kmera nakon pada Sajgona) bila je nevažna za njega. Ovo oličava Kisindžera i glavni je razlog zbog kojeg je on blizu čela liste masovnih ubica u istoriji.

Uprkos svom zabeleženom sociopatskom zanemarivanju čovečanstva ili možda zbog toga i prateće ozloglašenosti, Kisindžer je ostao najomiljeniji čovek za medije establišmenta koji su tražili opravdanje za poslednji napad Pentagona ili sledeću ekonomsku žrtvu Volstrita. Ovi predstavnici medija koji su se divili njegovoj sposobnosti da ignoriše čovečanstvo u potrazi za moći su saučesnici u njegovoj seriji masovnih ubistava i zaslužuju suđenje sa kojim Kisindžer nikada nije morao da se suoči.

Kisindžer je započeo svoju ozloglašenu karijeru napisavši doktorsku disertaciju o strateškoj upotrebi nuklearnog oružja. U toj disertaciji on je racionalizovao upotrebu takvog oružja u toku rata. Na gotovo ajhmanovski način, on je zapravo dao odgovore na pitanje: šta bi opravdalo pustoš i smrt koju bi nuklearni napad prouzrokovao? Jedna od njegovih poslednjih javnih izjava uključivala je primedbu o tome koliko bi bio „primamljiv“ nuklearni napad na Severnu Koreju. Poput nacista koji su otvarali logore smrti i upravljali vozovima koji su putovali do tih logora, Kisindžerov nedostatak saosećanja bio je primetan u tome što nije čak ni priznao da takva emocija postoji. Iako su brojevi žrtava bili priznati u gorepomenutoj raspravi o efikasnosti nuklearnog rata (smrti koje su sada poznate kao kolateralna šteta), humanost tih žrtava nije priznata. Kisindžerova primarna briga je uvek bila ekspanzija kapitalističke moći. Ljudi su bili samo prepreke koje je trebalo savladati u potrazi za tim eliksirom zla.

Veliki novinar I. F. Stoun je ovo napisao o Kisindžeru 1972. godine:

„U svojim knjigama i izveštaju Fonda braće Rokfeler iz 1957-1958. godine na temu ’Međunarodna bezbednost: vojni aspekt’ koji je pripremljen pod njegovom kontrolom, Kisindžer je, poput svog heroja Meterniha, stavio svoje velike talente i veću energiju u službu rahitičnog i anahronog poretka. ’Spremnost da se upustimo u nuklearni rat kada je to neophodno’, kaže Rokfelerov izveštaj, ’je deo cene naše slobode.’“ (NYRB, 2. 11. 1972)

Ako postoji pakao i ako postoji večna pravda, pretpostavljam da Henri Kisindžer ima rezervisano mesto tamo već nekoliko decenija. Ako je tako i ako Satana ima osećaj gde se ukrštaju pravda i ironija, plamen koji već peče Kisindžerovu dušu podgreva se napalmom. Oni na zemlji koji još uvek traže njegov savet, konačno će morati da posete ovog Sataninog zamenika u okruženju koje odgovara njegovom bezdušnom lešu.

Ako nema ničega posle ovozemaljskog života, onda sam siguran da će svako tlo na kome je Henri Kisindžer zakopan biti zauvek ukaljano. Zaista, ne bih se iznenadio da u blizini ne raste drveće ili drugi život i da crvi odbijaju da jedu njegovo trulo meso.

Lekcija koju nam svakog dana drže i mediji i kupljeni intelektualci i javne ličnosti je: ovo je realna politika. To jest, ovo je najbolje što možete dobiti, a uvek može biti gore. Oni koji vladaju ovim svetom su, navodno, realni političari, razumni, a sve suprotno od toga je utopija ili ludilo. Hajde da onda vidimo kakvi su ljudi koji realno vladaju svetom i od kojih nema boljih. Ko su ti čijim odlukama i hirovima moramo da se prilagođavamo?

Ujka Džo Bajden, recimo.  On je možda malo star i rasejan ali, on zaista zna šta radi. I, da, možda se čini na fotografijama da je sa devojčicama i devojkama malo bliži nego što bi smeo biti ali, možda nas to oči varaju? Njegova administracija, čiji je samo pajac i ništa više, je opsednuta fiks idejom da Kinu i Rusiju može izbaciti iz igre. Kidišu na sve koji im mogu biti potencijalni partneri. Veruju da Božija promisao postavlja SAD na čelo slobodnog sveta. Spremni su da rizikuju Treći svetski rat samo da bi došli do svog cilja. Kakav cilj opravdava smrt cele planete? Ako neko još gaji iluzije o američkoj demokratiji reći ću samo jednu reč: Gaza.

Pogledajmo najmoćniju zemlju EU, Nemačku. Lekcije nam drže a lekcije iz svoje novije istorije nisu naučili. Nemačka ne može na duže staze da bude sila u srcu Evrope a ako to pokuša znamo rezultate: Prvi i Drugi svetski rat. Slaba, raspadajuća semafor-vlada Olafa Šolca je prava zbirka ljudi koji žive u nekom paralelnom univerzumu u kojem Nemačka zaslužuje da dominira Evropom. Doduše, Nemačka ponovo šalje svoje trupe preko granice, čak do Afrike. Jastreb takve mini-imperijalističke politike (mini u odnosu na SAD) je Ursula fon der Lejen. Ratna huškačica, okrenuta uvećavanju Bundesvera i, suštinski, investiranju u rat u Ukrajini, večito gladna vlasti, površna, sa lažnim osmehom koji joj ne silazi s lica, fon der Lejenova je simbol političara u koje ne možete verovati. A pogledajte i tu galeriju realnih političara u najvećim zemljama zločinačkog NATO pakta: tiranina Erdogana, ultradesničarku Meloni na čelu Italije, labilnog Makrona sa svojom neokolonijalističkom politikom u Afici i lomljenjem kičme sopstvenom narodu, desničarsku Sunakovu vladu u Velikoj Britaniji, opsednutu snovima da će Britanija ponovo vladati talasima  dok su u realnosti ta ostrva ništa više do američki privezak. Svi se oni naoružavaju do zuba i zveckaju oružjem.

Kad smo kod zveckanja oružjem: neki su to odavno batalili i krenuli s praktičnom upotrebom. Treba li nešto više reći o čoveku koji je započeo tzv „specijalnu vojnu operaciju“ protiv Ukrajine koja je odnela desetine hiljada nevinih života, srušio sve snove da može biti pravog mira u Evropi, pomogao NATO paktu da se proširi na ime tog istog rata ? Vladimir Vladimirovič koji vlada čeličnom šakom i čije službe sistematski likvidiraju svakog ko mu se suprotstavi. Onaj koji daje zeleno svetlo svojim satrapima da prete preko svojih medija da će sravniti Britaniju i Irsku. Manipulator gladnog, iznurenog naroda, energetski magnat. Jedina industrija koja optimalno funkcioniše u Rusiji je vojna. Šta reći o takvom čoveku?

Najpromišljeniji, u poređenju s ostalima, je Si Điping. Primenjujući „meku moć“, investirajući u svoj „put svile“, Kina deluje najmiroljubivije a njen ekonomski uspon deluje impresivno. No, da li stvarno želite da živite u zemlji sa sistemom konstantnog praćenja, tehnikama prepoznavanja lica, cenzurisanim internetom, javnim egzekucijama, lišenoj autentične političke slobode? Pritom ovo zvuči poznato i ne odnosi se samo na Kinu. A kad smo kod „brata Sija“ da li mislite da te „miroljubive“ kineske investicije neće stići jednog dana na naplatu? Da li mislite da ćete tada biti tretirani bolje od, recimo, vijetnamskih radnika u fabrici u Zrenjaninu?

Da, to su ti „realni političari“ a stvar je u tome da se „realnost“ mora menjati, počev sa sasvim realnim, malim, slugeranjskim režimom u Srbiji.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Nemoguće je komentarisati gadosti koje su se u poslednje vreme servirale javnosti a u vezi sa „slučajem Miketić“ a ne povući crvenu liniju. Ona je bazirana na jednostavnom pitanju: Da li bi vi, da ste na poziciji vlasti i povezani sa BIA koristili ove snimke ili ne za svoju predizbornu kampanju?“ Odgovor, ukoliko u vama ima ikakve časti, mora biti: ne. Na kraju krajeva, u političkom ringu se pobeđuje snagom argumenata a ne snagom uhođenja i krađe snimaka privatne sadržine. A ako na snimku postoje neke kriminalne radnje onda se obratite policiji, zar ne? Ukoliko ne-i vi ste počinilac krivičnog dela, saučesnik takoreći.

Recimo, šta da ste vi osoba koja pokazuje, konstantno, neuračunljivo ponašanje. Šta ako ste u više prilika bili intoksirani alkoholom pred TV kamerama? Šta ako su vaši funkcioneri puni alkohola kao Boris Jeljcin a vi prozivate njih, i sami pripiti, zbog toga? Ili, šta ako je ne jedan nego više vaših koalicionih partnera ispoljavalo, već deset godina, alkoholičarske ispade? To su ljudi koji sede u Vladi i donose odluke od kojih zavisi budućnost ove zemlje. Šta s tim? Hoćete li si vaditi na Vinstona Čerčila i njegovo tamanjenje viskija za vreme Drugog svetskog rata? Eh, kaki smo vam mi Englezi taki ste nam vi Čerčil. I kamo Jutke i Bunga-bunga partiji? Ili možda patite od Alchajmera?

Dalje:  šta ako se oni koji se bave uzgojem i proizvodnjom „travke pobrljavke“ i švercovanjem belog praha nalaze na pozicijama moći na koje ste ih vi postavili? Pobogu, vi nikad ne bi bili tako nemoralni! Pregazili nekog kolima, blagosiljali likvidacije, ukrali i crno ispod nokata.Vi, dakle, ne samo da ste zreli za doživotnu robiju već se još postavljate kao moralni autoritet koji se puritanski gnuša svojih političkih protivnika. Čisti ste jer ste vlast, jer držite bezbedonosne strukture, jer je ono što vi kažete istina a oni kojima vaši poslušnici crtaju mete na čelu su se sami tako namestili. Bravo vi! I još idete okolo i podmićujete narod frižiderima. Pa milina. Ali, svemu dođe kraj pa tako i vašem bahaćenju. Nadamo se – što pre.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Autori: Melina Dojman i Vincent Cizla
Preneto sa sajta nedeljnika „Naše vreme“, glasila KPD
Preveo Lebreht Gaspar

Tri dana kao u grozničavom snu: jarka svetlosna emisija, veliki ekrani i glasna muzika koja je u svojim mirnijim trenucima podsećala na „This is my kingdom come“. U zadnjem delu izložbenog hola, ispred improvizovanih televizijskih studija informativnih kanala, bezbrojni predstavnici štampe cupkali su i uzaludno čekali da se neko pojavi i kaže nešto što je vredno zapisati.
Na centralnoj partijskoj skupštini stranke „Levice (Die Linke) bilo je manje delegata nego što se očekivalo. Planirano je bilo da se pojave 580 delegata iz svih saveznih država, izabrano je bilo njih 576, a prema izveštaju o verifikovanim mandatima, na partijskoj konferenciji se pojavilo samo njih 470, skoro za petinu manje. Njih 470 je došli u Augsburg da odluče o izbornom programu svoje stranke za predstojeće izbore za Evropsku Uniju a postali su deo pompezne proslave obnove.

To „novo“ u Levici je zapravo dobro poznato: analize su zamenjene buržoaskim moralnim konceptima, sopstvenu politiku ne stavljati u širi kontekst, a zabrinutost i sentimentalnost su se pretvorili u političke argumente. Kao da Zeleni nisu bili partija u Vladi koja je sa istim konceptom našla put do reakcionarnog ruba nemačkog partijskog pejzaža, većina delegata je pozdravila ovaj kurs kao nekakav „novi“ i „progresivan“ kurs. Nemogućnost gledanja u sopstvenu budućnost kombinovana je sa gotovo ezoteričnim optimizmom.

Nakon konstituisanja, lider stranke Martin Širdevan izašao je na binu da održi „misu“ delegatima. Predstojeći izbori za EU biće „izbori sudbine“, predviđa on. Uz dobar nastup Levice, mogla bi da se pokrene „prekretnica za socijalnu pravdu“. Ostavio je otvorenim kako će to uspeti u parlamentu EU koji ne može ni da pokrene sopstvene zakonodavne inicijative. Svako ko „želi da oblikuje Evropu” i „želi Evropu” mora je „oduzeti bogatima”. On je vladinu crveno-žuto-zelenu, takozvanu semaforsku koaliciju opisao kao „trulu u ruševinama“, a „Levicu“ kao „partiju socijalističke pravde“ za koju se „sada otvara novo poglavlje“. Međutim, da bi se to postiglo, stranka mora da deluje ujedinjeno i da političke razlike ostavi po strani. Ovo je neophodno i zato što je Levica jedina stranka koja stoji protiv „pomeranja udesno“.

Mi ili fašizam – to je bila linija koja je trebalo da pomogne u suzbijanju suštinskih debata tokom cele partijske konferencije. Stranka pretnju od desnice zasniva na usponu Trampa, Erdogana, Melonija ili, u ovoj samoj zemlji (Nemačkoj, šprim.prev.) – AfD-a. Desničarske stranke su vodile vladajuće stranke ispred sebe ili su njima čak ko-vladale. „Levica“ je antiteza ovome jer se bori protiv diskriminacije svih vrsta.

Levica ne shvata reakcionarno državno preuređenje zemlje koje dolazi od vladajućih partija, koje bi „Levica” želela da zaštiti od skretanja udesno. Partijski kongres je odbacio predlog Komunističke platforme (KPF), koji je fašizam okarakterisao kao oblik buržoaske vladavine i priznao pokušaje podele povezane sa fašističkim ideologijama kao sredstvo vladara u klasnoj borbi.

„Bodo ili varvarstvo!“

Širdevan je tada logično viknuo delegatima koji su pljeskali kako bi se delegati raspoloženi da podrže premijera Tiringije Bodoa Ramelova na predstojećim izborima. Činjenica da je on već promovisao isporuku oružja Ukrajini i da je zakačio izraelsku zastavu na Državnoj kancelariji u skladu sa raison d’etre izgleda nije smetala većini delegata.

Iako „nova“ Levica kritikuje kurs prenaoružavanja savezne vlade, većina deli narative zapadnog imperijalizma: u pogledu Rusije, partija govori o „Putinovom ratu i diktaturi” i pokazuje solidarnost sa ljudima koji se „opiru” u Ukrajina. Rusija mora biti „primorana za pregovarački sto“ kako bi zaustavila „Putinovu imperijalističku agresiju“, kaže se u predizbornom manifestu za EU. Zauzvrat, stranka poziva na sankcije „protiv Putinovog aparata moći“ i „ruskog nuklearnog sektora“, čime se nepogrešivo uključuje u ekonomski rat.

Partijski kongres je velikom većinom potvrdio ove stavove i odbacio sve predloge unutar bloka koji su bili usmereni protiv uvođenja sankcija koje krše međunarodno pravo. Odbačen je i predlog o odgovornosti NATO-a i SAD za aktuelne ratove. Ipak, Levica se predstavlja kao mirovna stranka koja aktuelne ratove vidi pre svega kao nedolično ponašanje „autoritarnih režima“ koji moraju biti primorani da sklope mir. Tamo je već prilično zeleno. Cela stvar je kombinovana sa zdravom dozom moralnog zgražanja i skepticizma prema „usponu Kine“, što, u sprezi sa padom SAD, dovodi do „imperijalnih tenzija“, kako kaže izborni manifest.

Zabuna stranke oko pitanja mira prisutna je i na drugim nivoima. Sa ciljem da zapravo reflektuje levičarske pozicije i preuzme protestni potencijal, a da pritom ne izgubi sposobnost povezivanja sa buržoaskim blokom, primetno se rukovodstvo mučilo sa pitanjem imovine na partijskoj konferenciji. To se mora obezbediti, rekla je liderka stranke Janine Visler u svom govoru na partijskoj konferenciji u subotu. To znači da se internet mora osloboditi digitalnih kompanija i pritom je promašila suštinu problema, privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Samo je berlinski referendum „Ekproprijacija Deutsche Wohnen & Co.“ poslužio kao pozitivan primer za moguće većine – bez obzira na njegovu potpunu neefikasnost.

Time je pitanje imovine rešeno sa svom nedoslednošću koju vrh stranke i dalje želi da pokaže. To što se ponovo pojavio nije bilo zbog nacrta programa partijske izvršne vlasti, već zbog lokalnog udruženja Štutgart – Bad Kanštat. On je zatražio da se u izborni program uvrsti zahtev za „prelazak svih energetskih kompanija u javno vlasništvo” kako bi se profit i resursi koristili za decentralizovano snabdevanje energijom iz obnovljivih izvora. Ali ni rukovodstvo stranke ni većina delegata to nisu hteli da priznaju.

Stoga nije iznenađujuće što se jedan delegat požalio da se reč „socijalizam“ nije ni pojavila na 80 stranica izbornog manifesta. Konferencija stranke nije htela ništa da menja u vezi sa ovim – odbijen je zahtev da se time i pozabavi. Ovo se odnosilo na sve aplikacije koje su se bavile osnovnim stavovima o prirodi EU i želele da zamene preambulu programa. To je neophodno, objašnjeno je delegatima, jer se papir „ne može popraviti” promenom na osnovu individualnih zahteva pojedinaca. Većina je to videla drugačije i bacila je ove predloge sa stola bez rasprave.
Na kraju partijskog kongresa bio je izborni program koji je usvojen ogromnom većinom, koji nije uključivao nikakvu ocenu EU, nikakav odnos prema nemačkom imperijalizmu i nikakav iole revolucionarni (dugoročni) cilj. Marš partijske desnice bio je uspešan, a veliki delovi erfurtskog programa i jedino formulisano opredeljenje za socijalizam odmah su odbačeni.

Novo, novo,

Najnovije,

Novi karijerista

Jedan, pedeset, možda već i trista.

U početku neupadljiv,

Podseća na gladne,

Tužne, snuždene,

Gažene i jadne.

Velike su štetočine junaci karijerizma,

Naročito u vreme neoliberalnog kapitalizma.

Novo, novo,

Najnovije,

Novi karijerista,

Jedan, pedeset, možda već i trista.

Kad učvrste pozicije

Lica im postaju ohola,

I žive život

Kao da su iz „Monopola“.

Velike su štetočine junaci karijerizma,

Naročito u vreme neoliberalnog kapitalizma.

PRERADIO ALEKSANDAR NIKOLIĆ

Autor: Lebreht Gašpar
Na velikim subotnjim berlinskim mirovnim demonstracijama protiv rata u Ukrajini i protiv isporuke oružja koji je organizovan pod motom „Ne ratovima“ i na kome su se ispred Brandenburške kapije okupilo na hiljade ljudi da bi između ostalog izrazili nezadovoljstvo vladinim ratnim budžetom za 2024. godinu, jedna od prvih aktivistkinja i političarka koja se obratila građanima bila je levičarka Sahra Vagenkneht, koja je nedavno najavila osnivanje sopstvene stranke koja će sledeće godine proizaći iz Alijanse Sahra Vagenkneht – za razum i pravdu.
Sahra Vagenkneht je jasno kritikovala kurs izraelske i nemačke vlade povodom rata u Gazi. U svom govoru rekla je da zbog istorijskih razloga posebno Nemci imamo izuzetnu odgovornost za jevrejski život, da imaju odgovornost da brane pravo Izraela da postoji bez ikakvih „ako“ ili „ali“. Ali, podvukla je Sahra Vagenkneht, ova odgovornost Nemce ne obavezuje da podržavaju nemilosrdni rat Netanjahuove vlade i da ga tretiraju kao samoodbranu. U svom govoru, Sashra Vagenkneht je podsetila i na ratove u Avganistanu i Iraku pa se zapitala: „Zar nismo ništa naučili iz svih ratova proteklih godina?“
U svom govoru Sahra Vagenkneht je rekla i sledeće: „Svi smo 7. oktobra bili užasnuti i šokirani strašnim masakrima islamističkog Hamasa, ubistvima nedužnih civila, žena i dece. Ništa, nikakva nepravda na ovom svetu ne opravdava takve zločine“, ali tome je dodala i to da bi „trebalo da budemo jednako šokirani i užasnuti bezobzirnim bombardovanjem u Pojasu Gaze“.
Nije zgoreg podsetiti da je 25. februara ove godine, dan nakon protesntnog okupljanja u organizaciji Levice i niza antiratnih organizacija, Sahra Vagenkneht skupa sa aktivistkinjom za ženska prava Alis Švarcer, orgnizovala takođe pred Brandenburškom kapijom veliki antiratni protest na kome se okupilo po izuzetno lošem vremenu preko 50.000 građana iz svih krajeva nemačke, deset puta više nego dan ranije, i na kome je takođe govorila, o čemu smo opširno izveštavali krajem februara meseca ove godine (https://plamenpokretsad.wordpress.com/2023/02/28/sahra-vagenkneht-predvodi-antiratni-pokret-u-nemackoj/).

Proglas „Ne ratovima – zaustavite ludilo sa naoružanjem – oblikujte budućnost mirno i pravedno“, dajemo u integralnom tekstu:
21 rat i 216 oružanih vojnih sukoba trenutno prete svetu (Hajdelberški institut za istraživanje međunarodnih sukoba HIIK). Opasnost da rat u Ukrajini eskalira u nuklearni rat raste iz dana u dan. Nevini ljudi umiru svaki dan. Zabrinuti smo za svoju budućnost, budućnost naše dece i unuka. Potrebna nam je kultura mira i zajednička bezbednost.

Umesto da se oslanja na deeskalaciju i diplomatiju, savezna vlada isporučuje sve više oružja i masovno se naoružava. Veliki delovi politike i medija militarizuju društvo. Nemačka će prvi put dostići cilj od dva odsto (prema kriterijumima NATO). Sa 85,5 milijardi evra, vojna potrošnja 2024. godine biće najveća od osnivanja Savezne Republike. Zdravstveni sistem, infrastruktura, podrška deci i pristupačne kirije, obrazovanje, nauka i obuka, s druge strane, ugroženi su dramatičnim rezovima finansiranja. Društvena i ekonomska katastrofa se nazire za sve više ljudi.

Tome značajno doprinose i sankcije Rusiji, koje pogađaju ljude na globalnom jugu, u Evropi i Nemačkoj: inflacija, povećanje cena energenata i hrane, kao i gubitak realnih plata utiču na stanovništvo, posebno na siromašnije delove, a ugrožavaju industrijski razvoj i kod nas. Kriza gladi se nazire na globalnom jugu jer žito, kukuruz, biljno ulje i đubriva više ne pristižu, a cene su masovno porasle.
Krajnje je vreme za mirovnu politiku u Ukrajini, u Evropi i širom sveta. Uoči rata u Ukrajini, upozorenja su ignorisana, a lekcije o tome kako izbeći rat zanemarene. Moramo zaustaviti klizanje ka Trećem svetskom ratu i socijalnoj, ekonomskoj i ekološkoj katastrofi. „Nije mir sve, ali sve je ništa bez mira.“ (Vili Brant) Samo u miru i samo zajedničkim globalnim naporima mogući su društveni razvoj, zaštita klime i prirode i budućnost vredna življenja za sve.
Osuđujemo rusku invaziju na Ukrajinu 24. februara 2022. godine. Takođe osuđujemo dosadašnja kršenja ugovora i neispunjavanje obaveza od strane zemalja NATO-a.
Ukrajinskom narodu je potrebna naša solidarnost. Prekid vatre i pregovori za okončanje rata, a ne dalja eskalacija su u njihovom interesu. Ubijanje i krvoproliće i uništavanje zemlje i životne sredine moraju odmah prestati. Na stolu su dogovorena rešenja i planovi. Pregovarati ne znači kapitulirati, već naći rešenja za komplikovane izazove!
Zahtevamo od savezne vlade da prekine nesmetano ponovno naoružavanje i hitno posredovanje za prekid vatre i mirovne pregovore. Mora razvijati sopstvene diplomatske inicijative i podržavati postojeće mirovne predloge – posebno one sa globalnog juga.
Nema razloga da se distancirate od politike detanta. Umesto toga, neuspeh leži u činjenici da nije dalje razvijen u vodeći princip nove Evrope 1990. godine. Zalažemo se za novu politiku detanta i kontrole naoružanja i razoružanja.
Oružje mora biti tiho. Pregovori i diplomatija su red dana.
Izvoz oružja i politika eskalacije pogoršavaju i produžavaju ratove i krize.
Razoružanje! Smanjite izdatke za vojsku, uložite milijarde u socijalnu potrošnju.
Želimo socijalnu, ekološku i demokratsku Saveznu Republiku Nemačku kao deo pravednog svetskog poretka bez rata, gladi i eksploatacije.
Vreme je da se mi građani ponovo uključimo u političke debate. Zato pozivamo ljude da zajedno demonstriraju za mir i razoružanje, prekid vatre između Rusije i Ukrajine i mirovne pregovore 25. novembra – u subotu pre usvajanja saveznog budžeta.

„Mirovne demonstracije“ u Berlinu
Vagenkneht pred svojom klijentelom

Hiljade ljudi demonstrirale su protiv ponovnog naoružavanja i za mir u Berlinu. Brige oko toga sa kim se družite ne izgledaju tako velike.

Objavljeno 25.12.2023. gopdine u na sajtu dnevnih novina TAZ.
Autorica. Adetumbi Olanigan
Uprkos susnežici i temperaturama oko tačke smrzavanja, mnogi ljudi su pratili poziv na mirovne demonstracije. Prema rečima portparolke policije, više od 10.000 učesnika okupilo se u subotu u 13 časova pod motom „Ne ratovima – zaustavite ludilo naoružanja – oblikujte budućnost mirno i pravedno“. Organizatori su govorili o 20.000. Otvaranje skupa održano je na Trgu 18. marta ispred Brandenburške kapije. Tamo je govorila Sahra Vagenkneht, koja trenutno gradi sopstvenu stranku. Povorka je kasnije prošla kroz vladin okrug i održala još jedan miting ispred Brandenburške kapije.
Vagenkneht osuđuje potez saveznog ministra odbrane Borisa Pistorijusa, koji želi da Nemačku ponovo učini „spremnom za rat“, i oštro kritikuje politiku tzv semafor koalicione vlade. Iako je poziv prvenstveno bio o prekidu rata u Ukrajini, rat u Gazi je takođe bio centralna tema na demonstracijama.
Sahra Vagenkneht je rekla: „Mislim da mogu da govorim u ime svih na terenu. Svi smo 7. oktobra bili zgroženi i šokirani strašnim masakrima islamističkog Hamasa, ubistvima nevinih civila, žena i dece.“ Ništa, nikakva nepravda na ovom svetu ne opravdava takve zločine. Ali ona je kritikovala izraelske akcije u Pojasu Gaze: „Trebalo bi da budemo podjednako šokirani i užasnuti zbog nemilosrdnih bombardovanja u Pojasu Gaze“, smatra ona. Verovati da bombe slabe islamistički teror ili štite živote Jevreja je „apsurdno“.
Sahra Vagenkneht i autorka Gabrijele Krone-Šmalc su među inicijatorkama skupa, na kome su i levičarski političari Gregor Gizi i Ditmar Barč, bivši lider SPD-a i levice Oskar Lafonten, kao i brojni sindikalci, autori i umetnici, uključujući Hanesa Vejdera. Alijansa se mobilisala širom Nemačke. Demonstranti su putovali iz Drezdena, Minhena i Bona autobusom i vozom. Pored tipičnih zastava mira – belih golubova na plavoj pozadini – nad masom su se vijorile brojne sindikalne zastave.
Levica takođe pokazuje svoje boje
Kristin Kol, članica Unije obrazovanja i nauke (GEV), rekla je: „Sada je važno samo razoružanje i mirovni pregovori. Učiteljica iz Berlina bila je u subotu na mitingu sa „Sindikalnim savetima protiv naoružanja i rata“. „Želimo da ljudi budu dobro, a to znači i niže troškove za naoružanje“, rekao je Kol. Umesto toga, potrebno je više novca za obrazovanje i škole, na primer.
Organizatori su mogli jasno izraziti svoju zabrinutost oko prekida vatre, diplomatije i „socijalnog rata“, rekao je direktor događaja Rajner Braun za TAZ. Bili su pozitivno iznenađeni velikim brojem učesnika i dobrom atmosferom. Organizator Braun je rekao da su demonstranti bili iznenađujuće mladi za svoje standarde. U generalno starijoj publici, mlađi učesnici često nose plakate koji pokazuju solidarnost za slobodu Palestine. Iako su nacionalne zastave trebalo da ostanu kod kuće, bile su vidljive neke palestinske zastave i nekoliko zastava nemačko-ruskog prijateljstva.
Za levicu je posebno važno da „pokaže zastavu” na demonstracijama, rekao je TAZ-u Feliks Erenberg, član Levice, i to je odmah uradio: podigao je partijsku zastavu na dugački drveni štap nad glavama demonstranata, uprkos zahtevu organizatora da se izbegavaju partijske zastave. Politika mira i antifašizam su oba stuba Levice. Zabrinutost oko toga sa kim imate zajedničko nije izgleda tako velika na mirovnim demonstracijama. Vijorile su se i mnoge zastave Komunističke partije Nemačke (DKP) i Marksističko-lenjinističke partije Nemačke (MLPD).
Novinarka Gabrijele Krone-Šmalc svakako se ne slaže sa političkim stavovima svih učesnika, ali smatra da je glupo ne govoriti na mitingu zbog toga, kaže ona. Još u februaru, na godišnjicu napada na Ukrajinu, 10.000 demonstranata pratilo je poziv Sahre Vagenkneht i Alis Švarcer na takozvani „ustanak za mir“ kod Brandenburške kapije. Tada su se okupile brojne grupe iz spektra lateralnih mislilaca .
Učestvovali su i desničari i desničarski ekstremisti, poput Jurgena Elsasera, glavnog urednika časopisa „Kompakt“. Za razliku od februarskog, današnji pokret se jače distancirao od desničarskih aktera. Organizatori su u svom pozivu napisali da svim oblicima grupne mizantropije nije mesto na demonstraciji i da stoga „nema saradnje sa AfD-om i drugim desničarskim ekstremističkim snagama“.

Preveo: Lebrecht Gaspar

Grupa Skrnavi budžak, kešizovano

Ako oćeš noge
Prokisle da odmoriš
Evo ti kesa pa natuci
naši su inostrani dugovi
Tvoji postali

Bice bolje ako budeš u SNS

Sa nekim sendvič da podelim
Biće bolje ako budeš na biralištu

Da nepomenik pobedi

Ako oćeš ti
Sa karticom da se pojaviš
Ne moraš se džaba truditi
Tvoji su novci odavno
Moji postali

Ako oćeš ti
Da vas gaze točkovi
Što DJV nesreću pokreću
Samo lezi ti
Pa ćemo gaziti

Biće bolje ako bude SNS

za lopova da sve nadživi

biće bolje ako život izgubi

a nepomenik pobedi

Prepev: RADNASKELA

Dragan J. Vučićević je udario kolima devojku na pešačkom prelazu u Žarkovu o čemu su mediji brujali par dana pa i ta vest polako ide u zaborav. “U fioku” rekao bi narod. Lakše povrede su u pitanju, a svako može da pogreši pa i DJV kojem su našli 0 promila alkohola u krvi. O drogama nema vesti. Pritom se DJV izvinio i preuzeo odgovornost. Džentlmenski, nema šta. Pitanje je šta ovog, inače gorljivog i svakojakim pretjerivanjima sklonog gospodara najgoreg srpskog “žutila” tera da bude tako “fin”.

Odgovor se može naći u “fioci” u kojoj su spakovana sva njegova nedela kao i u činjenici da je u toku predizborna kampanja. Nasilnička retorika je za posle izbora a ne sad, kad treba glumiti kulturu i prosvećenost.Ne sumnjam da bi DJV, da kampanja traje duže, ponudio nagodbu devojci koju je udario, platio bolničke troškove (ne svojim parama, naravno) i tako prigušio sve. Ovako može ići na razvlačenje, zastaru postupka i potpuni zaborav. Ukratko: ono što gledamo od Pahomija i Miškovića naovamo.

Sreća je da ishod nije bio smrtonosan (za razliku od užasa kod naplatne rampe kod Doljevca, sela koje može da se raduje jer je ove godine dobilo internet) ali “sreća” nije poenta ove priče. Potvrđuje se samo, još jednom, staro pravilo da vam se sve može kad ste na vlasti ili njen verni sluga. Ne postoji dovoljno veliko “izvini” ili “preuzimam odgovornost” za tu bahatost.Šta ja imam od tvog “izvini” ako mi traumatizuješ ili potpuno uništiš život? Šta znači tvoja “odgovornost” pred tvojim, ali ne i mojim, sudom? I ko ti daje za pravo da govoriš kako ti je loše ako meni ugrožavao život? Žaobitan, isti Nepomenik, ti svoju “traumu” (video sam bolju glumu u osnovačkim predstavama) stavljaš iznad mog horora. Povređuješ po drugi put, eksploatišući tuđu nesreću za svoju korist. Ova vlast, da pobije celu Srbiju, će tvrditi kako je njima najteže jer eto žive u vremenu u kojem živi zavide mrtvima. A potom će pokupiti šta mogu i zbrisati u zemlju iz koje nema izručenja.Nadajmo se samo da, kad dan njihovog kraja dođe, takve zemlje, koja bi ih takve prihvatila, neće biti i da će biti uhvaćeni u bekstvu i platiti za svoja nepočinstva.

Aleksandar Novaković

Iz sretnih vremena kad još nismo stigli do mutljaga-zamućeno

Režim ima para, kad je adžija, i za sitnu raju! Evo, ko ne veruje nek pita poštare: nudim im se 20 000 dinara ako se vrate na posao. Ono što je pre bila tzv. kratkoročna pomoć postalo je sistem rešavanja svih problema u zemlji. Naravno, problemi se tako neće rešiti, vlst će zavlačiti šaku u džepove građana i truditi se da ono što nije regulisala pretnjama ostvari podmićivanjem. Efekta nema ali-bitno je da su pokušali. Očekuju se i pregovori nepokolebanih poljoprivrednika sa kvazipremijerkom. Sve bolje do boljeg. A šta će biti kad i zdravstveni radnici stupe u štrajk? Nezadovoljstvo u narodu jeste veliko ali se generalni štrajk, koji jedini može oboriti ovu nakaznu mafiju još ne nazire. U pitanju su male, izolovane borbe, koje jesu značajne ali još ne menjaju opštu sliku,Za to vreme je najbitnije da li će nam stići na vreme računi za struju. Zašto? Pa, red je. Red je i da EPS bude naš pa eto ni to nije ispoštovano. Računi, samo oni su bitni. I dilema benda Bolesna štenad: O da li sam, da li sam, uplatio Infostan? Jer- izvršitelji.

S druge strane, stanoviti novinar Boško Jakšić izjavljuje kako Zapad želi da se formira koaliciona Vlada posle izbora, u koju bi ušli SNS, SPS i lista Srbija protiv nasilja. To je, kao, dobro za demokratiju. Mi znamo da nije iznenađenje kad se kaže da svako može sa svakim ali ne možemo ni da naslutimo kako bi taj mutant od Vlade izgleda. Bilo je i čudnijih stvari na političkoj sceni ali, ako bi do toga došlo ne bi bilo mira ni slobode ni pravde za ovu zemlju već bi se potvrdilo staro pravilo po kojem se Vlade u Beogradu formiraju bilo gde samo ne u Beogradu. Čekaju nas posna politička zima i antikolonijalna borba (ako bude snage i volje) što je još optimistički scenario. Slabo je šta preostalo da se pokupi i potkupi a vreme ističe. I to ne samo režimu. Treba ga pametno iskoristiti.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Vukadine, ljubičice plava, ti si borac za vlaška prava! (nenarodna, neoriginalna)

Piše: Lebrecht Gaspar

Pre neki dan čitam objavu Đorđa Vukadinovića, kaže: „izgleda da je Predsednik jutros kod Jovane na Pinku izrekao i jednu istinu“!? Vest za Riplija. Jedan od članova Nadzornog odbora  za izbornu kampanju, Slobodan Prvanović kolegama iz tog tela u kojem većinu čine entiteti (ljudi) bez prava na sopstveno mišljenje (dobrovoljno ga se odrekli bez ikakvih posledica po mentalno zdravlje) sa poglavnikovog platnog spiska (to je eufemizam za sistemsku, endemsku radikalsku korupciju još od vremena Nikole Pašića) skreće (zalud) pozornost u pismenoj formi da taj tzv Predsednik (u suštinskom svojstvu poglavnika i/ili navrhvođe i/ili nepomenika – birajte kako vam je volja, pogrešiti nećete) Republike Srbije ili pre zajedničkog kriminalnog (pa i porodičnog, mada su upletene i još neke porodice, bukvalno ili u prenosnom smislu, kao cinični sinonim poput onog na Siciliji – naša stvar ili u originalu: cosa nostra) poduhvata koji je Marinika Tepić nazvala Aca&braca&kriminalCo., besomučno vodi tzv funkcionersku kampanju. Usput pokušava da im ukaže i na niz drugih nepočinstava.

Đorđe Vukadinović ne može čudu da se načudi. Slobodan Prvanović unapred zna da će poglavnik sa indignacijom odbiti sve njegove inicijative. Uostalom, Predsednik u suštinskom svojstvu poglavnika i/ili navrhvođe i/ili nepomenika ili obrnuto već punih 12 godina vodi kampanju, skoro sve vreme funkcionersku, mada ako baš hoćemo biti pošteni, istine radi, prva dva, dva i po meseca 2012. nije vodio takvu, funkcionersku kampanju, ali, čim je zaseo u fotelju, prvo potpredsednika vlade, zajahao je svog radikalskog ata i evo nije sjahao do današnjeg dana a kako stvari stoje, neće ni ubuduće. To naravno ne važi za njegovo poslovično laganje, lagao je i tokom onih prvih dva, dva i po meseca. E sada to što se desi da ponekad kaže i nešto što je istina, šta se može, desi se čoveku. Nije mu zameriti. I to što krši Ustav – nije ništa strašno, navikli se Sorabi i nepobitno dikazali onu Gebelsovsku misao. Dobro, valja priznati i poglavniku i/ili navrhvođi i/ili nepomeniku neke od zasluga u toj priči, i doprinosu medijskoj znanosti a taj se doprinos ogleda u sledećem: nema tog flagrantnog kršenja Ustava koji vremenom neće postati ustavna odrednica (naročiti kada poglavnik i/ili navrhvođa i/ili nepomenik pored zakonodavne, izvršne, sudske, duhovne i medijske vlasti preuzme na svoja pleća i taj veliki teret koji inače (ne)vrši Ustavni sud.

Kampanje, dakle traje! Galama je zaglušljiva! Ne mogu da se otrgnem sećanju na maestralne „ispade“ Zorana Radmilovića na daskama (Ateljea 212) koje život znače  a u Žarijeovoj predstavi „Kralj Ibi“ koja je prerasla u njegovu (Zoranovu) maestralnu ali i istorijsku kreaciju (u intrerpretativnim smislu manje a u proročkom mnogo više) u kojoj konstatuje: važna je galama! Hajde da vas i na to ne podsećam, ko je gledao – gledao je, ko nije, šta mu ja mogu, nioje mnogo propustio, eto, punih 12 godina može da gleda uglavnom neuspelu reprizu u izvedbi poglavnika i/ili navrhvođe i/ili nepomenika koga (gle neopevanog bezumlja li!?) svi odreda, i s leva i s desna, i spreda i odpozadi, nazivaju „Predsednikom“, neki od milja, neki iz zajebancije a neki i iz ubeđenja, dok nemali broj i po zadatku u smislu „radne obaveze rada uglavnom na određeno vreme“  vabe i „svojim Predsednikom“. 

U toj i takvoj galami skoro da se ne čuje „glas vapaja“ ili, drugačije rečeno „ozbiljno upozorenje“, ali svakako nešto što bi se moglo nazvati „glasom razuma“ iako je to u Sorabiji i pogotovo u ovakvoj „ludnoici“ nešto što bi se skoro pa moglo nazvati nepostojećom pojavom (da, da, ne mislim na „glas“, ima ga i previše, u obliku dreke, već prvenstveno mislim na „razum“). Nečuje se upozorenje da je poglavnik i/ili navrhvođa i/ili nepomenik izdao „befel“ svojim radikalsko-naprednjačkim trolovima da se po unapred osmišljenom planu iz onih opština i gradova u kojima se ne održavaju izbori prijavljuju u onim opštinama a naročito u beogradskim kako bi obezbedili pobedu navrhvođi i/ili navrhvođa i/ili nepomenik koji im je onomad baš svojski zapretio (sada da li je lagao ili nije, izvesno je da jeste, mada to baš i ne bi bilo loše da bude bar jednom iastina) da će bude li pobedila omražene, fuj, fuj, opozicija (buuuuuuu!!!) on neće moći da bude više Predsednik svim građanima jer mu je odvratna kohabitacija, koja se onom, žutom PredCedniku Tadiću nije gadila.

Sada, više je teoretsko pitanje, bar kada su u pitanju tzv republički izbori, da li će ti politički nomadi po zadatku biti brisani iz biračkih spiskova onih lokalnih samouprava iz kojih su se masovno iseljavali (kao da je bože me prosti Kosovo i Metohija, ili kao što je bila Kninska krajna onomad) u npr Beograd? Što dalje implicira pitanje da li će glasati na obe adrese jer je više nego izvesno da birački spiskovi neće biti ažurirani jer, ko će se još i time baviti u ovim istorijski kritičnim trenucima kada se bombarduje Gaza, kada rat u Ukrajini traje i kada, to naročito moramo imati u vidu, brat Si smišlja napad na Formozu i otvoreni sukob koji predstavlja bukvalno početak zvaničnog II svetskog rata.

Pitam se pitam, ima li opozicija modus operandi da spreči ovaj naprednjačko-radikalski način krađe izbora koji je čak „zajebao vek“ i Bugare i njihov vozić.

Lepo je, bato moj, propagirati izlazak na izbore i prikupljati potpis za ProGlas ali, zar nikom ne pada na pamet da će to, moguće je, dati krila, makar i ne konzumirali „Red Bull“ (za koji ne znam da li stvarno ikom daje krila, nisam ljubitelj reklama i reklamoždera, naročito ne političkih) nomadima da nakon turističkog glasanja sa stranačkim kolegom koji ga je raširenih ruku primio za tu priliku a potom i kolektivnog obilaska Kalemegdana, u povratku domu svom (možda će mu Tom Jones otpevati na uvce „Green, Green, Grass of Home“) sa ženom (i punoletnom decom) svečano otići da svom poglavniku i/ili navrhvođi i/ili (sada već) (ne)pomeniki potvrdi već dat glas, zlu ne trebalo.

Eto, pošto međ opozicionarima ima i diplomiranih pravnika, među zagovornicima ProGlasa i profesora, sudija i bivših sudija Ustavnog suda, neka se potrude da smile kako doakati i sprečiti poglavnikovo i/ili navrhvođino i/ili nepomenikovo divljanje i nameštanje izbora, jer nastaviću da se brinem šta će se zbiti 18. decembra ove godine. Mada, iskreno, ne prestajem da se brinem, ko zna, možda će porlavniku i/ili navrhvođi i/ili nepomeniku u noži 17. na 18. decembar pasti na pamet da nešto ruši pa će poslati neke totalne idiote u kojima ne oskudeva da to sprovedu. Savamalu neće, to je već porušio, neće ni državu, to je već uspešno uništio državnim udarom 15. marta 2020. godine (u po bela dana doduše)… Bolje da ćutim jer ako bih napisao ono što bi moglo da se dogodi, možda bih mu dao ideju (ako već to neko od njegovih savetnika iz duboke tame već nije smislio, pa nisam ja najpametniji). 

       Alisa u zemlji čuda a nepomenikova prva dama u zemlji jorgovana – nešto tu ne miriše kako valja jer je svašta nešto trulo u državi Srbiji      

Zastrašujuće deluje podatak da je samo ove godine u Srbiji ubijeno čak 28 žena “samo zbog toga što su žene”. I kako još tvrdi na svom X-nalogu Zorana Mihajlović (bivša ministarka svega energetskog, rudarskog i ponešto građevinskog) čak 430 u poslednjoj deceniji. Zaista sramno i poražavajuće!

              Međutim, izgleda da nisu sve žene najgoreg ili sirotinjskog, teškog usuda. Sudeći prema starom dobrom pravilu srbistanske oligarhije neke žene svojom statusnom značajkom zavređuju sasvim drugačiju sudbinu. Kao da su predodređene da od “obične” prerastu (a možda bi prikladnije bilo reći mutiraju) u sasvim drugačiju ženu. Takoreći “fatalnu”.

              Uzmimo za primer takozvanu “Prvu damu” (premda kumulativno ona to nije – bar koliko sam ja upoznat sa nepomenikovim bračnim životom). Da ste se na primer rodile pod takvom srećnom zvezdom i postale prva dama srbistanske oligarhije, verovatno biste i vi bile u mogućnosti da “lansirate” sasvim novu i pretpostavljam nesvakidašnju notu očaravajućeg parfema “Zemlja jorgovana”. I to ne bilo kakvog običnog mirisa, već nacionalnog parfema (jer izgleda da nam nije dosta stadiona), i to ni manje ni više već  izravno iz same prapostojbine parfema “Mezon Doran” u Parizu.

              Zašto je parfem nacionalni, to možda mogu i da razumem – pretpostavljam da je neka uni-sex varijanta jednako podnošljiva kako ženama tako i onima koji se ne izjašnjavaju tako. A pretpostavljam da takav kreativni pristup sasvim zadovoljava mnoge ratoborne feminističke stavove. Za razliku od onog neprimerenog, šovinističkog i nadobudnog verbalnog opštenja Profesora Bakića naspram Milice Đurđević Stamenkovski (poznatije kao zAVetnice) u skorašnjem Utisku nedelje. Jer upravo takvim su ga okarakterisale mnoge pripadnice tvrdog jezgra feminizma.

              Ali, zbog čega je naziv tog parfema “Zemlja jorgovana”, e to mi nikako ne ide u glavu. Da je šljiva il’ paprika, to bih lako razumeo. Pa čak i žuti limun ili beli krin… A ovako… Mene jorgovani odmah asociraju na nekakvu tugu, groblja i sa’rane (pu, pu … da ne čuje Zlo!). Prosto strahujem da se tu ne krije nekakva simbolika. Kao u onoj duetskoj žalopojci Vesne Zmijanac i Dina Merlina: “ Kad dođu teški dani i odu svi jarani. Kad zamirišu jorgovaniii…”

              Al’ kad smo već kod simbolike… Još jedna žena, rođena pod sretnijom zvezdom od vas običnih smrtnica, dokazuje svoj neupitni potencijal, preduzimljivost i nadasve kreativnost. I to ume i da naplati. I to, ako je za poverovati,  1 500 000 evrića. Bar tako tvrde “zli jezici” da je inkasirala narodna poslanica Draginja Vik za ekstraordinarno i više nego impresivno dizajnersko dostignuće u re-dizajniranju zvaničnog logoa Pošte Srbije. Milion i još pet stotina ‘iljada… evra!? Od one iste firme u kojoj radnici štrajkuju (a možda i ne više) i traže povećanje zarade od 30%. Povećanje svojih plata koje ne dosežu ni do 500 evrića. A sve da je i toliko,  500 evra, toliki iznos (1,5 miliona evra) za mesec dana bi zaradilo tek nekih 3000 poštara. Nisam siguran ni da ih imamo toliko na platnom spisku…

              Izgleda da je sve stvar izbora. Pa i izlazak na predstojeće Izbore. Ali i štrajkovi, blokade i bune. Vama na volju. Vaša je kičma, pa i dostojanstvo u pitanju.  Ali bih samo da vas podsetim na dva istorijska datuma od kojih nijedan nije 17. 12. 2023.

              To su 1. maj, ili pak 8. mart – tek ukoliko ste zaboravile.

Dete partizana: Pitam se šta bi o ovome rekla Harijet Martino (1802-1876.), koja se smatra rodonačelnicom feminizma. Da nekim slučajem vaskrsne i proputuje Srbijom 21. veka kao što je svojevremeno putovala Amerikom. Da li bi nekim slučajem došla do sličnih teza prema kojima se teži izjednačavanju društvene uloge muškaraca i žena? Kako bi ona okarakterisala ovo “Društvo u Srbiji”?           

Ja sam vaša zabludućnost!, Draginja Vik, nije montažni trik

Optužite me za toksični maskulinizam, kao što je nesrećna novinarka Danasa  napala Jova Bakića (a glede razračunavanja sa Milicom Avetnicom u Utisku nedelje), ali ja ne mogu a da ne primetim hibridni, prenapucani lik gospođice Vik. Da, to je ona Draginja Vik koja je znala i umele kako da brže, jače, bolje pokupi 1,5 miliona ojra za novi logo Pošte. Da, te Pošte, čiji radnici primaju plate koje ih ne mogu nahraniti. I da, to je ona ista Draginja Vik koja se zalagala da nepomenik vlada doživotno . Da, da, ja gazim po liku mlade i uspešne i privlačne (za neke) žene iz totalno luzerske mužjačke pozicije itd.itd. Možda će gospođa Lukač iz Danasa i nju da brani? Možda su njeni kvaliteti skriveni ali ako jesu, skriveni su prokleto dobro. Čime je ta persona zaslužila to što ima? Koje su njene kvalifikacije? Ok, ona je autorka bojanke u čijem štampanju je učestvovao Službeni glasnik u zajedničkom zločinačkom poduhvatu sa zloglasnim Bebom Popovićem a u kojoj obojiti Beograd na vodi, Srpčadi naša, te Sarumana pardon Stefana Nemanju.Što reče moja baka: Ne maže se masna guska.

 Bojanka za prvaka, hafifna je, taka nam nafaka…

Malo joj je poslanička plata već i logo i bojanka i nebrojene povlastice a sve od NAŠIH  para, drugarice i drugovi. Donela je ona ruku na srce, neke teške državničke odluke kao: pozitivnu ocenu “slobodnih izbora“ u Belorusiji. Vik-inški nam ona kupi pare gde god se pojavi. Našopala se kao ptičica velika pred gusanijadu u Mokrinu. Treba to ispolirati, nahraniti, napojiti, u aviončić poslati, pa logo platiti i pare mlatiti. Ako je konj Incitatus mogao u rimski Senat može i Draginjica u Glupštinu. A to je, da napomenem, samo jedna osoba.  Jedna jedina! U odnosu na nju bledi čak i onaj šef SNS Panteleja u Nišu štono je izbegao da plati milionski račun za struju.

Pišući ovaj kratak članak (kakva će, nadam se, biti i Vikicina karijera) setih se članka objavljenog u Danasu. Ukratko, Maršalova Ostrva (poznata po američkim nuklearnim probama i vojnim bazama) tonu zbog toga što raste nivo mora i ona su,kao i brojne komšijske pacifičke državice, prva na udaru. Mislite da mala nacija od 60 000 duša gleda kako da se spasi? Jok more! Oni su odlučili da ne budu jedina država bez nacionalnog fudbalskog tima. Štaviše, planiraju veliki nacionalni stadion (zvuči poznato) koji će, kad se podigne nivo mora, opstojati i moći da prima fanove najveće sporedne stvari na svetu. E sad, to što su im „komšije“ udaljene par hiljada kilometara i što će i oni potonuti nikom ništa. Bitno je da se igra.

Hoćemo li, pitanje je dana, potonuti sa „zaslugama“Draginje Vik, nacionalnim stadionom, političkim ubistvima, nasrtanjima na bezbednost građana, ili krenuti put štrajkova ne zarezujući živu silu, kao naši poštari, poljoprivrednici, zdravstveni radnici KC Srbija? Vreme je za generalni štrajk cele zemlje i obaranje ove nakazne vlasti. Bilo je i pre deset godina ali verujem da ni sad nije kasno mada sat otkucava: Tika-taka-tik-vik.

RADNASKELA

Podstaknut potrebom da se suprotstavimo kontinuiranoj i medijski perfidno pseudonaučno osmišljenoj i na svaki drugi način dobro široko planiranoj kampanji antikomunističkih i suštinski revanšistički nastrojenih buržoaskih ideoloških snaga koje svoje interese širokog spektra već niz godina, zapravo decenija, žele ostvariti jašući na poodavno uzburkanim talasima nacionalističke ratnohuškačke ideologije i rehabilitacijom zločinaca čiji je profašistička i kolaboracionistička prošlost istorijski nesporna i naučno utemeljena, a što je sve uočljivo naročito od pada Berlinskog zida i rastakanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (bez obzira ne sve njene slabosti što niko ne spori i što sigurno treba biti predmet multidisciplinarnog proučavanja), Društveni pokret Plamen je početkom aprila ove godine počeo na svom blogu objavljivati dokumenta sa suđenja Dragoljubu Draži Mihailoviću i delu kolaboracionista koji su tokom 1944. i 1945. godine bili uhapšeni i u istražnom postupku saslušavani. Uočen je sinergijski rad na reviziji istorije i „demistifikaciji“, relativizacijom i zamagljivanjem tzv „novim čitanjem“ dokumenata i manipulacijom „u novom kontekstu“ i iskrivljavanjem nespornih činjenica i tumačenjima izdaje u „svetlu“ borbe za pravedne, ispostaviće se u njihovoj interpretaciji i tumačenju, „evropske humane i liberalne vrednosti“ nasuprot mračnim i totalitarističkim uz poistovećivanje fašizma i nacizma s jedne strane sa komunizmom s druge strane. Jalov je to pokušaj da se konkretni slučajevi saradnje sa nacistima i fašistima prikriju prikazujući ih kao patriotsku, pre svega antitotalitarističku a time i antikomunističku, pa sledstveno tome i antifašističku borba jer je fašizam i komunizam jedno te isto.  U tom smislu bilo je normalno da se rehabilituju vodeći srpski tvorci specifične fašističke ideologije i saradnici okupatora i prikažu kao rodoljubi i žrtve zločinačkog komunističkog režima. Pritom kroz proces pravne rehabilitacije koja ne zalazi izvan procesnih uzusa, pokušavali su i nažalost uspeli da mistifikuju njihovu specifičnu fašističku ideologiju koja se oslanjala na bogomoljački pokret i koja je stvarajući sopstvenu mitologiju navodnog „svetosavlja“ uplovila u vode istorijske izdaje i zemlje i naroda odbacujući sve tradicionalne vrednosti i slobodarske tekovine srpskog naroda zarad sopstvenih primarno klasnih, buržoaskih interesa. Ti i takvi su bili poraženi od strane istinskih patriota tokom antifašističke borbe.

Pritom, valjalo bi imati u vidu da je kampanja istorijskog revizionizma kolaboracionista iz Drugog svetskog rata koristila s jedne strane agendu hladnoratovske propagande i s druge strane neoliberalni evroatlantski koncept antikomunističke histerije i poistovećivanja fašizma i komunizma ustanovljavanjem dan borbe protiv totalitarnih režima.  

Naravno, kao cilj imali smo još nešto. Nije teško napraviti određene političke i uslovno i ograničeno ideološke pa i istorijske paralele između Evrope i Sveta u prvoj polovini XX veka i danas, u prvoj polovini XIX veka i ponašanju srpskih političara iz ova dva istorijska perioda i ne bez cinizma okarakterisanih kao „pripadnike srpske političke elite“.

Planirali smo da izuzetno obiman materijal kojim raspolažemo prezentiramo pratoicima našeg bloga u dužem vremenskom periodu. Međutim, tragični događaji koji su se dogodili početkom maja meseca ove godine kao i izliv građanskog nezadovoljstva uticali su na nas da prekinemo objavljivanje ovog feljtona, stenografskih zapisnika sa suđenja Dragoljubu Draži Mihailoviću i njegovim saradnicima.

Nakon skandaloznog otvaranja privatnog „muzeja“ posvećenom Draži Mihailoviću i otkrivanje spomenika, skulpture kao rekoše srpski četnici svom Čiči, rešili smo da nastavimo sa objavljivanjem materijala kojim raspolažemo.

Kako je od sredine maja, kada je objavljen prvih 9. nastavak prošlo prilično vremena, u prilogu dajemo linkove kako bi se oni koji su to sve manje ili više pročitali mogli podsetiti ili pročitati ono propušteno a naši novi pratioci ili oni koji nisu pratili ovaj feljton mogli na miru da ga od početka, od optužnice, isprate. Nakon toga nastavićemo da objavljujem o u blagom ritmu, jednom sedmično sledeće nastavke.

Pritom obaveštavamo sve zainteresovane čitaoce da ćemo tokom 2024. gpdine objaviti knjigu pod nslovom „Stenografske beleške sa suđenja Dragoljubu Draži Mihailoviću“. Nakon toga planiramo da sakupimo još neka dokumenta, prvenstveno žalbe Draže Mihailovića i njegovih saradnika čime će se na nesumnjiv način dati uvid u stepen kolaboracije i izdaje.      

Linkovi za feljton: